Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA DR JAKOVLJEVIĆA: Velika škola su mi bili otac, mangupi s Dorćola, dobri treneri i dobri učitelji
Foto: Zorana Jevtić

Proživeo je najmanje tri života

ŽIVOTNA PRIČA DR JAKOVLJEVIĆA: Velika škola su mi bili otac, mangupi s Dorćola, dobri treneri i dobri učitelji

Društvo

Proživeo je najmanje tri života, možda i više: Bio je profesionalni maneken, hirurg, lekar košarkaške reprezentacije i mnogih drugih sportista. Ovo je Moma Jakovljević kakvog ga samo najbliži poznaju.

Danas je tu Pedagoški muzej. I dan-danas mi je u glavi ta slika, ja malecan u školskom mantilu, kecelji ili bluzi, kako se to već zvalo... Sećam se, tukli smo se po Dorćolu svaki vikend! Klinci. Tukli smo se, što ono Crnogorci kažu, „od poprekog pogleda“. Tukao sam, ali su me i tukli. Ni sam ne znam koliko sam imao masnica, koliko sam puta razbio koleno, koliko... Odem kući pa kažem, pao sam na fizičkom. Pa kad otac provali da lažem, još dobijem i od njega. Ali ne žalim se, bilo je dobro i svima hvala. I kada smo završili prvi razred, deca, ne znamo ništa, vidim plaču devojčice u školi, dečaci plaču... Pitam šta je bilo? Škola se zatvara! Seli se u Gospodar Jovanovu, ispod moje kuće. Ta se škola zvala „Pera Popović Aga“, sad je „Mihailo Petrović Alas“. Divan početak... Inače, škole se sećam po lepom, bio sam odličan đak.

foto: Privatna Arhiva

Očeva lekcija

I sad ćeš ti da me pitaš zašto sam bio dobar učenik? Pa, pokojni otac - rodom iz Čačka, oženio se mojom majkom kad je počeo da radi, ona je tada imala 20 godina - koji je bio pravnik, stalno mi je govorio, a verujem da su me te njegove reči pratile i prate me i dan-danas: „Završi školu da budeš neko i nešto. Vozi rolšue, trkaj se, i dokle stigneš. Nemoj svakoj šuši da saginješ kičmu i da moliš. Da vladaš pameću, a ne fizičkom snagom. Da pomažeš ljudima. Bolje tebe da mole, nego ti njih.“ Tada i nisam baš razumeo šta priča, naravno. E, da! I pretio je: „Ako ne budeš dobar sa školom, daću te na zanat, pa ti vidi šta je bolje. Lakše je sa mozgom raditi nego rukama.“ Stalno je pričao da treba da budem neko i nešto. To me je teralo napred; možda sam i hteo da ga ubedim da će od mene ipak, što nije bilo lako, biti neko. Teško je bilo udovoljiti mom ocu, a kasnije ćeš videti i zašto. Ničemu se nije divio, ni prvoj petici, ni završetku jednog školskog poglavlja; imao sam utisak da nikada neće biti zadovoljan... Ipak, do smrti je čuvao moje đačke knjižice iz osnovne škole uvijene u pak-papir.

Najdraža igračka

Moje detinjstvo obeležile su - rolšue. Imale su četiri točka i vezivale su se pertle, kao sada roleri. U šestom, sedmom i osmom razredu bio sam pobednik u trkama koje su organizovane u Knez Mihailovoj ulici za praznik Oslobođenja Beograda, 20. oktobra. I to mi je bilo prvo takmičenje. Svi se nešto takmiče u nečemu. Da budemo dobri đaci, da budemo dobra deca, kasnije i dobri ljudi... Tu brzinu sam zavoleo i to je bio moj temperament. Sad kad vraćam film, u životu treba voziti i voziti, pa dokle stigneš. Ne žalim ni za čim, još mogu da pomognem, za mene kažu da nisam pomogao samo onom ko me nije pitao. U bilo čemu, u medicini, savetima, u sportu, u veštačenju...

Rolšue... nisam razmišljao da li su mi one, i koliko, uticale na život kasnije.

Gimnazija

E, a sad, da se prebacim na gimnaziju. Igrom slučaja, kod mene se sve vrtelo u trista metara. Prva beogradska gimnazija u Dušanovoj, ceo taj kraj. Mi smo se skupljali kod „Šumatovca“, ne „Kod lipe“, nego baš tu, i tu smo počinjali korzo koji je bio u Skadarliji.

Kada uporedim sadašnje vreme, mi smo imali fizičko vaspitanje, to treba da se vrati, u osnovnoj smo radili na kozliću vežbe i na spravama, radili smo kolutove na strunjači, na razboju. Tada nije bilo ovoliko degenerativnih promena. Ne kaže se džabe u zdravom telu zdrav duh.

Evo, dok ti ovo pričam, opet sam se setio oca... Kad sam završio gimnaziju, majka spremila tortu. Otac došao s posla, pita šta je to, ona mu kaže završio sam školu, postao akademski građanin. „Ma kakav akademski građanin, tek treba da upiše fakultet“, kaže on i izađe iz sobe, zalupi vratima. Kasnije upišem fakultet, arhitekturu - bilo je lakše da se upiše - eto, to malo ljudi zna, a istovremeno upišem i medicinu, jer veze nisam imao šta ću.

foto: Zorana Jevtić

Fakultet

I sad se ti pitaš kakve veze imaju arhitektura i medicina. Pa možda to što i u hirurgiji i arhitekturi konstruišeš i rekonstruišeš? Kad sam upisao fakultet, opet moja majka spremi tortu. Međutim, ni to nije oduševilo oca, rekao je: „Daj, bre, upisao?! Pa treba da završi, kakva torta, kakvi bakrači! Koliko je njih upisalo, pa nikad nije završilo!“ Al’ da završim tu priču sa ocem: i kada sam završio fakultet i počeo da volontiram, on nije bio zadovoljan. Bio je zadovoljan tek kada sam završio specijalizaciju, radio sam u „Dragiši Mišoviću“ i specijalizirao. Tog dana sećam se kao da je juče bilo...

Izlazim sa Prve hirurške, gde sam polagao ispit celo jutro, i vidim poznatu glavu iza kioska. Pitam ga: „Šta radiš tu?“, kaže: „Ma ništa, rođaka nam neka bolesna, pa svratio, a ti, šta radiš?“ Video je koliko sam ispijen i krenuo je s pričom: „Znam da si se trudio i učio, ako nisi specijalizirao, nema veze...“ Međutim, ja položio! Tek tada me je zagrlio, poljubio i kazao: „E, sad ti alal vera za sve unazad!“

Verujem da mi je takvo ponašanje oca mnogo pomoglo u životu. Ničemu se on nije obradovao, jer svaki uspeh po njemu je realna stvar, čovek mora da gura i da savladava prepreke. Šta je greška danas? Dobilo dete peticu, kupi mu poklon; završio školsku godinu, poklon... daj mu ovo, daj mu ono. Mene je takvo ponašanje moga oca dovelo dovde, a mislio sam da je operisan od emocija...

Zašto medicina

Dakle, zašto sam upisao medicinu... Vuklo me nešto. Ne verujem u zagrobni život i slične gluposti. Vuklo me je to što je medicina pomaganje drugima. Medicina je poziv, uslužna delatnost. Inače, Prva beogradska gimnazija u to vreme je bila najstroža, a iznedrila je najviše intelektualaca. Bilo je ko završi nju, lako završi fakultet. I onda, na medicini je bio širok spektar, mogao si da biraš šta ćeš da budeš. Gledao sam filmove i čitao romane, pa vidim, taj neki tamo doktor ima lampu na glavi, pa gleda oko, pa onda gledaš serije... reanimacija, oni pomažu nekom. Čarobnim rukama lekara čovek oživi, tome sam se divio! Pa operisao čoveka, on je sad zdrav... Medicina je imala toliko oblasti da sam mogao posle da biram gde ću, neurohirurgija, ortopedija, kožne bolesti... To mi je dalo mogućnost da biram, a usavršavanjem možeš da radiš šta hoćeš. Medicina je multidisciplinarna nauka, gde niko nije najpametniji. U medicini nema najboljih, ima mnogo dobrih, srednje dobrih i mnogo zalutalih. Ni u medicini, kao ni u fudbalu, niko nije najbolji.

foto: Privatna Arhiva

Maneken

Dok sam studirao na drugoj godini, bili smo željni dobre garderobe, išli smo u Trst i tamo me jedna grupa manekenki sretne i navali da budem maneken. A ja mangupčić, odrastao na Dorćolu, brucoš na medicini... Tad mi je to bil odvratno, feminizirano na početku, ali pristanem i time sam se bavio 20 godina. Zašto? Zato što sam u tom poslu imao više novca od, recimo, nekoliko honorara nego što mi je kasnije bila plata! Manekenstvo me je školovalo, kupovao sam knjige, putovao, išao na letovanje, zimovanje... Jedna me manekenka, koja je bila u grupi koja me je ubeđivala da pristanem na početku pitala: „Šta voziš?“ Imao sam nekog „fiću“, ona mi kaže: „Za jedan sajam ovde možeš da voziš Folksvagenovu ‘bubu’, četiri-pet revija dnevno, po svakoj 100 evra.“ Mislim, nije bilo u evrima, ali da ti dočaram.

A, recimo, na prvoj godini medicine bila je na uglu Miloša Pocerca i Birčaninove Studentska zadruga, i tu si mogao da biraš poslove: merenje kanala DTD, kopanje kanala, da pereš prozore na „Beograđanki“. Nekako mi je to pranje prozora bilo najbolje, to sam radio na prvoj, ali i na drugoj godini medicine. I onda me je to manekenstvo zapravo spaslo.

foto: Privatna Arhiva

Hirurgija

Zašto sam odabrao hirurgiju? Kad sam bio na obaveznom, to se zvalo kruženje, tri meseca hirurgija, dva meseca interno, ne sećam se više... Uglavnom, primetili su me. Profesori su me usmerili, a i volontirao sam u „Dragiše Mišovića“.

Na medicini smo prvo sa klupice gledali u ekran. Da bi bolje shvatila o čemu pričam, moram da ti objasnim: za operacionim stolom je operater, preko puta njega je prvi asistent, a do operatera drugi asistent koji drži kuke, gazu... pa si srećan kad dobiješ da držiš kuke hirurzima, da gledaš šta oni rade. Nakon toga se desi da operater kaže asistentu i studentu da zatvori ranu. To je uspeh, sećam se kada sam zatvorio prvi rez - niko srećniji od mene! A rez od pet centimetara. Mic po mic se ide u medicini, ako nije dobro, udare te po rukama kad pogrešiš.

Sve smo kao studenti gledali, kao kod auto-mehaničara. Prvo gledaš kad neko nekog pregleda, kažu da je anamneza za pametnog i iskusnog doktora više od pola dijagnoze, imao sam dobre učitelje, bili su legende hirurgije.

Zašto abdominalna hirurgija? Zato što sam to radio u „Dragiši Mišoviću“, ostao sam na tome.

Prvi poljubac

Prva ljubav... hm... Nisam pobornik prve ljubavi, najveća ljubav je poslednja. Sve u svoje vreme... Te prve ljubavi, što smo ih imali po osnovnoj školi, meni je to bilo nekako smešno. Nikad mi nije bilo jasno zašto se muškarci tuku oko devojaka?! Toliko je bilo lepih devojaka. Prvi put sam poljubio devojku u osnovnoj školi, u osmom razredu. A u srednjoj, duže smo se ljubili, ha-ha-ha! Više veza sam imao na fakultetu, ali ih se kroz maglu sećam. Trajale su po godinu-dve, ali ni sa jednom devojkom nisam ostao u svađi, znao sam fino da se izvučem. Što bi moji mangupi, od kojih sam učio zanat, rekli: „Nijedna mi bivša nije toliko mnogo značila, jer da jeste, ostala bi sa mnom.“

Imao sam mnogo devojaka, ali nisam ja kriv, one su krive. One su tražile da se družimo, da pijemo kafu... žene biraju, moje je da se majmunišem i da se hvalim. Nekoj treba filozof, nekoj pesnik, nekoj majmun... Pa, jeste! Nisam recitovao pesme, nisam bio toliko romantičan...

U životu su mi zaista velika škola bili otac, iskusniji mangupi s Dorćola, dobri učitelji na fakultetu, dobri treneri u sportu; imao sam sreću da sam se družio sa starijima i pametnijima od sebe dok nisam sazreo, a ne sa klincima. Stariji mangupi sa Dorćola su me učili da je za devojke bitno da znaš da se hvališ, da lažeš... ja ovo, ja ono, takvu devojku nikad nisam sreo, ti si žena mog života... taj rad. Lažu svi, i muškarci i žene. Lagale su i one mene, ali bio sam korektan prema devojkama. Ostavljale su me i ostavljao sam ih, ali ništa nisam shvatao tragično. I danas me sretnu bivše, kao, ništa ti što sam te ostavila? A šta da radim, treba da se obesim?! Ništa, naravno, život ide dalje. Kada su me ostavljale, ćutao sam, i sada se ne žalim. U karijeri i uopšte u životu treba potisnuti loše stvari.

Sreća i tuga

Što se ženidbe tiče, oženio sam se, mator, ha-ha-ha! Sa četrdeset. Najveće radosti su mi svakako rođenja sina Luke i kasnije dve ćerke Lane i Mine. U životu si uspeo toliko koliko su te deca dostigla i prestigla.

foto: Privatna Arhiva

Sećam se, bila je 1995, bio sam na poslu, žena u porodilištu. Nisam radio ništa, tako je pravilo bilo. Sedeo sam i čekao... Kad su mi javili da sam dobio sina, niko srećniji od mene! .

Najveća tuga koju sam do tada u životu osetio bila je pre 23 godine, kada mi je otac preminuo. Imao je 70 godina, odneo ga karcinom, majka je doživela starost.

Kada jedan od roditelja ode, budeš odsečen. Kada je legao u „Dragiši Mišoviću“, poslednjih 28 dana sam spavao u lekarskoj sobi, išao sam kući da se istuširam i vraćao. Znaju to starije sestre. Nisam želeo da se kao lekar raspitujem kod kolega i da nekog maltretiram. On je moj otac i potpuno je normalno da sam budem uz njega. Smatrao sam da je to ispravno.

Dan-dva ranije, pred smrt, rekao mi je: „Da znaš da sam ja srećno živeo, bio sam srećan čovek, završio sam fakultet, osnovao porodicu. Ženu sam poštovao, vi ste uspeli. Odlazim zadovoljan.“ Bilo je teško, kao da gubiš deo sebe, ali sam se trudio da ga i tada ispoštujem i budem dostojanstven i u tom trenutku, jer, na kraju, tome me je on učio. Nema više tu šta da se priča... tako ću, verujem i ja jednog dana.

Lepi i loši trenuci

U poslu je bilo i lepih i loših trenutaka. Najlepše su zahvalni pacijenti, hirurzi najviše vole kad neko koga su doneli na nosilima ode na nogama, to je najveće hvala. I kada me pitaju: „Kako da vam se zahvalim?“, kažem - pričajte kako ste imali lep tretman kod nas. Ništa od toga nema bolje. Inače, donose bakine vanilice, torte, kolače... To su pokloni od srca.

Bilo je loših iskustva na poslu, a i još uvek ih ima. Jednom mi je Mića Orlović rekao, kada je dobio otkaz; kaže, ne valja kad si lep, mlad i uspešan, ljudi uspeh ne praštaju. Muškarci su pakosniji i zlobniji od žena. Smeštali su mi toliko da je dobro da sam na obe noge! Konkretno, nameštali su mi priče u smislu da nisam za hirurgiju, nego za manekenstvo. Ne razumem tu ljudsku pakost.

foto: Privatna Arhiva

Ja na balkonu ‘95.

Bio sam na postolju za dodelu medalja. Prvi put su sportisti dočekani ispred Skupštine grada 1995, kad smo u Atini postali prvaci Evrope: Ðorđević, Danilović, Divac, Paspalj... Ta ekipa. Dobili zlatne medalje. Prozivali i mene... Uvek kažem, bio sam šraf ekipe, jer igrači su najzaslužniji, pa treneri koji su vodili, pa ja i fizioterapeuti. Bio sam deo tog tima. Dobio sam medalju, a nisam šutnuo loptu. Veličanstveno je sve to izgledalo, ali sam na to gledao normalno, nikakva euforija, ništa nisam doživljavao jaooo, kaooo...

To je zapravo učinak i uticaj mog oca. Završio sam jednu školu, vukovac, on je govorio: „Pa šta?!“ Drugu, isto. Zaposlio se, isto... „Pa šta?!“ Uhvatim sebe sad tako nekad kod svog sina. Bio je vukovac u osnovnoj, u gimnaziji, dolazili đaci da uče kod njega hemiju... I on upisao elektrotehniku. Diplomirao, spremao se za master u inostranstvo... I ja uhvatim sebe kako mu kažem: „Pa šta?! Za sebe radiš, a ne da ti neko tapše!“ On me gleda začuđeno... Eto, sve ide iz kuće.

Deci sam na početku škole rekao da uče za sebe, ne za mamu i tatu. Jedno dete je dobilo trojku. Rekao sam: „Bravo!“ To je bolje od dvojke i jedinice, ali guraj dalje, popravi. Željko Obradović, koji je sa svojim timovima devet puta bio prvak Evrope, jednom je rekao: „Za sve što smo osvojili, isključivo su igrači zaslužni. Ali ako greše, isključivo sam kriv ja, jer nisam pravio izmene na vreme.“ Tako i ja.

foto: Privatna Arhiva

Razočaranja

U životu imaš i razočaranja. Kažu: „Nema drveta bez grane, niti čoveka bez mane.“ Ko nije radio, nije ni pogrešio, ali treba izvući pouku, da budeš pametniji. Bilo je grešaka u ljubavi, na poslu, grešaka u prijateljstvu, u kumstvu...

Evo, mnogo je prikrivenih zmija ulazilo u moj život. Ne razumem zašto. Napravio sam grešku što sam pokušao da studiram arhitekturu, imao sam devojku koja nije bila za mene, svi su govorili da nije, ali ona je za mene tada bila najbolja... napravio sam grešku u kumstvu. Uglavnom, najvažnije stvari u životu su mi porodica, školstvo i zdravstvo. Ne kukam za bivšim ljubavima, grešio sam, tukao sam i tukli su me, varao sam, varale su i mene, to je život.

Budućnost

Nikad neću otići u penziju. Ako ne budem radio jedan posao, radiću drugi. Koliko god da živim, ne bojim se ničeg, niti razmišljam o nekom kraju. Za vreme života treba raditi na tome da iza tebe ostanu dela. Uvek kažem, ništa specijalno nisam uradio, niti sam ponosan... ne mogu da se pohvalim ni da sam spasao ne znam koliko života, jer za to nisam samo ja zaslužan, tu su kolege, aparati... Trudio sam se. Hirurgija je slična vatrogasnoj službi, brzo mora da se reaguje, govorim o hitnim slučajevima. Tako da spasavati život je moj posao. To je moj poziv. To je život.

Pouka

PRIČA O NAJSTARIJOJ ŽENI NA SVETU

Pročitao sam negde - najstarija žena na svetu... Došla gomila novinara i pita je: „Čime ste se hranili?“ Ona odgovara: „Jela sam korenje, pasla travu i pila vodu s potoka.“ Drugo pitanje: „Jeste li pili?“ Ona: „I ‘don perinjon’ i rakiju i konjak i viski... „Jeste li pušili?“ „I tompus i uvijala krdžu...“ „Gde ste spavali?“ „I u šumi i na dvorcu, gde sam stigla.“ „Pa šta je recept za dug život?“, pitaju je novinari. Ona odgovara: „Pa tako me pitajte, šta me pitate za hranu, piće! Recept su slike u glavi. Poljubac mog dečka koji je trajao pet minuta traje već 50 godina u mojoj glavi, a Drugi svetski rat, koji je trajao pet godina, kod mene je pet sekundi.“ Kada sam to pročitao, shvatio sam da je i kod mene tako. Mnogo sam čitao i izvlačio šta mogu, treba biti realan u životu.

Kurir.rs/ Jelena Rafailović/ Foto: Zorana Jevtić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...