KURIR U CRVENOJ ZONI Ovde se vodi teška bitka sa britanskim sojem, oboleli se bore za dah, među njima je i Jakov star samo 12 dana

KBC "Dr Dragiša Mišović" opet je krcat. Britanski soj traži mesto više. Intenzivna prepuna, a dečiju bolnicu pune školarci.

Pište monitori, čuveni stubovi u polukružnoj intenzivnoj "čuvaju" obolele, od kojih neki možda broje i poslednje dane. Tako je i u "običnim" sobama intenzivne pored. Među intubiranima i dvojica jedva da imaju više od 40 godina. Jednom skor skenera 24 od 25 - pluća više i nema. Pored deka od 82 godine. Još diše, mašina diže grudi gore-dole. Upravo okončana dijaliza. I bubrezi otkazali od korone.

- Sada su, s ovim britanskim sojem, teže kliničke slike i rapidniji pad, pacijenti mnogo brže završe na respiratoru. I nije više ona stara priča posle nekih sedam do 10 dana, sad već imamo pacijente čije se stanje tri-četiri dana od početka simptoma već toliko pogoršalo da završe na respiratoru. Neki preminu, ali uspevamo i da ih skinemo s respiratora - priča nam anesteziolog dr Irina Nenadić, koja nam objašnjava i da imaju tri intenzivne i sve tri su pune. Ona treća je za kovid pacijente koji imaju i druge muke, pa moraju hitno da se operišu.

- Radimo samo hitne operacije, najčešće je to upala slepog creva, pa tzv. ileus, odnosno narodski rečeno zavezana creva, ili čir na želucu - kaže dr Nenadić.+

Niz hodnik još je soba s najtežima. Intenzivna dva. Tu je, u dnu jedne sobe, i čuveni Vlasta Velisavljević. Svima dragi glumac u 95. godini bije životnu bitku. Svi se sjatili oko kreveta, kače silne bočice s lekovima. On za to ne zna. Na respiratoru je.

Sestra donela koronu iz škole

U krevecu spava maleni Despot. Tek mu je 25 dana. Ali morao je u bolnicu. Na krevetu pored je mama. Nije bitno koliko će još ostati, samo da sve bude dobro. A ide ka tome.

- Ćerkica donela iz škole. I svi smo se u kući zarazili. On najmanji, pa je morao u bolnicu. Sad je dobro, bogu hvala - priča mama.

- Duša nas boli. Jeste naš najstariji pacijent, ali svi smo ga gledali u domaćim serijama, rasli uz njega - veli jedna sestra dok hitro nosi špric-pumpu, koju kače da doziraju lekove iz infuzija.

Naš tih, divni pratilac sve vreme je Suzana Zarić, glavna sestra anestezije. Na tom lepom i umornom licu duboke brazde već godinu - od naočara i vizira. Ne miču ni danju, ni noću, samo se pojačaju kad je pod punom "ratnom opremom". Noktiju, veli, više nema. Al' ne mari.

- Samo da ovom paklu vidimo kraj. Da ne gledamo više ljude kako se silno muče zbog virusa - kaže.

Niz hodnik odjuri glavna sestra "Mišovića" Nataša Bogunović. Ona je uvek u "spidu". Sve mora da bude pod konac, sve uštimovano. Vizita je, valja obići celu bolnicu.

- Za ovih godinu dana sve smo videli, sve naučili, ništa nas više ne da iznenaditi. Ali opet ti nije svejedno kad gledaš ljude kako se bore za dah. I opet je pacijenata svakim danom sve više. Traži se krevet više. Svi naši ljudi su premoreni, sanjaju odmore kao nekada. Ali uspevaju sve da urade i sve drže pod kontrolom. Nema predaje - u trku će Nataša.

Preko ulice dečija bolnica. Iz predratnog zdanja, na kome još piše da ga podiže kraljica Marija, pogled puca na prelepi park pod četinarima. Ali u njemu sad uživanja nema. Korona je sve zatvorila unutra. U sobama najviše tinejdžera. Ali ima i beba, s mamama.

Tu je i maleni Jakov. Tek mu je 12 dana. Taman kad je mališan trebalo da krene iz Beograda, gde je rođen, put Šar-planine, svojoj kući, korona ga je stigla. Dečačić guste crne kosice mirno spava kraj mame. Braunila mu "zauzela" pola ruke, a kroz crevo kaplje infuzija. Iznad glave ikona - Bogorodica Trojeručica.

- Mesecima sam u Beogradu, održavala trudnoću. Čekali smo devojčicu, kako je pokazivao ultrazvuk, a dočekali Jakova. I taman pošto smo izašli iz porodilišta i spremali se da, konačno, krenemo kući, dobio je temperaturu. Strah je bio ogroman, ali sada je, hvala bogu, dobro i nadamo se da ćemo uskoro i zaista kući - priča mama, koja ne želi pred foto-aparat.

Kroz sobe bolnice, na čijem svakom zidu i staklu su nasmejani likovi iz crtanih filmova i dečji radovi, vodi nas Zorica Radošević, glavna sestra dečje bolnice. Žena koju ovde svi dočekuju s osmehom.

Ulazimo kod Bojane Kuzmanović iz Obrenovca. Zvečkom zabavlja dvomesečnog Vasilija. S osmehom na licu. Dolazi vreme da se pakuju.

- Ćerkica, koja je drugi razred, iz škole je donela virus. Ništa strašno nije joj bilo, ali je beba posle tri dana dobila temperaturu i morali smo u bolnicu. Sa dve starije ćerke ni dana nisam bila u bolnici, nemate pojma kolika me je panika uhvatila. To je neopisiv strah. Em bolnica, em korona. Vasilije je imao upornu temperaturu, a sada je dobro - veli Bojana i kroz osmeh dodaje: - Prvo muško, pa korona.

Gojazni tinejdžeri najgore prolaze

- Sva deca koju smo imali kao teške slučajeve, kao onaj tzv. multisistemski inflamatorni sindrom, odnosno teže upale pluća sa visokim skorom na skeneru pluća, u pitanju su bili gojazni tinejdžeri. Veliki, veliki procenat gojazne dece ima upalu pluća i kod njih je korona najkomplikovanija - ističe dr Olivera Ostojić.

Iz škole je većina tinejdžera ovde smeštenih donela koronu, priča nam dr Olivera Ostojić, načelnica dečje bolnice, u kojoj je sada četrdesetak mališana, neki i s majkama.

Najteže kad se razdvoje od roditelja

- Najteže je bilo u početku, kada nismo znali šta nas čeka. Pa legnu roditelji s decom, roditeljima se stanje pogorša, moraju da ih prebace na odeljenje za starije. A dete od pet-šest godina ostane samo. Plače, duša te boli za njim, pričaš mu da će se vratiti mama, da se malo strpi, igra s nama... Srećom, svi su se ti roditelji vraćali svojoj deci - priča sestra Zorica Radošević.

- Sad je više nego jasno da taj mutirani soj mnogo više napada decu. I većina dolazi iz škole, pogotovu srednjih, ali počinju da nam dolaze i deca do 12 godina. Srećom, i dalje su te kliničke slike lakše do srednje teške. Najviše je tu tinejdžera s jednostranom, a ređe dvostranom upalom pluća. Teže slike liče na odrasle kovid pneumonije. Sreća je da veoma dobro odreaguju na terapiju i kiseonik, ako je potrebno, dajemo kratkotrajno - dan, dva ili tri - priča dr Olivera Ostojić, koja nas s osmehom prati do izlaznih vrata, zajedno sa sestrom Zoricom. Mašu.

- Sledeći put da budemo samo zelena zona kad vas ugostimo...

Presela mu kafa s kolegom

Zoran Berendika ima 65 godina, upravo je skinut s kiseonika i sjajno je raspoložen.

- Nije mi bilo svejedno kad sam se zarazio, pa još morao u bolnicu. Ali kad sam video kako me ovde gledaju, kako su svi super, strah je nestao. I evo, pobedili smo, skinuše me s kiseonika. Valjda će me uskoro poslati i kući - kroz smeh kaže Zoran, koji je čekao zakazanu vakcinaciju, ali korona ju je preduhitrila - kafa kod kolege bila je malerozna - dva dana kasnije ispostavilo se da je kolega zaražen.

(Kurir.rs/Jelena S. Spasić)