Najnovije vesti

BILA SAM PREMORENA I ISTROŠENA, A TREBALO JE POČETI NOVI ŽIVOT! Maja Volk: Verovala sam u porodicu i onda se za noć sve SRUŠILO
Foto: Privatna Arhiva

Životna priča

BILA SAM PREMORENA I ISTROŠENA, A TREBALO JE POČETI NOVI ŽIVOT! Maja Volk: Verovala sam u porodicu i onda se za noć sve SRUŠILO

Moja životna priča

Ona je i scenaristkinja i književnica i dramaturginja i pesnikinja i voditeljka... I još mnogo toga. Ćerka je slavnih roditelja. Majka troje dece i baka jednog unuka. Kaže da je nepravda nešto o šta se spoticala ceo život. Ali, uprkos tome i uprkos opakoj bolesti koja ju je svojevremeno napala, ostala je vedra, optimistična i - svoja. I ima ozbiljne planove za stoti rođendan

Prvo čega se sećam u svom životu jeste da sam uz radio pevala pesmu "Cherie J t'aime, chérie Je t'adore"... Imala sam dve i po godine, živeli smo u Zemunu. A drugo čega se sećam jesu čuvene tuče moje porodice protiv sustanara koji su s nama živeli u istom stanu.

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Privatna Arhiva

Kuća se bukvalno tresla, pa mi je moj plavi pajac pao sa police na glavu u krevet u kom sam spavala, probudila sam se i krenula da pomognem mami i tati. Sećam se samo kolena ljudi, toliko sam bila mala, i kako sam protivničkog dedu ujela za nogu, pa me šutnuo, ali sam se ja vratila u bitku. Mi smo, naravno, pobedili, ali na sudu...

Dedinje

Detinjstvo sam provela na Dedinju. To je bilo moj svet. Po ceo dan s dečacima napolju, imali smo ratničke bande po ulicama, svaki dan nove avanture, nove bitke. Trebalo je dokazivati se starijima iz bande, jedva su me primili, tek kad sam donela mrtvog pacova i vitlala njegovim repom. Imala sam tri godine. Od moje treće do šeste godine ispraćali smo prvomajsku paradu, koja bi kretala sa Banjice, neposredno pre naše kuće, skupljali prazne čaure koje bi ispucali vojnici...

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Privatna Arhiva

Trolejbus

Bila sam nemirno dete. Izbacili su me iz vrtića jer sam tukla devojčice. Mene su dečaci naučili da ne budem kenjkava i da ne plačem za svaku sitnicu i nisam razumela zašto to druge devojčice rade. A volela sam da uđem u trolejbus ispred svoje kuće i vozim se do Kalemegdana, zabavljam ljude tako što igram i pevam. Imala sam plave kovrdže, kao Širli Templ, a bila pravi đavo. To je otkrila slučajno moja mama kad je jednom ušla sa mnom u prevoz, a kondukter me pozdravio sa "Zdravo, Majo!". "Otkud vi znate moje dete?", pitala je mama. "Pa ona je glavna atrakcija u ovom trolejbusu."

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Privatna Arhiva

Roditelji

Moji roditelji, otac Petar i majka Mirjana, bili su vrlo liberalni u tom ranom periodu, učili me da budem samostalna, da se borim za učinjene mi nepravde, nisu me mazili. Ali bili su zbunjeni time što su dobili jedno genijalno dete, koje je spremno da plati cenu za svaki svoj nestašluk. Ja sam oduvek terala po svome, i to ih je zbunjivalo. Tukli su me, grdili, kažnjavali, ali bez mnogo uspeha. Jedino što sam naučila jeste da sve mogu ako budem dobra u školi. Zato sam preskakala razrede i brzo sve učila jer sam volela da učim. Omogućili su mi sve vezano za školovanje, jezike, muzičku školu, vodili me na sva putovanja, u sve muzeje, na sve koncerte, sve izložbe, sve predstave.

Petar Volk
Petar Volkfoto: Beta Miloš Miškov

Baka, majka, unuka

Ja nisam odrastala u dečjem pozorištu, već na sceni i iza scene Beogradskog dramskog pozorišta, pozorišta na Terazijama, Narodnog... Nisam gledala "Diznijeve" crtane filmove, već zagrebačku školu crtanog filma kad je tata radio doktorat o animiranom filmu. Mama je budno pratila moju radoznalost i davala mi knjige koje možda nisu bile za moj uzrast, ali bi zadovoljile moju žeđ za životom. I kasnije su bili strogi, ali je možda najbolji naš period bio posle rođenja moje dece. Tada su malo omekšali... Nema drame ni serije ni filma u kome nisam imala ulogu za moju mamu Mirjanu Kodžić. Njen poslednji javni nastup bio je baš na mom prvom koncertu, kad je na sceni bila i moja ćerka Milena. Tri generacije na pozornici....

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Privatna Arhiva

Šah sa Čkaljom

Deo odrastanja sam provela i u pozorištu, a scenski radnici su me tamo naučili da igram šah. Često sam igrala i sa Miodragom Petrovićem Čkaljom, a najviše sa mojom mamom i mojim bratom od tetke. Znali smo satima da igramo... Nikad nisam proučavala ozbiljno šah, ali intuitivno sam mnogo puta pobeđivala. Čak i danas.

Gitara

I muzika je rano ušla u moj život. Moja prva gramofonska ploča bila je ploča francuskog pevača Adama "Pada sneg". A onda opere, baleti... Mocarta sam obožavala i ta ljubav traje do danas. Mama je volela klasičnu gitaru, koja je tad bila još uvek nepriznati instrument. I kad sam imala 11 godina, dala mi je gitaru u ruke i upisala me u muzičku školu. Tada je odsek za gitaru bio samo u pančevačkoj školi "Jovan Bandur", a istureno odeljenje u Beogradu u "Božidaru Adžiji". Svim gitaristima u Beogradu tada je predavala čuvena Nada Kondić, a bilo nas je u početku troje. Posle je škola "Josip Slavenski" otvorila odsek u srednjoj za gitaru zbog nas troje. Bila sam i prvak Jugoslavije u svojoj kategoriji na takmičenjima muzičkih škola. Ali su me treme izluđivale. Mnogo sati vežbanja, bila je to prava borba sa instrumentom. Klavir sam isto počela malo kasnije. Pre nekoliko godina nabavila sam malu keltsku harfu, a sad planiram da kupujem razne afričke instrumente, koji imaju čarobne tonove, i da u Babama napravim pravu muzičku sobu.

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Privatna Arhiva

Osnovna škola

U osnovnu školu sam krenula sa šest godina. Škola je proizvod 19. veka, namenjena industrijskom društvu i proseku, i da proizvodi dobre i poslušne radnike i građane. Ona nije ni za jedno dete koje odskače od proseka, bilo prevelikom ili manje izraženom inteligencijom. U školi nema pravde, to jeste životna škola budućih sukoba, nepravdi, zavisti, pakosti, ljubomore, surovosti, ali nema nikakve veze sa sticanjem znanja. Nijedan kralj nije išao u školu. Ali su imali učitelje. Od njih sve zavisi. Ja nisam imala sreću ni sa školom ni sa učiteljima. Sve ih je zbunjivala moja brzina, znanje, i bilo mi je i dosadno i tužno. Malo veći izazov je bilo kad sam preskočila razred, pa je trebalo da se nadmećem sa decom dve godine starijom od sebe. Kad je u pitanju znanje, to nije bio problem, ali druženje... zato sam morala da razvijem druge veštine, zanimljive priče, pesmu, viceve...

Dan kad je počeo život

Ja nisam bila štreber, ja nisam čitala školsku literaturu, nego sabrana dela svakog pisca koji bi mi se dopao. Recimo, kasnije, u partiju nisu hteli da me prime jer sam "suviše glasna". Nisam imala vremena za gluposti. Svi su me svojatali, profesori iz muzičke škole su hteli da se bavim samo muzikom, ovi u gimnaziji da se takmičim i samo budem u gimnaziji, a ja sam htela i mogla sve i nisam podnosila taj pritisak. Moje telo je odreagovalo u jednom momentu i ja sam se onesvestila i dobila neki čudan napad. Svesna a ukočena. Bio je to takav stres da su moji roditelji odlučili da me ispišu iz muzičke škole i da uvedu spavanje popodne. Užas. Ali nisam ništa mogla. Shvatila sam da je moj jedini spas ako što pre završim sve škole i otisnem se u svet. Sa 17 sam maturirala, sa 21 diplomirala. Tad je počeo život.

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Privatna Arhiva

Želja za pisanjem

Uvek sam htela i znala da ću biti pisac. Ali nije postojao fakultet gde se to uči. Na književnosti se učila književnost, ali nije se pisalo. Jedini fakultet gde se vežbalo i učilo pisanje bila je dramaturgija na FDU. A ja sam, inače, htela sve posle mature, od mikrobiologije do astronomije. Onda me je otac postavio pred sebe i postavio jednostavno pitanje: "Hoćeš li da ustaješ u šest ujutro i radiš svakog dana do tri po podne?" Rekla sam ne. Onda je on rekao: "Upiši Akademiju!"

Svet filma

Sa 22 sam se zaposlila, odmah posle diplome, kao jedini stalno zaposleni filmski dramaturg u Srbiji u Centar filmu. Veliko iskustvo. Ne samo čitanje scenarija, rad sa rediteljima, najvećim našim imenima u svetu filma već sam puno naučila i o, do danas, nepravednom odnosu i drugačijem odnosu prema zaposlenim ženama, od kojih se sve očekivalo, bez obzira na kojoj su funkciji - da fotokopiraju, kuvaju kafu, služe kao sluge nadređenima. Nepravda je nešto o šta sam se spoticala ceo život.

Siniša Pavić
Siniša Pavićfoto: Marina Lopičić

Prvi film po mom scenariju, mada nezvaničnom, bio je "Nije nego" 1978. godine, kad sam završila prvu godinu dramaturgije. Siniša Pavić je potpisani scenarista, ali je mene reditelj Mića Milošević zamolio da unesem izmene i dopunim ga jer sam sveža iz gimnazije. Kao nagradu i zahvalnost za to dali su mi ulogu, a ja sam bila presrećna. Film je te godine dobio Zlatnu arenu za scenario u Puli, ali mene, naravno, niko nije zvanično pomenuo. Drugi film je bio "Lager Niš" u režiji Mikija Stamenkovića, na kom sam godinama radila, a treći "Čudna noć" Milana Jelića, sa kojim ove godine planiram i drugi film da radim. Još u Centar filmu sam shvatila da zbog mojih godina svoj kredibilitet moram da zaradim tako što ću da stvorim ime nezavisno od posla. Zato sam radila i pisala tekstove za emisije na Radio Beogradu, osvajala nagrade na anonimnim konkursima Radio Beograda za radio-drame, pisala serije za školski i muzički program RTS. Pozorišta su bila zatvorena za mene zbog nasleđenih neprijatelja mojih roditelja, kao i dramski program TV Beograd. Jedino mi je preostao Novi Sad, i oni su snimili nekoliko mojih drama.

Pariz, pa Australija

Posle provedenih godinu dana u Parizu kao stipendista francuske vlade na postdiplomskim studijama, otvorio se moj apetit za svetom. Bila sam nezadovoljna svojim statusom u Srbiji, nepravdama, spoticanjima, egomanijacima. Osećala sam da bih u svetu mogla mnogo više da postignem. Naivno sam otišla u Australiju, za svojim najboljim drugom iz detinjstva, kao njegova venčana kuma, sa idejom da napravim prvu filmsku koprodukciju između Australije i tadašnje Jugoslavije. Ali morala sam i da radim, prvo u luna-parku, kod mog kuma u radnji, a onda sam se osamostalila i počela da sviram po restoranima, francuskim, srpskim, da nastupam u jednom diner teatru australijskog kantri pevača, da dajem časove istorije pozorišta, dramaturgije, pišem eseje za postdiplomske studije za velike pare. Ukratko, dolar je jako velik u toj dalekoj zemlji... Našla sam i producenta i napisala scenario, ali se preko noći promenio zakon o kinematografiji i oporezovane su sve investicije za film, tako da su propali svi mali producenti, a opstali samo predstavnici velikih holivudskih studija. Moj producent je otišao u taksiste, a ja sam se našla na ulici. I opet me je izdržavala gitara.

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Ataimages

Veličanstvena priroda

Živela sam posle Australije u Švedskoj nekoliko meseci kao stipendista švedske vlade za izradu mog prvog doktorata o Augustu Strindbergu. I danas ja slovim u svetu kao jedan od retkih strindbergologa, iako to nikog nije briga u zemlji u kojoj živim. Kao član međunarodnog udruženja filmskih kritičara, bila sam član žirija na mnogim međunarodnim festivalima, od najsevernijeg na planeti Tromsa u Norveškoj do Taormine na Siciliji... Ipak, Španija, Portugal, Italija, Mediteran jednom rečju, to je prostor u kome se osećam kao kod kuće. Peru me je fascinirao, Zanzibar... I možda najviše severni pol, Svalbard. Tamo bih mogla da živim. Mir, tišina, beli medvedi i osećanje beskrajne poniznosti pred prirodom.

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Marina Lopičić

Kako sam počela da pišem

Pesnik sam od svoje dvanaeste godine. Prvu poemu sam napisala kad mi je umro deda i zvala se "Moja vizija života". U Australiji sam postala romanopisac. U romanima i poeziji je utkana moja prava priroda, moja jedina istina. Ali kada se taj mučni život večite borbe sa književnim lobijima, partijskim službenicima, sitnim i prosečnim, ali vrlo zavidnim i opasnim izvikanim umetnicima završio rakom na grlu, otkrila sam i započela novi život radosti, zdravlja i lepote. Mislila sam da nikad više neću pisati, jer više nemam taj bol i krik koji treba da izbacim iz sebe. Danas pišem iz radosti. Moja zbirka kratkih priča "Luj XIV", uz moj roman "Predator", možda je najbolje što sam dosad iznedrila. Ali ova poslednja knjiga "Kako sam osvojila trajno zdravlje", u izdanju "BG onlajna", najiskrenija je. Skupila sam snagu da ovog puta detaljno opišem svoju bitku za život.

Velika porodica

Rodila sam troje divne dece. I moj muž, koji je bio jedinac, i ja od prvog dana hteli smo veliku porodicu. Ja sam htela i četvoro, ali pomisao da po peti put idem u osnovnu školu i učim gluposti zaustavila me je u tom pohodu. Naše prvo dete Teodora sa sedam meseci dobila je teško oštećenje sluha kao posledicu vakcine protiv velikog kašlja, što je sve dokumentovano, i onda smo odlučili da zbog nje i njene budućnosti izrodimo i sestru i brata. Moj cilj roditelja nije bio da budu dobri đaci, već da se vole. I u tome sam uspela. Njih troje je danas, uprkos svojim vezama, brakovima, složno i puno ljubavi jedno za drugo - još uvek redovno izlaze zajedno, a mali Luka raste uz divnu tetku i ujaka. Lepe strane života tek sada otkrivam u slikanju, muzici, grljenju i ljubljenju sa unukom i svojom decom. Sve drugo je bilo prolazno i krhko.

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Privatna Arhiva

Razvod

Verovala sam u porodicu, u ljubav, u stabilnost zajednice. I onda se sve to srušilo. Ostala sam sa troje dece u stanu uoči jedne Nove godine. Trebalo je započeti novi život, sve iz početka, a već sam bila premorena i istrošena.

O ljubavi

Sa 17 godina sam se prvi put zaljubila. I još uvek ga volim... Možda je bolje pitanje koliko puta mi je bilo slomljeno srce. Mnogo.

Smrt majke i rak

Smrt moje mame najveća je moja tuga. Od tog bola sam se i razbolela, prvo dobila koksaki virus, a posle desetak godina i rak. Prosto sam imala osećaj da sam siroče, napušteno i ostavljeno. Tu prazninu, tu čežnju za majkom ništa nije moglo da zameni. Dobila sam ubrzo i rak, za koji sam saznala potpuno slučajno. Bez ijednog simptoma, preko noći pojavila se metastaza na vratu koja je bila vidljiva. Mislila sam da je žlezda i nisam obraćala pažnju. Onda je jedan od mojih perkusionista iz benda, koji je inače bio sjajan dijagnostičar, odmah shvatio šta je i uputio me na maksilofacijalnu kliniku.

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Privatna Arhiva

Ja sam onda otišla kod otorinolaringologa, jer sam sa njima zbog Teodorinog sluha bila godinama u kontaktu. Urađena je laringoskopija u utorak, u četvrtak mi je saopšteno da imam treći stadijum kancera i da moram na hitnu operaciju u ponedeljak. Bukvalno sam samo tri dana znala da imam kancer. I toliko su me zastrašili da nisam imala vremena ni da proučim ni shvatim ni obradim informaciju. Jedino sam znala da ću da se ubijem ako ostanem bez glasnih žica. I zato sam insistirala da ne smeju da mi skidaju glasne žice, makar rak bio na njima. Borila sam se za svoje glasne žice, a drugi oko mene nisu. Na tom odeljenju su samo ležali nemi ljudi. A bar da su puštali neku muziku nama, zanemelim ljudima...

Odgovori u meni

S puno gorčine sam izašla iz bolnice, ubeđena da zvanična medicina tapka u mraku i nema odgovore na dva ključna pitanja zašto se rak dogodio i da li će se vratiti. Onda sam se zapitala pa ko to zna. Jedino onaj ko je to sebi napravio - odgovori nisu u medicini, nego u meni. Tad sam odlučila da sve promenim u životu, da napravim veliko spremanje, da dođem do uzroka, da se suočim i razrešim sve konflikte sa živima i sa mrtvima. Promenila sam prioritete, počela konačno da brinem o sebi, da jedem živu biljnu hranu, da radim na svojim osećanjima, i sve se preokrenulo. Najveći moj uspeh i početak ozdravljenja bila je hrabrost da pogledam taj svoj život i priznam da sam bila zla prema sebi.

Maja sa ocem
Maja sa ocemfoto: Privatna Arhiva

Put programa

Dragoslav Grujičić Gruja je psihoterapeut, odnosno učitelj života, profesor psihologije i književnosti koji je na ovoj prirodnoj ishrani već četrdeset godina. Danas ima 86 godina, zdrav kao dren, kritičan i oštar. On je bio moj učitelj u sasvim novim veštinama kao što je osvajanje mladosti, osvajanje trajnog zdravlja, ishranjivanje prirodnom, termički neobrađenom biljnom hranom. I evo me petnaest godina kasnije, u radosti što sam ušla u drugu, bolju, lakšu i dužu polovinu života...

Maja Volk, Ispovest, životna Priča
foto: Privatna Arhiva

Poruka za kraj

Moj cilj je da umrem prirodnom smrću, a ne od bolesti. Šta to znači? To znači da do samog kraja budem pribrana, fizički vitalna, samostalna, da živim u Babama u samoodrživoj kući, koja će biti van sistema - koja će, kao što i ja radim, da se napaja solarnom energijom (biljke su jedine koje prerađuju sunčevu energiju, tako da i ja idem na solarno), da gajim svoju organsku hranu, da pijem izvorsku vodu i slikam svakog dana. Dolaziće da me posećuju moja deca i moji unuci, negovaću i paziću sve putnike namernike koji dođu u moj raj. Radovaću se svakoj novoj jagodi, svakoj novoj dudinji. Slušaću slavuje u maju i uživati u zalascima sunca u novembru. U stotoj godini ću da se otisnem na krstarenje, na put oko sveta. Voziću auto do sto deset godine, i to neki solarni, a mene će uvek biti u mojoj deci i mojim unucima, mojim knjigama, slikama. Želim da mi pepeo pomešaju sa sadnicom hrasta i posade u šumi. I da put koji vodi od moje kuće ka Kosmaju i koji još uvek nema ime nazovu po meni, Majina staza.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Bonus video:

Poslednji susret Bata Živojinović i Boris Dvornik
03:03

Poslednji susret Bata Živojinović i Boris Dvornik

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja