1. Konopac u elegantnoj torbiOd izopštenika, dželati krajem 19. veka postaju medijske zvezde u elegantnom građanskom odeluSamo četiri meseca nakon što je Sombor stekao statusa slobodnog kraljevskog grada, vlasti su, rešavajući najpreče stvari, u leto 1749. podarile izvesnom Johanu Karlu Tišleru zvanje minister iustitie vindicativae, javnog izvršioca pravde. Odnosno, najmile su ga za dželata, stoji u „Somborskoj hronici fra Bone Mihaljevića“.Obaveze krvnikaOvaj Tišler pominje se i u knjizi „Sećanja iz Novog Sada“, gde se kaže da je posebnim propisom bilo je određeno da dželat sam nabavlja potrebne instrumente, a grad je pokrivao troškove, pa je početkom aprila 1748. Karlo Tišler iz Petrovaradina, prvi gradski dželat, dobavljao lance za vešanje i točak na koji su stavljani osuđenici.Sačuvan je cenovnik dželatovih usluga: pogubljenje zbog sodomije sa stokom koštalo je 24 forinte; spaljivanje živa čoveka 24; lomljenje na točku ili nabijanje na kolac 24; vešanje kod stuba srama i posle spaljivanje 16; sečenje glave ili vešanje 12; udaranje žiga na čelo ili, kasnije, na debelo meso šest; a u jeftinije poslove spadalo je i sečenje jezika - šest forinti... Dželati su na teren van grada izlazili samo diližansom.Šta je bilo posle s Tišlerom, nejasno je, ali tragovi njegovih drugova po zanatu vode kroz istoriju do naših dana, a krug se zatvara u nekadašnjem kraljevskom gradu Somboru: poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je u Okružnom zatvoru u ovom gradu 14. februara 1992. nad Johanom Drozdekom zbog svirepog ubistva šestogodišnje devojčice.„Tradicionalno, dželati su svuda i uvek bili društveno izopšteni, ponekad čak i tabuisani ljudi, predmet prezira pomešanog sa sujevernim strahom, a njihov fizički dodir smatrao se beščasnim“, piše na sajtu www.smrtnakazna.rs.Promena kostimaGurnuti na ivicu društva, nekad su mogli da se ožene samo ćerkama svojih kolega, a posao je prelazio s oca na sina. Jer sinovi dželata teško su nalazili drugi posao.Na sajtu www.smrtnakazna.rs piše i ovo: „Krajem XIX i početkom XX veka dželat postaje estradna zvezda u modernom smislu te reči: njegovi autentični ili fiktivni memoari prodaju se u velikim tiražima, a njegov privatni život postaje legitiman predmet interesovanja medija. Moderni dželat zamenjuje svoj srednjevekovni, dramatičan kostim savremenim građanskim odelom i na stratištu se pojavljuje u fraku, s cilindrom i belim rukavicama, a kad je na putu, ne odvaja se od kožne tašne u kojoj drži konopac za vešanje i druge parafernalije svog zanata.“
2. Parada u Novom SaduPrva odluka gradske uprave 1748. bila je da se zaposli dželat i pred kućom velikog sudije izgradi gubilišteGodine 1748. bogati građani Novog Sada sakupljaju 80.000 tadašnjih rajnskih forinti i šalju svog predstavnika u carski grad Vijenu, odnosno Beč. Pošto su dali pare kome treba, mole za prijem kod carice Marije Terezije, koja na dan 1. februara 1748. proglašava Novi Sad „slobodnim kraljevskim gradom“ s „plemićkim statusom“, što je tada značilo da je grad dobio znatnu političku i ekonomsku samoupravu. Do pre deset godina u spomen na ovaj datum najuglednija gradska nagrada nosila je naziv Februarska...Ključ gradaZanimljivo je da je prva odluka koju je donela gradska uprava kad je stekla ovaj status bila da se zaposli dželat i da se pred kućom velikog sudije izgradi - gubilište. Posao je okončan za pola godine i već 31. jula te 1748 zgrada s vešalima i drugom opremom za smaknuća i druge kazne sakaćenja bila je gotova.Pisac i filozof Vasa Stajić beleži: „Najpre su se pred kućom sudije iskupili svi članovi Unutrašnjeg i Spoljašnjeg senata, izabranog građanstva i mnogi građani, trgovci i zanatlije. Pred Gradskom kućom postrojila se satnija dobro naoružanih građana pešaka, pod komandom gradskog kapetana i vođstvom poručnika, barjaktara i stražmeštera. A onda je povorka krenula izvan grada: napred su išle drvodelje noseći sekiru okićenu zelenim grančicama, a za njima zidari, pa bravari, stolari, kovači, kolari i ostale zanatlije sa obeležjima svojih struka, a za njima trgovci i odred naoružanih peljaka, pod novom gradskom zastavom. Za njima se polako kretahu sudija i magistratlije na kolima, članovi Spoljašnjeg senata na konjima, a izabrano građanstvo pešice. Na kraju je opet bilo osam do deset naoružanih pešaka. Izašavši uz zvuke truba i bubnjeva na mesto određeno za gubilište, zvaničnici su onde otkrili zgradu pod zaštitom naoružanih ljudi, a onda su je svi, vođeni sudijom i drugim zvaničnicima po dostojanstvu, triput obišli, dotakavši je rukom. Potom su se razmakli ukrug oko nje, pa je stražmešter triput pozvao dželata. Kad se ovaj pojavio, sudija je, izvukavši mač iz korica, održao kratak govor i predao dželatu ključ od zgrade...“Prvo pogubljenjeU to vreme u austrijskoj carevini, kao i u većem delu Evrope, sudovi su smrtne kazne izricali ne samo za ubistvo i izdaju već i za teža razbojništva, ali i neke manje prestupe. Prva smrtna kazna u Novom Sadu izrečena je kalfi Gligoriju Stojkoviću, osuđenom za potkradanje svojih majstora, i on je obešen.
POČETAKPrva smrtna kazna u Novom Sadu izrečena je kalfi Gligoriju Stojkoviću, osuđenom za potkradanje svojih majstora, i on je obešen
POVEZVodeći računa o dželatima a ne o žrtvi, piše dalje Ivan Janković, uveden je običaj vezivanja očiju prilikom streljanja - verovalo se da će u suprotnom duša ubijenog, čije je sedište u očima, videti i zapamtiti ko je ubio njeno telo i da će se osvetiti. Iz istog razloga osuđeniku se pred vešanje navlačila kapuljača
4. Majstor u svim kraljevinama
Smrt atentatora Šinterov smehPOSLEDNJE POGUBLJENJEPoslednji koga je pogubio bio je Alija Alijagić, atentator na ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića, inicijatora progona komunista i sindikalaca
5. Komunistička efikasnost
Brutalno ispitivanje Odelo na pranjePRIVOĐENJE I UBISTVO„Obično smo ih streljali u gaćama i košuljama. Odelo smo vraćali na pranje i u magacin. Mato je privodio jednog po jednog. Onda ja: metak u potiljak, ruka za rame i u jamu. Levu nogu u dupe i otisnem dalje“, pričao je Vidan Micić
UBISTVO NA ULICIDželat Milorad Golubović kao penzioner zaljubio se u udatu ženu, mnogo mlađu od sebe kasirku u samoposluzi Mirosandu Satarić. Pošto je odbijala njegova udvaranja, on je 22. juna 1968. na ulici pucao iz revolvera u nju i ubio je
7. Uteha u lažnom metku, ćorku
Učvršćivanje Ozne StreljanjeKOMANDIR POSLEDNJI PUCAPropis je nalagao, ukoliko bi se nekim slučajem desilo da ceo vod promaši osuđenika, da ga komandir voda usmrti hicem iz svog oružja
