O njenim vanserijskim rezultatima izlišno je govoriti, a o tome šta je prošla u životu mogli bi se ispisati romani. Zbog rata u tadašnjoj Jugoslaviji morala je da ode iz Zagreba, u kom je godinama živela po završetku karijere. Nanovo se skućila u Kruševcu, gde je životarila, iako je po svemu postignutom trebalo da živi punim plućima na lovorikama svoje slave.
S teta Verom putevi su mi se ukrstili nekoliko puta, a češći su bili telefonski razgovori, iz kojih sam, pored pojedinosti koje su mi bile potrebne za tekst koji bih pisao, uvek izlazio bogatiji za neku životnu mudrost. I za to joj dugujem ogromnu zahvalnost. Lepu i mudru reč sve je teže čuti od sagovornika, a Vera je uvek imala spremnu poneku misao koja tera da se zamislite. I da je zapamtite.
Pamtim rečenicu iz našeg prvog intervjua negde početkom ovog veka: "I danas trčim, ali za unucima", koju je izgovorila s toliko topline da me i sad naježi. A pamtim i april prošle godine, kada smo poslednji put razgovarali i misao: "Imam jednu filozofiju, kad ne možeš na nešto da utičeš, nastavi dok ga ne prevaziđeš."
Zbog toga sam nešto teže nego oni koji nisu imali tu sreću da je upoznaju primio vest o njenom moždanom udaru januara ove godine. Raspitivao sam se kod ljudi bliskih Veri ili porodici kakvo je stanje i uvek bih dobijao isti, prilično poražavajući odgovor: "Nema promene". Sve do juče ujutru.
Vera Nikolić izgubila je životnu trku u noći između nedelje i ponedeljka. Velikoj šampionki možemo samo da kažemo: Hvala za sve i zbogom, teta Vera.
Gojko Filipović / Kurir sport
NE PROPUSTITE
