Ovo je crkva Hilandara u koju ulaze i žene, a da ne čine greh. Ovo je mesto gde nam je bogom dano i da sedimo s hilandarskim monasima. Ovo je Milo Arsenica iliti Kakovo - metoh Hilandara na Halkidikiju. Ali ne i na Svetoj gori. Tako jednostavan, a tako poseban.
A priča kreće od solunskog paše iz 17. veka. Imao je sve, al' naslednika nikako. Ovaj janjičar nije zaboravio korene, pa uze grožđe čudotvorne vinove loze Svetog Simeona Mirotočivog, koja i danas rađa na mestu gde mu bi grob u Hilandaru, dok 1208. njegove mošti Sava ne prenese u Studenicu. Dobi paša sina, pa posle dve-tri godine s njim ode u Hilandar. Reče da se zavetovao da će ga dati srpskoj svetinji u znak zahvalnosti. Kad mu monasi kazaše da za tim potrebe nema, on oko 500 hektara darova Hilandaru. I to je danas deo Kakova.
Na stotinak kilometara od Soluna, s desne strane puta koji u krivinama useca brda pored morske obale, leži metoh. I baš tako na tabli i piše - metoh. Pojma nismo imali da ovo postoji i još da je posed hilandarske svetinje. A prolazeći pored table prva pomisao bi mi na Kosovo i Metohiju - nicali su na toj zemlji srpski manastiri, a s njima i silni metosi. I sad se neko usuđuje da sve svojata, pa čak i Kosovski boj.
Metoh je u Kakovu, na pet kilometara pre Jerisosa. Put dalje vodi za Uranopolis - poslednju veću tačku pre kopnene granice sa Svetom gorom i luku odakle kreću brodovi za ovu monašku republiku, a time i Hilandar. A tamo je, znamo svi, ženama zabranjeno da kroče. Vekovima. Predanje veli da je Bogorodica na Svetu goru prispela kad je zadesi oluja tokom plovidbe ka Kipru, te se molila Isusu da ostane samo njena. I tako i bi. Sveta gora posta poznata i kao Bogorodičin vrt nedostupan za sve druge žene. Fakti, međutim, kažu da je "rampa" ozvaničena 1045. godine, kako bi se silnim monasima osigurao djevstvenost, što je nekima bilo teško da postignu kad je žensko u blizini.
Ali i mimo toga, Hilandar nam nije nedostižan. Bar ne u neku ruku. Nadomak obale, ušuškan šumama i brdima, leži hilandarski metoh - otvoren za sve. Pa i žene i malu decu, jer ovde ne važi svetogorski "zakon". Na samoj kapiji imanja dva su stuba s naslikana dva stuba srpstva - Svetim Savom i Svetom Simeonom Mirotočivim. Sin i otac - Rastko i Stefan Nemanja, koji 1198. obnoviše i praktično sagradiše zapušteni manastir koga ranije nekad podiže grčki monah. I postaviše u Hilandaru čvrste temelje srpske duhovnosti.
Iza kapije, duž nekoliko stotina metara makadama, proteže se maslinjak. Tu 300-400 stabala. Vredi za monašku zajednicu Hilandara i to ulja što se odavde napravi. Silna kandila stalno gore, 52 monaha žive na maslinovom ulju kad ne poste na vodi, a gostiju vazda. Doduše, u ovo korona doba dnevno puštaju najviše 10 muškaraca, te su liste čekanja na dolazak u ovu svetinju podugačke...
Za maslinama je veštačko jezerce. Vredni Milan iz Lipljana donosi džakove suvog hleba. Nekoliko mališana pritrčava - vreme je za hranjenje šarana. Izleglo se i nekoliko slatkih kornjača. Eto radosti dečici. A tek kad pored otkriše beli dud! Ne možeš ih odvojiti. Današnja deca za dud i ne znaju.
Jezero hilandarski monasi napraviše devedesetih godina minulog veka. Bilo je od šarana ovde uzgajanih nešto malo sušene ribe i pljeskavica za Hilandar. Zauvar, što bi naš narod rekao. Al' 2019. Arsenica, koja iznad protiče šumom i sabira sve potočiće s okolnih brda, nabuja kad udariše kiše, odnese ceo "sistem" za dotok sveže vode. Od tada šarana jedva da ima, al' uskoro će biti završen bunar, pa će napajati jezero baš kako i treba.
Iznad, na najvišoj tački ovog uređenog parčeta imanja je ona - Crkva Bogorodice Živonosnog Istočnika. Bela i malena odskače u zelenom okruženju. Na spoljnjem zidu, desno od ulaza, slika Hilandara. Unutra je tek tolika da mogu stati tri-četiri duše. Većinu fresaka vlaga je prilično oštetila, al' opet se vide arhangeli Mihailo i Gavrilo sleva i zdesna od ulaza, dok sa svodova gledaju kraljevi iz loze Nemanjića. Tu su i radijatori i ventilator, za svako doba godine. Naravno, i listići za ostavljanje imena živih i mrtvih. Hilandarski monasi mole se Bogu za zdravlje, odnosno pokoj duše vaših najbližih.
Slava je ovde Istočni petak. Prvi po Vaskrsu. Tog dana, vele, bude i hiljadu duša. Grka, uglavnom. Poštuju i vole crkvu i metoh. Venčavaju se i krštavaju često upravo ovde. Dovedu svog sveštenika, pa sve po grčkim običajima. A dođu poneki i Srbi i Srpkinje da se pred Bogom zavetuju na večnu ljubav ili decu krste. Kad je sezona odmora, pa o jednom trošku, uglavnom.
Upravo ova crkvica ugaoni je kamen svega. Dvojica hilandarskih monaha podigoše je 1959. Tek posle nje manastirsko imanje počinje biti narodno i žensko ujedno. Iako postoji bar pola milenijuma pre crkve. Još oko 1500. godine bio je pisani trag o Kakovu kao metohu Hilandara. Posed je nekada dosezao i do 10.000 hektara šuma, maslinjaka, vinograda, njiva... Kroz vekove se "topio" iz raznih razloga, a sada ga je na takođe nemalih 1.650 hektara. Svega je tu - šuma gde je kestena, mediteranskog hrasta, lipe i bukve, pašnjaka, 30 hektara oranica koje daju u zakup Grcima...
Metosi su nekada izdržavali manastire, bili njihov stub u ekonomskom smislu i puni života. Vremena su se odavno promenila, ali monasi s Hilandara ipak ne daju da ovaj bude pustahija. Naprotiv. Danas se ovde živo radi, danas je ovde svakodnevno sveta. Dva omanja konaka, dva oveća letnjikovca za goste, suvenirnica, smeštaj za radnike, pilana, nova biblioteka...
Kurir.rs/J.S.S.
NE PROPUSTITE
