U Trsteniku je održano Muzičko-poetsko veče „Harmoniko moja“, posvećeno pesniku, kompozitoru, izvođaču i muzičaru, majstoru umetničke fotografije, organizatoru muzičkih svečanosti, ocu Prve harmonike Jugoslavije u Sokobanji, odnosno velikanu i doajenu srpske narodne muzike Milutinu Mići Stojanoviću. O čuvenom klasiku narodnog melosa besedio je Miloš Milošević Šika, multimedijalni umetnik iz Trstenika.
U malom selu sreza Trsteničkog, Bogdanju, na pragu porodice Stojanović zapucala je puška kapislara i selu objavila da je zemljodelac i vodeničar Mirča, zvani Batko, dobio naslednika svoje loze. Kada je majka Leposava, rodom od Brašića iz Oparića, zadojila i povila u lanene pelene tek rođenu bebu, Mirča je uzeo u ruke, izneo na stepenište kuće, tri puta je podigao u vis, blagosiljao i zatim se uputio na raskrsnicu ispred avlije, gde je spustio bebu na prašnjavi put. Ubrzo je naišao slučajni prolaznik, prodavac ribe i videvši bebu prišao joj je i podigao je sa zemlje. Mirča je izašao iza ograde i čestitao prolazniku kumstvo. Novopečeni kum je bebi nadenuo ime Milutin, po srpskom kralju Milutinu, ne sluteći da će se ta beba mnogo godina kasnije okititi titulom „kralja narodne muzike“.
I dok je Mirča maštao da će Mića da ga nasledi kao zemljodelca i vodeničara suđaje nisu tako planirale. Ta natprirodna ženska bića iz stare slovenske mitologije koja određuju sudbinu novorođenog deteta, Mići su zacrtale sasvim drugi put. Put estradne zvezda i pesnika. Suđaje su mu prorekle sudbinu da sa harmonikom i belim glasom, koji mu je darivala majka Leposava, upoznaje i stvara narodnu muziku blisku tradiciji i da sa njom, širom sveta, proslavlja Srbiju, trstenički kraj i Moravu.
Još kao osnovac škole u Bogdanju, gde ga je u svet slova i knjiga uveo učitelj i revolucionar Živadin Apostolović, Mića na saborima, igrankama i proslavama s oduševljenem posmatrao i „upijao“ kako stari majstori harmonike sviraju kola i mašta da jednog dana i on nabaci „dugmetaru“ na svoje grudi. Ta želja mu se ostvarila na deseti rođendan koji je slavio kod svoje sestre u Kraljevu.
Stari profesor muzičkog vaspitanja u kraljevačkoj Nižoj gimnaziji Evgenije Rus, tom prilikom mu poklanja harmoniku “majne herold”, koja danas krasi vitrine Muzeja harmonike u Sokobanji i fotoaparat na meh, od koga se nikada nije odvajao. Tako je počela da se ostvaruje karijera kompozitora, pesnika, harmonikaša, pevača, ali i fotografa Milutina Miće Stojanovića iz sela Bogdanja, kod Trstenika. Govoreći o svom detinjstvu Mića je jednom intervju rekao: „U mom detinjstvu nije bilo struje u selu, pa sam prve pesme čuo na njivi. Prvi put sam čuo harmoniku na mobi kad se kupe šljive. Bili su to za mene neki rajski zvuci koje do tada nisam čuo.“
Shvativši kolika je njegova ljubav prema harmonici, otac odustaje od prvobitne namere da mu sin bude vodeničar i upisuje ga u Muzičku školu u Kruševcu. Mića je to vreme paraleno pohađao i Nižu gimnaziju u Kraljevu, tako da je svakodnevno putovao „ćirom“ na relaciji Kruševac – Kraljevo. Naravno nikada se nije odvajao od svoje „miljenice“. I dok bi stari voz kloparao šinama, Mića bi na drvenoj klupi utvrđivao muzičko gradivo, ali ga i nadgrađivao svojim talentom.
„Poslednji klasik sa Morave“, kako ga je u jednoj recenziji nazvao još jedan velikan našeg kraja – Dobrica Ćosić, Mića je savladavši osnovne tajne harmonike već sa 13 godina počeo je i da komponuje pesme za koje je sam pisao tekstove. Tako je, pored prve pesme o Moravi, u to vreme nastala i njegova kultna pesma, koja je bila i prva koju je on snimio kao pevač, a to je pesma, po kojoj je i naslovljena manifestacija „Harmoniko moja“. Ona je nastala u vozu na relacij Kruševc – Kraljevo, a inspiracija za nju su bili svatovi koji su ušli u voz u Počekovini. Snaša je bila devojka - potajna simpatija Miće Stojanovića, starija od njega tri godine. Videvši je u belom kraj drugog, potišteni dečak je zabacio harmoniku na nejaka pleća i otišao u drugi vagon, gde je započeo da „prebira“ po dugmićima svoje harmonike i ne sluteći da stvara jednu od najlepših ljubavnih pesama a i „himnu svih harmonikaša“, koja se svake godine izvodi na Takmičenju harmonikaša u Soko Banji, koje je Mića i osnovao davne 1962. godine, a koja danas predstavlja najprestižnije takmičenje u harmonici kod nas.
Mića nije bio samo tekstopisac mnogih pesama, koje su on i mnogi vokalni solisti širom Srbije i regiona ostavili narodnoj muzici, on je pre svega bio pesnik. To je i dokazao objavljivanjem svojih pesama u mnogim zbornicima poezije, ali i na mnogim književnim večerima i programima, gde je gromkim baritonom govorio svoje stihove, oduševljavajući probranu književnu publiku. Mića za života nije pričao mnogo o sebi, ali su zato njegove pesme to činile itekako. Poeziju Miće Stojanovića oživljavala je njegove harmonike i govorila je o njemu sve. On je jednostavno svoj život živeo kroz svoje pesme. Ljubav prema harmonici, Moravi i rodnom kraju ovekovečio je u svojim pesmama: Već pomenute „Harmoniko moja“, „Vodeničar na Moravi“, „U ranama srce moje“, „Devojačka tuga“, „Na starom bunaru“, „Šumadija moj je kraj“, „Rastasmo se davno“, „Plaču zvuci moje harmonike“, „Dok Morava hladna teče“, „Oj mladosti zelena livado“ i mnoge druge.
Ali ima jedna pesma koja je možda i najveća zasluga za njegovu slavu, pesma koja je u Srbiji šumadijska pesma, a u Bosni i Hercegovini sevdalinka. Pesma koju je prvi snimio legenda narodne muzike Safet Isović, a zatim i više od trideset pevača širom Srbije i regiona. Mića je u Izdavačkoj kući „Jugoton“ iz Zagreba bio dugogodišnji urednik za narodnu muziku. Iza Miće Stojanovića ostali su trajni zapisi u radio stanicama širom nekadašnje Jugoslavije, na stotinak snimljenih ploča i kaseta, koje su prodate u više od pet miliona primeraka, kao i muzika koju je radio za filmove i televizijske serije. Radoš Bajić, veliki prijatelj počivšeg Miće Stojanovića, sada već davne 1985. godine odlučio je da snimi dokumentarni film „Božić u Šumadiji“, da se ne bi zaboravilo ko smo i šta smo, da se pokažu seoski božićni običaji kod Srba, kao i da se ukaže na skromnosti i iskrenost ljudi koji su bili zadovoljni sa onim što su imali i što im je dragi Bog dao, nije želeo da u ovom filmu ne zaigra i Mića. Za svoj kompozitorski rad Mića je dobio mnogo priznanja i nagrada – „Zlatna ptica“, Zlatna plaketa, deset zlatnih ploča, a bio je aktivni član Saveza estradno muzičkih umetnika Srbije u kojem je stekao status istaknutog umetnika. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj kompozitorski rad, među kojima je i „Zlatna ptica“ Jugotona za milion prodatih ploča. U okviru manifestacije „Trstenik na Moravi“, 2016. godine dodeljena mu je nagrada „Najmoravac“. Da ništa drugo nije napisao i komponovao osim već pomenutih pesama „Harmoniko moja“, „Zarsle su staze moje“ i „Vodeničar na Moravi“ ili „Kome šumiš oj Moravo“, Mića bi zaslužio da postane legenda narodne muzike. Na sreću srpskog naroda on je napisao i komponovao mnogo više od toga i na tome mu je zahvalan srpski rod. Pesmu „Kome šumiš, oj Moravo“ Mića je posvetio svom ocu vodeničaru, koji nažalost nije doživeo da je i čuje. Ta pesma je bila namenjena još jednoj legendi narodne muzike Cunetu Gojkoviću, ali je, kako je Mića voleo da kaže: „Nju oteo Novica Negovanović“, čiji je otac takođe bio vodeničar.
Mića Stojanović je celokupni svoj život proveo na sceni. Imao je više od 3.000 koncerata širom tadašnje Jugoslavije i okolnih zemalja. U susednoj Bugarskoj je imao čast da nastupa sa tamošnjim virtuozom na harmonici Borisom Karlovim. Njegove pesme su pevali, kako pevači narodne muzike, tako i zabavne. Mića je takoreći do kraja svoga života bio veran svojoj harmonici, muzici i poeziji. Samo petnaest dana pre njegove smrti on je nastupio na „Vidovdanskim prinošenjima“ u dvorištu Trsteničkog muzeja. Napisao je i „Odu mostu“, nakon zlotvorskog rušenja simbola Trstenika - Starog mosta, od strane NATO- agresora. Kada bi se pojavio u bifeu Doma kulture mnogi zavičajci su se grabili da budu u društvu Miće Stojanovića. To su činili lokalni muzičari, glumci, pesnici, ali i običan svet. Svi su netremice slušali Mićine priče - uspomene sa raznih gostovanja i nastupa. Govoreći o prijateljstvu Albert Kami je jednom prilikom rekao: „Nemoj hodati iza mene; možda te neću voditi. Nemoj hodati ispred mene; možda te neću slediti. Samo hodaj pored mene i budi mi prijatelj.“ Da je među nama Mića bi o svom prijatelju rekao ovo: „Velja Popović nije samo svirač i pevač advokata, penzionisanih generala i propalih političara. Velja je iskonski i unikatni predstavnik starog dobrog narodnog melosa na harmonici Taj se melos nekad mogao čuti od pravih narodnih harmonikaša, samoukih majstora. On je snimio dvadesetak mojih pesama tako što je veoma vešto ugradio svoje melodije i svoju svirku harmonici. Velja je znalački upijao umeće slavnih čarapanskih harmonikaša Dragana Matića Žilića i Đurice Ćirkovića. Velja je izrastao u pravog narodnog umetnika, majstora astalske i ambijentalne svirke“.
Ma gde bio, na kojoj strani sveta, Mića nikada nije zaboravljao svoje zavičajce, svoju familiju i uvek im se rado vraćao. A sa tih dolazaka u Zavičaj, iliti povratka, u bifeu Doma kulture ga je uvek čekao njegov sestrić i potpisnik scenarija i režije manifestacije u njegovu čast „Harmoniko moja“ – Miloš Milošević Šika. Često su zajedno i nastupali, pa je Mića, kad - kad šeretski govorio: „Sad mi je jasno na koga sam ja talenat – pa na mog setrića“! Mića je bio čovek koji je do groba bio veran svojoj harmonici i kojom je starosti prkosio. Ostaje da se večno sećamo Miće Stojanovića, pošto čovek ne umire onog dana kada ode sa ovog sveta, već kada ga svi zaborave. Mića i njegovo stvaralaštvo će večno živeti i da će njegova pesma i muzika večno lebdedi nad Srbijom kao liturgija Jovana Zlatoustog. Posebno će ga se sećati njegova mezimica – unuka Lara i njegova jedinica – ćerka Kamelija, koja je bila specijalni gost trsteničke manifestacije, a obratila se „Familiji ljubitelja Mićinog stvaralaštva“. Mića je, kad god je to bilo u mogućnosti voleo da u svoje programe uvršćuje i folklor, pošto je veoma držao do očuvanja tradicionalnih, kulturnih i istorijskih vrednosti srpskog naroda. Po nekada je i sam nastupao u svojoj šumadijskoj nošnji, koja zauzima počasno mesto u njegovoj spomen - sobi. Bio je i česti gost najstarijeg i najuspešnijeg opštinskog KUD „Prva petoletka“ iz Trstenika, koje više od 70 godina okuplja u svoje gnezdo sve one koji vole igru i pesmu. Na manifestaciji su nastupili sa igrom „Đurđevdanski uranak“, čiji je koreograf bio još jedan velikan ovoga kraja i Mićin prijatelj - Ljuba Stepanović, čuveni Stevka Božurevka. Na poetsko - muzičkoj večeri u čast Miće Stojanovića nastupili su: Mateja Simić, Igor i Andrija Đonić, Dušan Jović Ćule, Dobrica Miletić Gera, Radoš Bajić, Saša Lepenac, Zoran Leposavić, Veroljub Vukašinović i scenarista i reditelj Miloš Milošević Šika, a program su vodili glumci Trsteničkog pozorišta Andrej Jovanović i Tija Matović. Organizatori ove manifestacije su: Narodna biblioteka „Jefimija“ iz Trstenika i KUD „Vuk Karadžić“ iz Grabovca.
(Kurir.rs / Živomir Milenković)
NE PROPUSTITE
