MILICA MANDIĆ POSLE DUŽE VREMENA U JAVNOSTI: Mateja je prioritet, prema njemu pravim plan i program

Povodom Evropskog prvenstva u tekvondou za kadete i pionire koje će biti održano naredne nedelje, od 19. do 22. oktobra, u Hali sportova „Ranko Žeravica“, jedna od najvećih srpskih sportistkinja pričala je o brojnim temama, počevši od nove uloge majke, preko karijere i predstojećeg Evropskog prvenstava u Beogradu.

Kako je iskustvo vrhunskog sporta uticalo na pripremu za majčinstvo? Koje veštine stečene kroz sportsku karijeru uspevaš da primeniš u roditeljstvu?

- Sport te uči brzoj adaptaciji na sve što se dešava. I to mislim da mi je mnogo pomoglo sada. Da mogu da se priviknem na “novi” život, brzo reagujem kada treba. Ja sam neko ko voli unapred da pripremi sve, to sam radila kao sportista i sada kao mama. Da veče pre sve što mogu pripremim za novi dan. Iako je biti mama potpuno drugačije nego sve što sam prethodno radila, čini mi se da mi je podloga iz sporta dosta pomogla.

Kako balansiraš sportsku karijeru, roditeljstvo i sve druge obaveze kao nova mama?

- Mateja je prioritet i neko “naše vreme” i prema njemu pravim plan i program. A kad imam obaveze, ili neka gostovanja, pored muža mi pomogne nekad mama ili sestra. Ne bih uspela bez njihove podrške i pomoći da uskladim sve. Treniram uglavnom kad on zaspi uveče pa izađem da istrčim, ili kad se muž vrati sa posla. Jeste ponekad malo zahtevno, ali ja volim trening, rutinu. I to mi je antistres, a i mislim da dosta pomaže to što Mateja lepo spava, pa je i sve to moguće.

Tvoji uspesi su u mnogome doprineli popularizaciji tekvondoa u Srbiji. Kako ocenjuješ razvoj ovog sporta u Srbiji od svojih početaka do danas?

- Popularizacija tekvondoa je bio Galetov i moj glavni cilj posle Londona 2012. Dosta ljudi je u tom momentu prvi put čulo za tekvodno, dopao im se sport i klubovi su se punili širom Srbije. Mislim da smo utabali put mlađim generacijama i svojim primerom pokazali kako je sve moguće. Nadam se da će oni nastaviti u istom ritmu.

Imaš li ambiciju da postaneš mentor mladim sportistima? Kakve su ti ambicije po tom pitanju?

- Imam na neki način, ali ne kao trener. Uvek se trudim da prenesem svoje iskustvo, da podelim probleme i izazove koje sam ja osetila na svojoj koži na mlađe sportiste. Mislim da je podrška u vidu razgovora jako važna. Sumnje, preispitivanja, povrede, porazi, sve je to deo sporta, a nekad ne znaš možda kako da reaguješ na to. Pored sportskog psihologa sam kojim naš klub radi godinama unazad, ja volim da nekad iz svog ugla kažem kako je izgledao moj put do uspeha i kako sam se suočavala da izazovima koji su bili preda mnom.

Kako se osećaš kada vidiš mlade talente u usponu i šta, po tvom mišljenju, može najbolje podržati njihov napredak?

- Pre Svetskog prvenstva ove godine sam došla da gledam trening reprezentacije i da im poželim sreću. Toliko sam bila ponosna kad sam videla ceo tim, znanje, energiju, borbenost i sve kvalitete koje imaju. S jedne strane bilo mi je puno srce, a sa druge mi je bilo malo žao što i ja nisam deo toga. Mislim da sistem koji postoji, jako lepo radi. Ja uvek preporučujem osim rada sa kondicionim i klubskim trenerom, i rad sa psihologom. Sigurna sam da može mnogo da utiče u rastu i razvoju pogotovo mladog sportiste i da doprinese rezultatu.

Na koji način se može podsticati entuzijazam mladih za tekvondo i sport uopšteno u današnjem digitalnom dobu?

- Čini mi se da je to surova realnost svuda, da će mladi radije biti za kompjuterom i telefonom nego napolju i na nekom sportu. Rezultati koji prave naši sportisti mislim da najviše utiču na to da se deca pokrenu i počnu da treniraju. Njihova pojava, borbenost za nacionalni tim, medalje su glavni pokretač i to mi je uvek drago da vidim. Ali sa druge strane, treba nam više edukacije o zdravom zivotu, fizičkoj aktivnosti. I dece i roditelja. Kao i fizičkog vaspitanja u školama. To je neka osnova, jer ako te navike stekneš kao dete, lakše je posle da ih neguješ.

Koje su najvažnije vrednosti koje mladi tekvondisti mogu naučiti kroz bavljenje sportom?

- Ojačas karakter, učiš se savladavanju izazova, poštovanju trenera, kolega, sebe. Fer pleju, empatiji, strpljenju..

Kako vidiš ulogu roditelja u podršci mladim sportistima? Šta je ključno?

- Mislim da prvo treba da postoji poverenje i dobar odnos sa trenerom da bi roditelj bio siguran da se sa njegovim detetom kvalitetno radi. Onda nema potrebe da se mešaš u trenerski posao, daješ taktike, ispravljaš, već samo da budš podrška svom detetu. Da ga ohrabriš i zagrliš kad treba. Veruješ u njega i navijaš.

Kako je dugogodišnje sportsko iskustvo oblikovalo tvoju perspektivu o tekvondou?

- Oblikovalo je to da sam jako zahvalna i srećna što sam izabrala tekvondo kao moj sport. Godine rada, napora takmičenja su me izgradile kao ličnost i kao borca. Tekvondo mi je sve dao, porodicu, karijeru, prijatelje i toliko lepih trenutaka koje nisam mogla ni da zamislim da ću proživeti.

Koje savete bi dala mladim tekvondistima koji teže vrhunskim rezultatima?

- Svaki dan daješ maksimum, bez obzira na umor, motivaciju, obaveze.. Moj glavni pokretač je bio to da ne želim da kažem jednog dana da mi je malo falilo da osvojim medalju, ili da sam mogla nešto da uradim ali nisam dala 100% sebe. Posvećenost i istrajnost te vuku ka cilju! Zato kad se osvrnem na sve godine u sportu, nemam za cim da žalim ili da se preispitujem da li je moglo bolje.

Kurir sport

Bonus video: