Jednu noć sam pio s Tomom Zdravkovićem, a ceo život pevam njegove pesme! Uvek dam pare muzici. I sad sam: Hit priča Žuće iz Pečenjevce! (VIDEO)

Moj si rob, samo za mladoženju - odzvanja restoranom "Tomin" glas. U njemu ono nešto samo Tomino, ono što te tera u posebno raspoloženje, ma gde bio kad ga čuješ. I na čašu vina...

- Tomu ne može niko drugi da peva kad je Žuća tu.

- Kako da te, muko moja, kako da te, tugo moja... - nastavlja čovek koga, ispostaviće se - znam.

Bilo je to pre pet godina. U Pečenjevce. Čuvena kafana "Tomina priča". Društvo, uz iće i piće, naravno, bistri o Tomi. Pa odlazak do rodne kuće legende. One zapuštene, oronule. Misliš uješće te nešto iz ogromne trave dok dođeš. I Miodrag Rakić Žuća je tada bio s nama. Zajedno smo pažljivo gazili kroz visoku travu i po verandi. Kroz prljave i razbijene prozore pogled vodi u sobičak, sav rasturen. Prljav tanjir sa stola niko nije sklonio. Slike razbacane na sve strane. Tuga.

Da ne ostane bruka u selo, a da ne propadne skroz kuća, kasnije su se sami meštani okupili da je sređuju. Za početak su stavili tablu u dvorište, kraj puta, da je to rodna kuća Tome Zdravkovića. Da ne može niko da prođe a da to ne vidi.

- Davali smo priloge, mnogi su pomagali, pa i Goca Tomina je poslala. Baš je dolazila nedavno u Pečenjevce, kad je bilo 35 godina od njegove smrti. Videla je da smo dosta dosad uradili. Zamenjeni su krov i stolarija, molerske radove treba završiti, ima još posla - reći će nam Žuća kad sednemo, malo podalje od gostiju i gužve, za sto s kariranim stolnjakom.

Rođeni Pečenjevčanin nije te 2021. pričao kakav glas ima. A ni da nema veselja u Leskovcu i okolini na kome je Žuća a da ne zapeva Tomu.

- Ne kosite rosnu travu, ne lomite mladu granu... - dobi, naravno, Žuća blok pesama i na svadbi svojih Rakića - Milice i Aleksandra.

- Neće se uvrediti ako mu damo neku paru - idem ka pevaču, iznenađena onim što čujem i gledam.

- Naravno da neće - smeje se.

Samo sam ja ovde zatečena. Ispadam jedini "stranac". Svi ovi Leskovčani navikli su na svog Žuću.

- Uvek dam pare muzici. I sad sam. Nikad nisam uzeo za sebe, verujte mi - reći će.

- Doduše, jednom jesam uzeo novac - smeje se, pa nastavlja:

- Bilo je to na Zlatiboru, u Breninom lokalu. Koliko su me nakitili parama! Znate ono kad držite mikrofon, a samo pare u ruci. I hteo sam sve da dam orkestru, kad kaže Mladen Krstajić, nekadašnji selektor: "To su tvoje pare" i mojoj sad već bivšoj supruzi sve stavi u torbu. Pokušam opet da dam orkestru - ne može.

Iako rođeni u istom selu, putevi se Tomi i Žući nisu ukrstili sve do neke 1984/85. godine.

- Kad je Toma otišao u Beograd sa 16 godina, nisam bio ni rođen. Napustio je tekstilnu školu u Leskovcu. Seljačko dete, bez obrazovanja, siromašno, i da napravi takvu karijeru! I da ga obožavaju svi živi, da se druži se i s pesnicima, s Mikom Antićem, Duškom Trifunovićem... Kasnije je neko vreme živeo i u Kanadi, odakle se vratio 1978 - kazuje Žuća, pa podseća i da Toma nije imao iskustvo s publikom pre odlaska u velegrad - sa 14 godina glumio je šegrta Poteta u "Zoni Zamfirovoj" u leskovačkom pozorištu, gde je direktor bio baš Pečenjevčanin.

Te osamdeset i neke veliki Toma Zdravković doći će u rodno selo sa svojom Gocom. Taj dan Žuća, naravno, pamti ko juče da je bio.

- Bilo je po podne. Sećam se svakog momenta, svake njegove reči. Toma je u stvari ujutru u devet sati skoknuo do kioska da kupi novine za svoju Gocu, da kupi sebi cigare, i ušao u kafanu svog rođaka. Goca nije ni videla te novine. U tu istu kafanu ulazim u dva po podne, a vlasnik će: "Ajde, sedi s nama." Toma me pita: "Od koje si familije?" i počnemo priču. Pita za svoju generaciju, ko je, kako, gde, šta...

Bilo je tako do jedanaest uveče. Tad ekipa ustaje od stola i kreće dalje.

- Otišli smo u motel u Doljevcu. Onim starim putem. Sećam se i koji su bili konobari, sećam se šefa restorana. Kad smo ušli u motel, svi stali i gledaju da li je to moguće. Prilazili ljudi: "U pitanju je opklada, da li je ovo Toma Zdravković?" Rekoh: "Jeste", pa bi: "Nije moguće!" Nije Toma tada pevao, samo je pio. Onda smo otišli u sledeću kafanu, u selu Pukovac, blizu Doljevca. Kafanu "Slepi miš", držao ju je njegov rođak. A s nama pošao i Jovica Stanković Gari, bio je šef orkestra u doljevačkom motelu, inače Pečenjevčanin, Toma ga je obožavao. Uzme Gari harmoniku i nagovaramo Tomu da peva - seća se Žuća.

U nedođiju, u sitne sate, nabasali i stranci.

- Ulaze, mislim da su bili Holanđani. Neki lokalni mangupi pokrali im rančeve i 900 maraka. Toma samo što nije počeo da peva. Prevodi nam sa engleskog šta se desilo, pa kaže: "Kunem vam se, da sad imam para kod sebe, svima bih dao po 900 maraka." I tako smo nastavili do pola četiri. Toma je potom otišao u Niš, tamo je imao najboljeg prijatelja, Pečenjevčanina, a mi kući. To je bila neverovatna snaga jednog čoveka. A bio je sav sićušan. Nikad ga više nisam sreo - kazuje čovek čiji glas nosi nešto Tomino.

- Nismo ni u kakvom srodstvu - sa osmehom će.

- Ima nešto u to Pečenjevce - smeje se gost do mene.

- Barselona je ništa za Pečenjevce - setih se druga nam Toše i te "Tomine priče".

- Da mi daju Barselonu, biram Pečenjevce - nije tada stajao Toša.

Nije Žuća više video Tomu, ali ceo život je ovaj trgovac iz Pečenjevce - Toma.

- Poznat sam od Preševa do Subotice - smeje se:

- Nema tog seminara vlasnika poljoprivrednih apoteka da ja na njemu ne pevam. Kraj jedne kafane na Ohridu ljudi stoje napolju i slušaju. Fenomen je da Tomu vole generacije i koje ga ne pamte. I traže njegove pesme. Mnogi me teraju da učestvujem u nekim šou-emisijama, ali više volim da pevam za društvo. Uvek ovako u kafani: "Ajde, Žućo, Tomu" - veli čovek koji godinama nije imao kuraži da pusti svoj glas pred neznancima.

- Iskreno da vam kažem, stideo sam se mikrofona i toga kako pevam. Ali vremenom sam se opustio. Pomoglo mi je što sam početkom dvehiljaditih bio gradski odbornik. Kad moraš za mikrofon i pred ljude, vremenom se opustiš - kazuje, te ističe da je upravo od njega, pre godina i godina, potekla ideja da Leskovac podigne spomenik Zdravkoviću.

Jeste da je s prostranog trga ovog grada pomeren pod krošnju, kod mosta preko Veternice, pa ko ga u prolazu vidi - vidi. Al' opet - bar je tu.

- Sve Tomine pesme volim, ali "Dotako sam dno života" i "Pesme moje, pesme moje" su mi omiljene - veli dok među svatovima počinje jedna Tomina, a Žuće nema.

- Požurite - smejem se.

- Vidimo se u Pečenjevce... - odvraća.

Ima još da se priča u "Tominoj priči". A i peva...