To se tako ne radi. Nema potrebe da se neko drži na "vatri" mesec i kusur dana, niti da svi živimo u nekoj lažnoj nadi.
Nema potrebe da maštamo da možemo da srušimo Amerikance, da nam raste uzbuđenje i isčekivanje. Nema potrebe da se radujemo kada vidimo tim SAD jer nam je u glavi - pa, mi imamo boljeg od svih ovih zajedno, našeg Nikolu Jokića.
Ništa nam od toga nije trebalo. I mnogo poštenije bi bilo reći pre mesec i po dana:
- Ljudi, bez mene. Ne mogu, potreban mi je i fizički i psihički odmor.
Da je na vreme izašao pred javnost i objasnio sve, mnogo, mnogo bi bilo lakše. I reakcije ljudi bi bile potpuno drugačije.
Ovako, tih četrdesetak dana nagađanja dovelo je do toga da je sada u narodu razočaranje i tuga na maksimalnom nivou. Moralo je to da se izbegne. A, čak i kada se sada dogodilo to "NE", mogli smo da bar budemo udostojeni i njegovog obrazloženja.
Međutim, ovo nije nikakav "smak sveta" niti "tragedija", već odluka koju moramo da pokušamo da razumemo.
Nikola Jokić je potreban Srbiji. Biće on opet deo našeg tima. Setite se njegovih ruku posle batina koje je dobijao u 48 minuta borbe u najjačoj ligi sveta.
Da, potreban mu je odmor. Da, ima pravo da ga provodi kako god on želi i paralele - može na rafting, a ne u dres Srbije su smešne.
Da, psiholiški i fizički mora da bude maksimalno spreman kako bi igrao za Srbije. Da li je sada na tom nivou? Nije. S te strane je potpuno pošten.
I na kraju krajeva - Nikola ima neke druge prioritete u životu. Njemu košarka nije život. I potrebno je to poštovati.
Nikola, čekamo te! Već naredne godine na Olimpijskim igrama u Parizu. Valjda ćemo da se kvalifikujemo...
Kurir sport / Miloš Bjelinić
NE PROPUSTITE
