AVANTURA U VOJNOM KAMIONU I POTRAGA ZA MEDVEDOM: Prazna i šuma, nema borovnica, nema plodova. I medvedi silaze, traže hranu!

Safari usred Srbije! I to ima! Ali nećete na ovom uzbudljivom putovanju sresti lavove i žirafe. Biće tu medved, ako vam se posreći. I to dok vojnim kamiom krstarite Tarom!

Dva otvorena "tamića" kreću od "Omorike". Krcati. Od tinejdžera do bake na pola devete decenije. Ko zmaj se penje preko maslinastozelene stranice. Kreće putešestvije od četrdesetak kilometara. Kroz nacionalni park. Lepota, blago Srbije.

Veoma brzo sa asfalta silazimo na makadam, pa na zemljani put. Trucka.

- Čuvaj glave! Saginjite se - viče Stevan Srdić, vodič.

Savijaju se glave prema kolenima. Gusta šuma. A u njoj i suprotnost koje se privlače - zajedno crni i beli bor. Ovaj prvi sasvim običan, a onaj drugi kao oljušten. Promiče i pokoja kuća. Vikendica najčešće. I livade. Trava visoka, mahom nepokošena. Malo je seljaka ostalo. Pomrlo staro, ono mlađe odavno sišlo u Bajinu Baštu. U pitominu. A kuće su inače raštrkane po planini. I pored svake po dva-tri groba. Nekad je ovde život bio težak. Zime tek pasje. Svako kraj sebe sahranjivao. Da može na zadušnice izaći, sveću zapaliti.

Eto opet šume. I balvana kraj puta! Naravno. Promiče i mikser. Pun betona. Drugi, pa i treći. Gradi se i ovde. Samo da ne bude kao po nekim drugim planinama. Na kamionu slika "maskote" Tara safarija - medved. Al' medveda nigde.

- Beže oni daleko u šumu. Čim čuju ljude, čim čuju motor, sklanjaju se. Žive svoj život. Ipak, pre dve nedelje videsmo jednog tokom safarija. Dole, malo dalje - veli Stevan.

Al' ove godine češće silaze bliže ljudima. Nigde ništa nije rodilo. I vidi se, prazni šljivici, ne plave se.

- Prazna i šuma, nema borovnica, nema plodova. I medvedi silaze, traže hranu - Stevan će.

Izbijamo na čistinu. Dobro polje, pa Ljuto polje. I poneka vikendica. A struje nigde. Vodova nema ni na vidiku.

- Nema ni vode - kaže Stevan na čuđenje putnika.

Na jednoj terasi visi ležaljka. Klati se, noge prekrštene. Pivo pored, na betonu. Na tek pokojem krovu solarni panel.

- Miline, nema struje, nema telefona. Nema stresa. Pa makar na koji dan - začu se iz grupe.

- Nema mnogo kuća. A i kad udari zima, kijamet, ko bi ovde pokidane vodove mogao srediti - objašnjava naš vodič.

- Dajde, ženo, griva - veli vitalni penzioner, pa nage klekovaču, a šta bi drugo u ovom kraju.

Već se i leđa i bubrezi navikli na truckanje. Prođe i sat vožnje, pa i koji minut preko. A 15 km pređosmo. Staju mašine. Silazi "vojska". Aj u šumu.

- Jedan po jedan, metar razmaka! Nema zbijanja, ako jedan padne, odoše svi. Oslanjate se celim stopalom. Ovako, celim na zemlju. Nikako na stranu, strmo je, oklizućete se. I za mnom - komanduje Stevan.

Kreće ekipa. Tu su i vrsni znalci, sa štapovima. Prošli planina i planina.

Uzak putić, pa i kamenje oblo.

- Drž' se za bukvu! Za bukvu - viče neko.

Silazi i baka. Gazi polako, ali smelo. Svako dole gleda dok ne izbismo na Oštru stenu! A tamo - raj! Puca pogled na Perućac. Ugnezdio se dole međ' brdima i stenama. Vredelo je svakog klizanja i hvatanja za bukvu u letu.

Idemo dalje. Uskači u kamione. Već smo u "civilizaciji". Na svaku kuću nakačen vod. U bašči, tu kraj puta, muž i žena potkresuju granje. Preskočilo je i 30 stepeni. Peče. On u vunenim čarapama i opancima. To je seljak. Vuna i leti i zimi. Ali nije lud. Uvek su stari govorili da se noge najmanje znoje u vunenim čarapama.

Stajemo na Oslušu. Bajina Bašta na dlanu. A ona zelena, probija se međ' brdima.

- Ne zovu je džabe kriva Drina - začu se.

Lepa Drina, lepa Bašta, al' lep i kafić. Novina na poznatom vidikovcu. Trka da se zauzmu najbolja mesta za najbolji pogled. A i da se okvase usta.

- Dete, dajde vamo onu vašu - da se doda malo goriva.

Rezervoari puni, vakat je ići dalje. Sokolarica! Na bezmalo hiljadu metara nad morem. Gleda u stene prekoputa. U borove i u krš! A onda uz ivicu do onog savršenog. Samo za hrabre. I pomoću sajle, kraj bezdana, hvata se ravnoteža i sigurnost. Pa na vrh gole stene.

Borba protiv štetočina

Na gotovo svakom koraku su i klopke za potkornjake, velike neprijatelje Tare. Ti sipci napadaju stabla četinara i suše ih. Zato su stavljene ove klopke u kojima je feromon koji privlači te insekte, uvuku se unutra i ne mogu da izađu. Samo u prvoj godini uhvaćeno je ovako više od 30 miliona potkornjaka, ali je i silno drveće posečeno zbog ovih štetočina.

- Spektakl! Za kraj! - viče ushićena Beograđanka.

- Želudac mi se prevrne kad vas vidim tamo. A još da stanem, tačno bih se od straha preturila preko ivice - pod borom, na bezbednom, druga će.

- Dajte ruku - baki će mlađana penzionerka.

- Ne! Ne, mogu sama - bori se kočoperna bakica.

- Oprostite, mogu li vas pitati koliko imate godina - usledi.

E tu se bakica naže, pa na uvo.

- Ju! - mlađa gospođa će mužu, koja u prolazu uhvati bakin šapat!

- Pa ona ima 85 i vere se po Tari i u vojnom kamionu. Svaka joj čast!

Pakuje se ekipa za povratak kad kraj puta - otkosi! Ipak neko i plasti. Dvojica starijih u livadi. Mašu. Kasni ove godine i plastidba. Kiše ubiše celo leto.

Uđosmo u peti sat avanture. Eto nas na polaznoj tački. Svi zadovoljni. Ekipa uigrana. Dva dana ranije prošli su mini Tara safari. A tu ima i da se hoda, tri kilometra do kamiona. Malo kalorija da se potroši, kondicija da se drži. Sa asfalta u šumu, pa uz potok, i preko livada. Prati nas žica na kočićima. Obavijena oko gume, izolovana. Znači negde je i čobanica na akumulator uključena, struja. Čuva stoku. Na svakom koraku table, govore na dva jezika koliko je silnih biljnih i životinjskih vrsta na Tari. Stotine. Eto ga i zvono, izbiše krave. Daju znak domaćinu gde su, da ih ne traži.

Gazi i staro i mlado. Preskaču s kamena na kamen.

- Dok se okreneš, sedam banki - priča "omladincima" onaj vitalni penzioner dok ko kakav mladić preskače potok.

- Al' da vam kažem, ništa bez rada. Gledam moje ispisnike. Ko je jedva dočeko penziju da leži, nije dve-tri godine sastavio i ode. Ovi što imaju selo, vratili se u mladost, pa raduckaju. Dobro se drže. Mi iz Beograda gledamo još privatno da radimo. Rad održava. Ko je radio, duboku starost dočekao - savetuje.

- Pa zašta sad radimo?! Da bismo i u penziji radili? - smeje se omladinac.

- Pa ti vidi. I biraj - uzvraća osmehom.

Krivuda potok. Preskači, ne zna se koji put više. S nama još od "Omorike" i verni pratilac - umiljati pas. Izbismo na jezero Jarevac. Malo, zeleni se. Slikanje na mostiću! Stiže i vojska! Penji se na kamion!

- Ja i psa stavljam - povika dečak!

- Švercovanje - eto ga stari.

I pravac Borovo brdo. Na čistini spomenik, sećanje da je odatle 1941. krenuo partizanski odred ovog kraja u borbu. A na ulazu u šumu čekaju klupe. I cepkana jagnjetina u lepinji! Poslastica!

Stižemo i do manastira Sabora srpskih svetitelja, kuće zapravo. Jer još ne videsmo oltara na spratu kuće. Do ove.

- U to vreme, sedamdesetih godina minulog veka, vojska je gospodarila Tarom, a socijalizam državom. I ko je smeo zidati crkvu? No, monasi iz Rače podigoše kobajagi kuću, a zapravo napraviše crkvu - priča nam monah.

Tu, prekoputa, kroz šumu, staza do Crnjeskeva, neobična, ko kakav drveni tepih, goleme bukve isprepletale korenje. A onda pogled! Tamo do Bosne, do Zvijezde...

Gusta šuma, velika strmina. Iz nje put vodi i dole, do manastira Rača. Podiže ga još kralj Dragutin. Rušen, paljen, odolevao je vekovima. I opstao. Baš kao i naš narod. Ovaj kaluđerski put od četiri kilometra naniže i čak 700 metara visinske razlike nije za svakog. Samo za najveštije. Ali Tara je za svakog. Melem i avantura...

Kurir.rs/J. S. Spasić