BEOGRAD - Karlo Dragutin Hart bio je najčuveniji dželat Kraljevine Jugoslavije. Za sobom je ostavio 108 leševa po naredbi suda, a na izvršenje kazne uvek je dolazio u fraku, belim rukavicama i cilindrom na glavi.
Tražio je da ga zovu ne tom ružnom reči nego punom funkcijom - službeni izvršitelj smrtne kazne u Kraljevini Jugoslaviji.
Karlo je rođen 28. jula 1879. u srezu Karlin u današnjoj Češkoj. Po narodnosti je bio Rom. U Sarajevu se obreo posle Prvog svetskog rata, verovatno kao demobilisani austrougarski vojnik. Njegovo češko ime, Karel, u Bosni se izgovaralo kao Karl ili Karlo, a on sam ga je kasnije “posrbio” u Dragutin.
Daj, da ja tebe obesim!
Inače, na četvorostrukoj Zagrebačkoj egzekuciji Hart je bio vidno nervozan, pa mu je jedan od osuđenika Mijo Vrbanić, pre nego što ga je Hart obesio, rekao: „Drhću ti ruke, daj da ja tebe objesim“.
Odmah posle rata počeo je u tom gradu da povremeno asistira tadašnjim dželatima – Sajfridu i Mauzneru, a 1922. je postao zamenik dželata. Iz Sarajeva je 1930. godine premešten u Zenicu, gde mu je dat na upotrebu službeni stan u okviru kompleksa tamošnjeg Kaznenog zavoda. Na njegovu molbu, 1935. mu je odobreno da se sa porodicom nastani u Sarajevu.
“Ja nisam kriv za tvoju smrt!”
Tokom karijere, ovaj državni službenik obesio je 108 duša i što je prosto neverovatno često je govorio za novine.
Na vešala je uvek odlazio u fraku, sa cilindrom i belim rukavicama a nesrećniku na konopcu uvek bi se poklonio i glasno izgovorio: “Ja nisam kriv za tvoju smrt!”
– Levom rukom držim osuđenika, desnom mu omču prebacujem oko vrata i crnu masku preko glave. Apsolutna je tišina, svi prisutni skidaju šešire. Pomoćnik tada izbije stolicu ispod osuđenika, hvata ga za noge i trzajem povlači ka zemlji. Stojim iza merdevina i povlačim omču. Uzimam pogubljenog za ruku. Pratim puls i kada ustanovim da srce više ne kuca, skidam rukavice, bacam ih pod noge obešenog i kažem: “Ja nisam kriv za tvoju smrt!” – opisivao je Hart za tadašnje novine.
To bi za mene bio blamaž!
Na pitanje je li mu ikada pukao konopac oko vrata nekog nesrećnika na vešalima, on je gotovo uvređenim tonom kao pravi profesionalac odgovorio: Ne, to nije mogućno! To bi za mene bio blamaž!
Godinama je vodio dnevnik o smrtima, koji je sačuvan, ali mu se trag ne zna. Pričalo se po čaršiji da prodaje slike obešenih i konopce s kojih ih je skinuo, ali to nikad nije pouzdano dokazano.
- Ja nisam trgovac i nisam prodavao konopac nego sam ga isekao na parčiće i razdelio ih nekolicini onih koji tvrdo veruju da će im to doneti sreću. Ali zamislite, gospodine, koliko bih morao biti srećan ja, koji kod kuće imam na tuceta takvih konopčića - rekao je jednom prilikom.
Karlo je u ono vreme bio običan državni službenik, sa ženom i četvoro dece.
I njegova sudbina ostala je nerešena misterija - radio je kao dželat do nemačke okupacije Jugoslavije 1941, posle čega mu se izgubio svaki trag. Rat je preživeo i navodno umro u dubokoj starosti u Sarajevu.
Vidite, ja mnogo volim cvijeće
Iz starih novinskih isečaka i intervjua koje je davao saznaje se da je neobično voleo cveće i da se ježio od krvi, pa mu je najteži zadatak bio kad mu žena kaže da zakolje pile za ručak.
U jednom intervjuu Dragutin Hart je novinarima priznao da ne podnosi da gleda krv i da mu se koža naježi kada ga žena natjera da kolje piliće. „Kod kuće bavim se domaćinstvom. Imam lijepu kućicu, a oko nje baštu sa cvijećem. Vidite, ja mnogo volim cvijeće“, rekao je Hart.
Uvek se u javnosti predstavljao kao brižan roditelj, pa je jednom, po povratku u Sarajevo iz Zagreba gde je 1929. obesio četvoricu razbojnika, prekinuo razgovor s novinarom da bi deci kupio igračake i slatkiše.
Kurir.rs/Priče iz naftalina/Mondo
NE PROPUSTITE
