Novak se u emisiji kod Grema Bensingera prisetio trenutka koji mu je obeležio život i koji dugo ne može da izbaci iz svog sećanja.
- Bilo je prvo ili drugo veče bombardovanja. Taman smo drugi put zaspali te večeri, dogodila se snažna eksplozija, moja mama je ustala brzo i udarila je glavu u radijator i pala je bez svesti. Mi smo plakali zbog bobi i zbog toga što ona nije reagovala. Moj tata je bio tu i pitao se šta se dešava. Uspeo je da pomogne mami i da je povrati, brzo smo skupili stvari i izašli iz kuće na ulicu gde nije bilo svetla. Bilo je veoma glasno, nismo mogli da čujemo jedni druge iako smo bili blizu i čak iako vrištiš niko te ne bi čuo. Moj otac je nosio braću, mama stvari, a ja sam se u jednom trenutku okliznuo i svojim očima sam video avion koji leti i baca bombe dok se zemlja, naravno, tresla. To su najtraumatičnije slike iz mog detinjstva do danas. Mislim da je moja porodica imala sreće jer nismo izgubili nekog bliskog, a bilo je dosta porodica koje jesu, a to je poseban nivo patnje i traume. Ne mogu ni da zamislim tu bol kroz koju su prolazili - ispričao je Novak Đoković.
On je ekipu sproveo i u sklonište ispod apartmana svog dede Vlade.
- Ovde smo proveli skoro svako veče. Ludo je kada pomislite na broj ljudi koji su morali da dođu u sklonište i da se sakriju od opasnosti koja je dolazila iz vazduha. I da, izgleda isto kao i pre 20 godina. Pokušavam da se prisetim koliko je bilo ljudi, ali bila je cela zgrada koja je imala više od 50 stanova, sa porodicama sa decom, nije bilo puno mesta - rekao je Đoković i dodao:
- Ne sećam se svih stvari odavde, bio sam baš mali. Osećali smo se nesigurno, nesvesni šta će sledeći trenutak doneti meni, mojoj porodici...Sećam se da je ovde prvih dana bilo prisutno mnogo straha, suza i patnje, a posle pet, šest dana ljudi su počeli da pevaju, igraju karte i počeli su da prihvataju stvarnost, da će morati da dolaze ovde svako veče i da se mole da će sve biti dobro.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
