Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i osnivač vladarske dinastije, imao je preku narav. Ponekad ga je obuzimao bes i u takvom stanju je bio sposoban da pretuče ili čak ubije čoveka. Od njegove ruke stradao je i rođeni brat Marinko.Ustanak Srba protiv Turaka Srba ušao je u treću godinu. Karađorđe je morao da vodi i borbu protiv srpskih vojvoda koji su se otimali njegovom autoritetu. U takvoj situaciji došla mu je u Topolu jedna žena da se žali na Marinka, koji joj je silovao ćerku. Vožd se razbesneo i u jarosti pretukao brata, pa ga obesio iznad kućnog praga. Nekoliko dana sestrama nije dozvoljavao da ga skinu sa konopca i dostojno sahrane.„Vođa Prvog srpskog ustanka je bio surov čovek. Sa današnjeg stanovišta, moglo bi se reći da je bio i psihički poremećen. Ubijao je bez suda i suđenja, u afektu i besu“, izjavio je istoričar Dobrica Jovičić. Ova ocena je prestroga jer je za opisani čin Karađorđe imao opravdanje. Ustanak protiv Turaka nije mogao da uspe bez podrške naroda, a narod nije imao razloga da podržava ustanike ako se oni „ponašaju kao Turci“.Ostaje činjenica, međutim, da je Karađorđe, pored Turaka, ubijao i Srbe. Od Karađorđevog kuršuma pao je i Teodosije Marićević, na čijem je imanju, u Marićevića jaruzi, godine 1804. doneta odluka o ustanku. Tada je Karađorđe prvo odbijao vođstvo. Predvođenje ustanika tada su odbili i Stanoje Glavaš i Teodosije da bi, na kraju, Karađorđe pristao. Nekoliko meseci kasnije, Teodosije se pokajao. Počeo je da Voždu osporava prvenstvo, tražio je da Karađorđe sam plati barut za ustanike „kad je već vođa“. Na skupštini u Ostružnici maja 1804. zapodela se oštra svađa među njima, a onda je Teodosije potegao pušku. Promašio je Karađorđa, a ovaj je oteo kuburu od Stanoja i Teodosija ranio.„Kojekude, po duši te“, opsovao je ranjenog protivnika. „Kad si ti znao bolje od mene uređivati i zapovedati, zašto si mene nagonio da se ovoga posla primam“, rekao je Teodosiju, koji je umro od zadobijenih rana.Istoričar Radoš Ljušić kaže da je Karađorđe ovim ubistvom stavio svim starešinama na znanje, otvoreno i brutalno, „da u njega nema šale“. Preka narav, o kojoj su pisali istoričari, našla je mesto i u književnosti. Član SANU Boško Petrović, u svom romanu „Pevač“, piše i o Voždovim napadima besa, i to ilustruje epizodom u kojoj odseca penis jednom srpskom dečaku.Biografija- Rođen je 16. novembra 1762. u Viševcu u Šumadiji, a ubijen 26. jula 1817. godine u Radovanjskom lugu kod Velike Plane.- Veruje se da Karađorđevi preci potiču iz Vasojevića. Od 1787. do 1791. ratovao je na strani Austrije protiv Turaka i odlikovan za hrabrost, a po zaključenju mira vraća se u Srbiju i živi u Topoli.- Na narodnom zboru u Orašcu 15. februara 1804. godine Karađorđe je izabran za vođu ustanka. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Iza njega su ostale mnoge pobede često nad brojnijom i opremljenijom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin...- Kad je Rusija, koju je napao Napoleon, potpisala mir sa Turcima, među Srbima dolazi do nesloge. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i 1813. beži u Austriju, ali se 1816. pridružio grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen.- Karađorđe je osnivač srpske kraljevske loze Karađorđevića, njegovi sinovi su bili Aleksa i Aleksandar Karađorđević.- Smatra se ocem moderne Srbije.
