Najnovije vesti

VELIKA ISPOVEST LJUBIŠE RISTIĆA: JUL nije smislila Mira, već Milošević, da bi stabilizovao zemlju! Nisam mogao da ga ODBIJEM!
Foto: Nenad Kostić

MOJA ŽIVOTNA PRIČA

VELIKA ISPOVEST LJUBIŠE RISTIĆA: JUL nije smislila Mira, već Milošević, da bi stabilizovao zemlju! Nisam mogao da ga ODBIJEM!

Moja životna priča
15:47h

U politici je od svoje 16. godine, a u pozorište je ušao sa devet. Bio je urednik čuvenog lista Student 1968, a posle toga je napravio kultnu diplomsku predstavu "Buba u uhu", koja se i danas igra. Osnivač je KPGT i predsednik Jugoslovenske levice. Tri puta se ženio, a njegove supruge danas su mu, kaže, najbolje drugarice.

Detinjstvo je najgori period života. Svi mu se kao nešto dive, a ono je puno teskobe, strahova, trauma i čuda. Sada, kada na njega gledam s distance, svako detinjstvo je užasno. Deca, kad su mala, tako su bespomoćna i nemaju mogućnost da se brane i misle svojom glavom, a osećaju sve kao i odrasli ljudi.

Ljubiša Ristić
foto: Nenad Kostić

Moje detinjstvo je dosta komplikovano. Moj otac i majka su posle Drugog svetskog rata radili u vojsci. Majka, kako je rodila brata i mene, bila je demobilisana, a ocu nisu dali da se vrati u civilnu službu. On je pre rata studirao građevinu. Ostao je vojnik do kraja života, pa smo se mi stalno selili.

Ljubiša Ristić
foto: Privatna Arhiva

Stalno smo se selili

Moje prvo sećanje na detinjstvo povezano je sa stalnom promenom mesta boravka. Nekih preseljenja po grčko-makedonskoj granici se i ne sećam, jer sam bio veoma mali. Mi smo živeli po malim mestima u Makedoniji: Bitolj, Ohrid, Gostivar, Kičevo, Tetovo i Skoplje, a posle Beograd, Titovo Užice i Niš. Osnovnu školu sam upisao stanujući u Cvijićevoj ulici u Beogradu. Moja prva škola bila je "Starina Novak", ali su odmah morali da grade novu školu "Đuro Strugar". Treći razred sam završio u Nišu, pa smo se ponovo vratili u Beograd. Kada sam imao osam ili devet godina, stanovali smo u Krunskoj ulici, a moja škola je bila današnja "Sveti Sava". Pred kraj osnovne škole smo se preselili u Užice. Moj otac je bio komandant tog područja. U Užicu sam završio osnovnu školu i gimnaziju. Mnogi kažu da sam zato Užičanin. U gimnaziji sa mnom su u literarnoj sekciji bili Radomir Andrić i Milovan Vitezović. Išli smo na festivale poezije.

Rodni grad

Rođen sam 8. februara 1947. godine u Prištini, gde je živela familija mog oca. Moja majka je iz Ohrida. U Prištini nikad nisam živeo. Rođen sam u maloj srpskoj enklavi Divan-jol, gde su u tursko vreme živeli Srbi starosedeoci. Priština je bila takvo jedno mesto, koje je u tursko vreme bilo vojno sedište u kojem se, s vremenom, razvila zajednica u kojoj su živeli Turci, Srbi, Šiptari, Cincari... Urbana zajednica koja ima veoma dugu tradiciju. Kao i drugi gradovi na Kosovu koji su imali vekovima svoje čaršije, zanate, esnafe, multikulturno i multietničko stanovništvo. Tu, u Divan-jolu, u tursko vreme nalazio se konzulat, u kojem je Nušić bio konzul. Tu je čuo za priču o Zoni Zamfirovoj i ispričao je Stevanu Sremcu. A tu su moj pradeda, moj deda i razni naši rođaci živeli zajedno sa ostalima. Karakuševićima, Josifovićima... Josifović je bio Arkanov deda. Moj deda je bio trgovac, a Arkanov je pravio nameštaj. To je ta stara Priština. Sećam se da smo brat i ja bili veoma nemirni. Tokom letnjih raspusta zadavali smo porodici velike glavobolje. Baka je jednom zvala u pomoć Duška Mitevića da nas skida s drveta.

Ljubiša Ristić
foto: Nenad Kostić, Profimedia

Ohridske legende

Drugi deo familije je iz Ohrida. O njima je pisao u svojoj monografiji Jovan Cvijić. Moj pradeda je bio opasan tip i zelenaš, jer je davao pare na kamatu celom gradu. Sećam se da je davao pare i dedi čuvenog Dragoslava Avramovića, tadašnjem predsedniku opštine. Deda je bio komita. Otišao je među komite. Bio je sa Vojom Tankosićem i Mustafom Golubićem. Borili su se kao gerila protiv Turaka. Sve su oni bili crnorukci. Ukrao je moju babu, koja je bila prava lepotica. Imala je 16 godina, a on je bio stariji od nje 20 godina. Pradeda je stigao dedu i vratio ćerku. Međutim, morao je da se oženi njome bez miraza. Deda je mrzeo kralja Aleksandra. Izbačen je iz državne službe kao crnorukac. Bio je nosilac Karađorđeve zvezde i najviših francuskih odlikovanja, jer je zarobio neki neprijateljski bataljon tokom Velikog rata. Imao je sedam kćeri, a jedna od njih je bila i moja majka. Na kraju, dedu su ubili Pećančevi četnici u Sokobanji. Moja majka i njene sestre su za to saznale tek posle rata. Baku i mlađe sestre su odveli u logor u Bugarsku.

Tri venčanja

Moji roditelji su se sreli u Prvoj kosovsko-makedonskoj brigadi. Otac je bio visoki vojni obaveštajni oficir, služenje narodu završio je s činom generala, majka je dogurala do pukovnika. Tri puta su se venčavali. Prvi put pred brigadom, drugi put kad je u ratu oslobođena, a na trećem venčanju svojih roditelja bili smo brat i ja. Nemci su zapalili dokumenta i matične knjige kad su ponovo osvojili Peć, pa su morali da sve ponove. Venčali su se, mislim, 1. maja 1953.

Ljubiša Ristić
foto: Privatna Arhiva

Dejan Karaklajić

Za mene je veoma važan događaj koji se dogodio kad sam imao devet godina. S Dejanom Karaklajićem (reditelj filma "Ljubavni život Budimira Trajkovića" i serije "Tajna vinove loze", prim. aut.) išao sam u isti razred u Osnovnoj školi "Sveti Sava". Njegov otac Đorđe Karaklajić bio je čuveni dirigent Velikog narodnog orkestra Radio Beograda. Dejanova tetka odvela nas je u Radio Beograd i tako smo preko veze primljeni u grupu kod Bate Miladinovića. Imali smo devet godina, preko dana smo igrali fudbal, a posle škole išli na probe. Dejan je bio dete iz dobre kuće, živeo je na ćošku Baba Višnjine ulice. Posle je on otišao u Kino klub Beograd, a ja sam kao dete igrao u pozorištima i snimao filmove, ali me je sport uvek zanimao. Atletika mi je bila slabost. Uvek s ponosom ističem da sam veliki navijač Partizana.

Prvi susret s pozorištem

Vrlo brzo je u našu grupu došla čuvena rediteljka Sofija Soja Jovanović. Odabrala je nas dvojicu da igramo u čuvenom mjuziklu "Plači, voljena zemljo". Glavne uloge dede i unuka smo igrali Vlastimir Đuza Stojiljković i ja. U predstavi je igrao ceo ansambl Beogradskog dramskog pozorišta. Išli smo po Johanezburgu da tražimo mog oca. Priča je prava melodrama. Sedeo sam u krilu svog dede Đuze, a pevala je u tom komadu i Olivera Marković, a na jednom izvođenju sam čak i zaspao. U pozorištu sam, eto, od svoje devete godine. Odlučio sam već tada da ću se baviti režijom. Međutim, prvo sam upisao prava. Završio sam Drugu beogradsku gimnaziju. Bio sam već tada upravnik Akademskog pozorišta "Branko Krsmanović". Bilo je tu nas mnogo. Bio sam odličan student, ali sam nakon prve godine upisao i režiju. Studirao sam paralelno oba fakulteta.

1968.

Na fakultetu me je sačekala i čuvena 1968. godina. Za politiku sam se uvek zanimao. Bio sam član Komunističke partije od 16. godine. Mi smo na univerzitetu, kao članovi partije, ratovali tada s državom, vojskom i policijom. Bio sam urednik Studenta. Smenili su me 1970, pa smo posle uređivali Vidike. Radili smo tamo još godinu dana, a onda sam napravio predstavu "Buba u uhu". Za mene od tada počinje neki drugi život. Ceo svet je te 1968. goreo i narod je bio na ulici - od Kine, Japana i Koreje, preko Amerike i njihovih antiratnih demonstracija, do Nemačke, Pariza i istočne Evrope. Za razliku od zapada, na kojem su protesti imali snažno levičarsko obeležje, u istočnoj Evropi pobuna je pre svega imala antisovjetski, antikomunistički, ako hoćeš, i nacionalistički karakter. Jedina zemlja na istoku u kojoj su komunisti bili na vlasti, a u kojoj se pojavio levi, antinacionalistički pokret, bila je Jugoslavija. Omladina je kod nas tražila bolji socijalizam. U SFRJ se te 1968. osećao strah od izdaje socijalizma, od pretvaranja Partije u instrument za privilegije, za raslojavanje; stvoreni su "kneževi socijalizma", "crvena buržoazija"; Jugosloveni su masovno krenuli da odlaze na rad u inostranstvo; počelo je nacionalno podvajanje: bogate i siromašne republike, rasprave o tome ko koga eksploatiše... U takvim okolnostima buknuo je prvi i poslednji spontani studentski bunt u istoriji - jugoslovenske studentske demonstracije 1968!

Ljubiša Ristić
foto: Nenad Kostić

Šta ako nas Tito napadne

Sve je trajalo sedam dana. Protesti su veoma uzdrmali zemlju i napravila se podela. Neki su tražili da vojska tenkovima uguši pobunu. Jedan deo političara je zahtevao obračun s omladinom, a policija i vojska su imale prave informacije i smatrale su da je to u Jugoslaviji autentična pobuna i da nema stranog uticaja. Tito je napravio procenu i da treba da uradi šta je uradio. Kad smo videli da će Tito da govori, mi smo rešili da se organizujemo. Imali smo akcione odbore. Mi smo krenuli da raspravljamo šta ako nas Tito napadne, a šta ako podrži studente. U oba scenarija trebalo je da se nastavi štrajk. Međutim, izgubili smo većinu i štrajk nije nastavljen. To je bio kraj revolucije. Za dve godine su smenjeni svi urednici studentskih listova i stavljeni drugi ljudi, a ja sam otišao u Jugoslovensko dramsko pozorište.

Prve režije

Više sam narednih godina bio u pozorištu nego na Akademiji. Sve je to zasluga Bojana Stupice i Steve Žigona. Žigonu sam bio asistent na "Pigmalionu", pa na "Hamletu". Stalno smo se svađali. On je bio staljinista, ja nova levica. Imali smo ideološke sukobe. Hteo je da mu pomažem. Bio sam student druge godine i vodio sam probe na kojima su Stevo Žigon, Rahela Ferari, Radmila Andrić i Viktor Starčić. Radio sam s najvećim glumcima, a imao sam podršku reditelja. Steva je bio fantastičan komičar, a kao saradnik, bio je pravo otkrovenje. O pozorištu sam od njega puno naučio.

Ljubiša Ristić
foto: Privatna Arhiva

"Buba u uhu"

Nikada nisam režirao do moje diplomske predstave. Zvao me je Bojan Stupica da radim u JDP. Bio sam treća godina, pa su prvo uzeli Miću Janovića da radi "Stranca" s Pljakom Kostićem. Posle tri godine se ugasila tradicija da studenti rade diplomske predstave u JPD. Bojan je umro pre mog diplomiranja i mislio sam da nikad neću tu raditi. On je umro jer je predstava "Kad su cvetale tikve" skinuta s repertoara. Najviše ga je to ubilo, jer ga nisu podržale kolege i ansambl. Ostao je sam i dobio je rak. Međutim, Marijan Lovrić, prvi glavni glumac u filmu "Slavica", dao mi je šansu. Kad se desilo to sve s Bojanom, Marijan mi je dao da uradim, Bojanu u amanet, diplomsku predstavu. On mi je rekao da ne radim nešto političko, poput Brehta, već mi je dao u ruke Žorža Fejdoa i "Bubu u uhu". Mislio sam da je lud. Svi su čekali da radim nešto politički, ali sam do jutra čitao tekst Fejdoa. Preko noći shvatio sam da je ovo pravi komad za mene. To je "Buba". Ostalo je istorija. Igrala se u JDP 46 godine, a sada u KPGT.

KPGT

Posle skandala u Beogradu, mene su oterali. Mnogo s time ima veze naša pozorišna branša. Jedino su me zvali da radim na Terazijama i u Ateljeu. U JDP tri puta su mi skidali predstavu nakon prve probe. Shvatio sam da meni tu nije mesto, seo sam u "fiću" i otišao za Ljubljanu. Nešto najveće što sam tada napravio bila je predstava "Cement". KPGT je formiran1977, u Zagrebu. Osnovala ga je grupa u to vreme vodećih pozorišnih umetnika: Nada Kokotović, Rade Šerbedžija, Dušan Jovanović i ja. Ideja je bila moja. Naime, posle premijere "Oslobođenja Skoplja" u Zagrebu, u nekom intervjuu sam govorio o jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru; to je bila klica budućeg KPGT - čiju smo formulu otkrili već na sledećoj predstavi - "Karamazovima" - kada smo se prvi put predstavili kao Kazalište Pozorište Gledališče Teatar. Matjaž Vipotnik je napravio logo - Leonardov čovek ucrtan u krug i kvadrat i razapet na petokraci. Koncept jedinstvenog kulturnog prostora postavljen je kao kontra konceptu jugoslovenske kulture...

Ljubiša Ristić
foto: Dragan Kadić

Pet Sterijinih nagrada

"Oslobađanje Skoplja" se paralelno radilo u Zagrebu i u Beogradu, ali i u još dva pozorišta. Došli smo na Sterijino pozorje. Naša predstava iz Zagreba je uzela pet nagrada. Prvi put su se u toj predstavi pojavili kao bend Leb i sol. Muzika koju su tada napravili je danas njihov zaštitni znak. To je sve neka davna istorija zbog koje neki današnji klinci misle da sam umro kad i Sterija i Nušić. Moram da ih podsetim da sam živ. Za Beograd sam mrtav od tada, pa i nakon Petog oktobra do danas. U KPGT ne dolaze kritičari. Krišom ulaze i mladi glumci i odavde idu dalje. Ne smeta mi.

Glumci, reditelji, klanovi

Radio sam s mnogim velikim glumcima. Ljuba Tadić, Inga Apel, Rade Šerbedžija, ali i Ljiljana Blagojević, Svetozar Cvetković ili Mirjana Karanović. Nisu glumci učili od mene, već su svi otišli svojim putem. Moj princip je bio da šansu dam mladim rediteljima. Nisam nikad imao potrebu za asistentom. Želeo sam da svima ponudim da kod mene rade svoje prve velike predstave. Prošli su kroz tu školu najveći slovenački reditelji, a i ovi koji me sada mrze i napadaju, kao Lenka Udovički ili Kokan Mladenović. Svi su oni radili prve predstave u mom pozorištu. Moj princip je bio da se mora raditi. Kod nas postoje večiti rat među umetnicima i klanovi. To je sve loše po pozorište. Morate, deco, da shvatite da su Bitlsi kupili prvo ozvučenje Rolingstonsima, što je ključ stvari. Vlasnik picerije uvek ima interes da neko pored njega otvori još jednu piceriju. Dve uvek rade bolje nego jedna. Kod nas je tradicija da se ljudi sukobe na krv i nož, da samo oni budu glavni, briga ih za druge.

Ljubiša Ristić
foto: Dragan Kadić

O Jugoslaviji i kulturi

KPGT se krajem sedamdesetih borio s temom da li će Jugoslavija opstati i hoćemo li živeti zajedno. Mi smo smatrali da je najbolje da svako voli i poštuje kulturu drugog. Pogrešno je bilo praviti jugoslovensku kulturu kao unitarnu. KPGT je igrao predstave na slovenačkom, makedonskom i albanskom. U Subotici smo sve skupili. Naravno da su svi bili protiv nas, bogovi lokalnih kultura. Najbolji ljudi su bili u KPGT. Tih godina se formiralo ovo što danas postoji i isti ljudi vladaju u svim kulturnim centrima poslednjih 50 godina. Oni su vlasnici budžeta i stalno kukaju kako nema para i ucenjuju svaki režim. Mora im se dati neka apanaža. Uvek sam se sklanjao od toga. Nikad nisam prihvatio da budem upravnik nijednog pozorišta. Nisam prihvatio da budem ministar kulture u vreme kad sam određivao ko su ministri. Nikom nikad nisam naneo nikakvo zlo, a meni oni rade to čitav život.

JUL

Moj angažman u Julu nema veze s ovim što mi se dešavalo. Do 1995. godine meni se sve ovo o čemu govorim već desilo. To je samo bio izgovor da su protiv mene, jer sam tada zastupao ono što i celog života. Ja sam Jugosloven i levičar. Oni su bili sa mnom levičari, pa su prelazili polako na drugu stranu. Očekivali su, valjda, da ja postanem nacionalista i karijerista. Mene su zvali da pomognem kad je trebalo zemlju izvlačiti iz tog nacionalističkog blata i antijugoslovenstva. Nisam mogao da odbijem. Znao sam da je to unapred izgubljena stvar i da ceo svet hoće da sve sruši. Milošević je smislio celu tu stvar i da nekako stabilizuje zemlju i da u njoj ima i levicu i desnicu, nacionaliste i Jugoslovene. Naravno da to nisam mogao do odbijem. Svi kažu Mira Marković, a sve je bila njegova inicijativa. U nekom trenutku postavio sam im jedan uslov - da ne ulazim u izvršnu vlast i da neću biti nikakav ministar. Najviše sam stigao do nivoa saveznog poslanika.

Ljubiša Ristić
foto: Privatna Arhiva

Hteo sam da zapalim Šećeranu

Proveo sam nekoliko godina u politici, do Petog oktobra, kad su konačno našli razlog da mi dođu sa bejzbol palicama u Šećeranu. Poručio sam im tada preko jedne norveške špijunke da smo spremili pet kanti benzina od 20 litara i, kad počnu da provaljuju, da ćemo sve zapaliti i otići. Nikad se nisu usudili da urade što su planirali. Samo su nas blokirali. Do danas RTS ne pominje KPGT u programima iz kulture, a kritičari ne dolaze da gledaju predstave. To su sve naučili od Zapada.

Privatni život

Ljubiša Ristić
foto: Privatna Arhiva

Tri puta sam se ženio. Danas su mi sve moje žene najbolje drugarice. Moja Višnja je bila moja prva prava ljubav s kraja gimnazije i sjajna slikarka. Mi smo venčali njenu drugaricu s akademije Marinu Abramović i Nešu Paripovića. To je ta generacija. I Acu Ilića i Lazara Stojanovića. Mi smo ostali najbliži prijatelji. Nada Kokotović i ja smo proživeli zajedno desetak godina. Nada je ključni čovek KPGT, a možda čak više od Dušana Jovanovića, Radeta Šerbedžije i mene. Ona je bila vezivni element tog pozorišta. Radila je čuda. Nikad se nismo zvanično venčali. U Subotici smo se sreli Danka i ja. Mi smo se pre godinu i nešto dana uzeli. To su moji najbliži prijatelji - bivše supruge i njihovi muževi. Mi živimo danas jedan život u skladu. Posebno volim kad dođu kod nas, pa se svi slikamo. Nada, Neđo, Gabor Lenđel i Višnja, kao i njen sadašnji suprug Martin. To je jedini način da se živi pristojni život.

Ljubiša Ristić
foto: Aleksandar Jovanović

Nataša Bekvalac

Pored mojih žena, volim i Natašu Bekvalac. Pratimo sve što se dešava oko nje i kako se bori s čudima oko sebe. Napravićemo opet predstavu "Tajna Crne ruke" i znam da će da me mrze sve glumice, jer sam dao ulogu Nataši. Radovalo me je kad je radila s nama. Obnovićemo predstavu na drugom mestu, jer ne može u Sava centru.

O prijateljima

Cenim i obožavam Petera Handkea i Purišu Đorđevića. Sreo sam Handkea pre neki dan i kažem mu: "Tito je umro, Milošević je umro, ti i ja smo ostali jedini Jugosloveni!" On mi kaže: "Da znaš da si u pravu." Lepo je kako ga ovde svi vole. Videli smo da ga ne vole na Bitefu. Svako ovde može da podržava razne stvari. Mnogo ima tu mržnje koja je odvratna, i tu i ima puno para. Mi, proleteri, konačno smo dočekali da je KPGT postao gradsko pozorište. Dobili smo 14 miliona dinara za program koji je velik kao onaj u BDP i JDP. U ruševina smo napravili pozorište, a kompleks Stare šećerane će postati kulturni centar. Imam plan da tu budu pozorišta, koncertne dvorane i bioskopske sale. Od mene je dosta. Radim za klince koji će doći. KPGT će biti najveći kulturni centar u ovom delu Evrope. Raduju me dve premijere početkom avgusta, jedna je "Germanija, smrt u Berlinu" Hajnera Milera, a druga je "Don Huan" Petera Handkea.

Ljubiša Ristić
foto: Privatna Arhiva

O Karađorđevoj zvezdi

Orden od Vučića neće ništa tu da promeni. To je post festum. Pogromu sam izložen već 40 godina. Moj deda s Kajmakčalana je nosilac Karađorđeve zvezde. Ne može to za šta je moj deda odlikovan da se uporedi s ovim mojim ordenjem, kao ni ono kroz šta su prošli moji roditelji. Znate, ja nikad nisam dobio ni stipendiju, a ni stan ni od jedne države u kojoj sam živeo i ovo sve je bilo potpuno iznenađenje za mene. Šokiran sam bio.

O smrti

Ne plašim se sudnjeg dana, jer sam ateista. Znam da nema života posle smrti. Nemam strah, ni od pakla, a ni raja. Raj je uvek ovde i najbolji je od svih svetova koji postoje.

Sahrana? Mene ne treba niko da prati. Ona treba da bude potpuno privatna stvar. Sahranio sam roditelje i brata, divne prijatelje... Naučio sam od srednjovekovnih mudraca šta je odnos prema smrti i da je to samo deo života. Bavim se ceo život pozorištem i znam značaj tih rituala. Pozorište nije ni zbog glumca, pisaca ili reditelja, već je mesto gde se konstruiše ljudska zajednica. Mi to pravimo da se skupe ljudi. Pozorište je zbeg. Zato su i tokom bombardovanja ljudi tu dolazili. Kad to shvatiš, znaš da imaš socijalnu funkciju i pružaš mogućnost da ljudi budu zajedno. Eto, to je priča mog života.

Ljubiša Ristić, Ispovest, životna Priča
foto: Kurir

O susretu s Jagošem Markovićem

Želeo je da upiše glumu, pokupili smo ga s ulice

Jagoš Marković je došao kod mene kad je imao nekih 15 godina. Ušao je na probu u SKC. Zaboravili smo na njega, ali kad smo se vraćali s večere, sedeo je na ogradi od parka kod JDP. Nada ga pita "što ne ideš kući", a on nam kaže da nema gde da spava. Mi ga spakujemo u kola i odvedemo kod nas. Spremao se celo leto za prijemni na Akademiju. Bilo je to 1984. godine. Oni ga ne prime. Igrao je s Ljiljom Blagojević i Svetozarom Cvetkovićem u "Ljubinku i Desanki". Govorio sam mu da ga nikad neće primiti jer je on već tada bio gotov glumac. Savetovao sam mu da upiše režiju, a on ni da čuje. I sledeće leto je bio kod nas. Posle nas je poslušao i upisao je režiju kad ga nisu dva ili tri puta primili na glumu. Bio je jako dobar dečko i talentovan. Počeo je da studira režiju i nisam ga posle video. Na Akademiji ih uče da ne smeju sa mnom da imaju nikakva posla. Sreo sam ga ponovo mnogo godina kasnije kao reditelja. Postao je posle veliki reditelj, kao Nikita Milivojević. Ništa oni meni ne duguju. Moja misija je da ih naučim da prežive.

Ljubiša Ristić
foto: Nenad Kostić

Kurir.rs/Ljubomir Radanov

Štampano izdanje 10.07.2022.
foto: Kurir

NE PROPUSTITE DANAS POKLON U KURIRU! NOVI BROJ MAGAZINA LENA: Tema broja: I USNE TRAŽE NEGU

Poklon
foto: Kurir

U novom broju magazina moći ćete da pročitate različite zanimljive teme.

I USNE TRAŽE NEGU – Pravila koja ne smete da zaobiđete

IZGUBILI STE APETIT? Nisu samo vrućine krive

KRATAK KURS PRVE POMOĆI – Sanirajte povrede

Lidija Vukićević u intervjuu za Lenu: Nikad neću odustati od sebe

OVO VAM TREBA – Moćno, a lagano

Bonus video:

JA SAM JUGOSLOVEN, NISAM JUGONOSTALGIČAR! Ljubiša Ristić prisetio se starih vremena
01:49

JA SAM JUGOSLOVEN, NISAM JUGONOSTALGIČAR! Ljubiša Ristić prisetio se starih vremena

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track