Autobiografije su priče bez prve i poslednje stranice, bez početka i kraja. Bez početka, jer nismo svesni trenutka našeg dolaska ili bačenosti u svet. Bez kraja, jer ne znamo ni kada ćemo i kako otići iz tog sveta.
Rođen sam u dolini između dve planine, s malo sunca, jer su vrhovi zaklanjali nebo. Tom dolinom tutnjali su vozovi. Njihov pisak budio je nadu, poput zova Sirena, da je moguć odlazak u neke druge, sunčane predele. Vozovi više ne prolaze Ibarskom dolinom, ali u mojoj glavi i dalje tutnje. Tutnjaće i kad budem umirao.
Rođen sam kao poslednje, peto dete u seoskoj porodici, krajem Drugog svetskog rata. Odrastao sam u homerovskoj atmosferi uz dva brata i dve sestre. Homerovskoj jer smo sve ono što nam je bilo potrebno za život, od hrane do odeće, sami proizvodili. Držali smo krave, volove, konje, ovce, svinje, kokoške. Imali smo pse, vučjake i mace. Imali smo i svoju kućnu zmiju, čuvaricu.
Roditelji
Ovu idiličnu atmosferu nisu kvarili ni siromaštvo i povremeni očevi nestašluci. Otac je svirao tamburicu. Pričalo se da ga zbog toga obožavaju, kao Orfeja, seoske snaše. Tamburicu mu je u besu ljubomore razbila majka. Iako smo bili najbogatija kuća, često nam je, pri kraju zime, a pre nove žetve, nedostajalo pšenice u ambaru. Majka je u kamenoj pećnici pekla hleb dva puta mesečno. Posle dva dana hleb bi se osušio kao kamen. Tako smo ga manje jeli. Tek ispečenog, tazeg hleba ostao sam i danas željan.
Detinjstvo
U polju i oko stoke svi smo radili. Ja sam čuvao ovce i krave. Nije to bio težak posao, ali majka me je budila u zoru, na prvi pisak voza za Kosovo Polje, a to je leti oko četiri sata, da isteram stoku na ispašu, a vraćao sam je pre podneva, opet na pisak voza, ovog puta iz Peći. Onaj za Kosovo Polje nikad nije kasnio, a iz Peći jeste.
Čuvajući ovce, pročitao sam sve knjige iz varoške biblioteke. Da, tada nije bilo televizije, tranzistora da, ali ja ga nisam imao, novine su se samo kupovale da bi se njima zavijao duvan, tako da je knjiga bila gotovo jedini prozor u svet, i stvarni i izmaštani.
Školovanje
Da li sam tada poželeo da budem pisac ili junak knjiga - ne sećam se. Škola je, u Raški, do koje sam pešačio dobra dva kilometra, bila spas od teškog rada. Zato sam valjda i bio dobar đak. Suvi petičar. U strahu da će me otac ostaviti na zemlji. Ili dati na neki zanat, u modi je bio električarski, jer je to bilo vreme elektrifikacije. Otac je za mene imao druge planove. Želeo je da postanem lekar. I da imam velika kola, u kojima ću ga provozati kroz Rašku "kao predsednika opštine".
Dečji snovi
Ja sam sanjao da postanem udbaš. Na saboru sam viđao momke u izglancanim čizmama i oficirskim pantalonama, sa brčićima i naočarima za sunce, pušili su nišku "moravu", tada najskuplju cigaretu. Svi su im se ljubazno javljali. Iz straha, kao da su bogovi.
Odlikaš
Kao petičara, u školi su me ismevali. Bubalica, šmokljan, glavonja. Bumbaru treba pola sata da mu obleti glavudžu, govorili su. Jači vršnjaci su me tukli. Malo, malo pa čvrga i šamarčina. Ucenjivali su me da im donosim jabuke. Jedan mi je nabio u usta hartiju s mojom pesmom.
Priželjkivao sam da im se nekako osvetim. Priželjkivao sam da će u našu varošicu pristići onaj čika s toplim zelenim očima u maršalskoj uniformi čija je slika visila na zidu u svakoj učionici i da ću mu ja, kao najbolji đak, kao onaj koji je napisao na desetine pesama o njemu kao najvećem sinu naših naroda, predati rođendansku štafetu. Usput će mu šapnuti da kazni moje drugare koji me maltretiraju, a i varoškog bricu, koji me krvnički šiša do gole kože.
Od pisca do junaka
Tako sam se vrlo rano suočio s nepravdom u ovom svetu. Ona je i podstakla bunt u meni, koji će kulminirati šezdeset osme. Moram da priznam da mi je zbog toga bliska literatura koja je na strani poraženih, proganjanih, poniženih. Iako literarna pravda nije praktična, ona daje nadu da je ovaj svet moguće urediti kao mesto pristojnog življenja. Kamo sreće kad bi se Volandova družina iz "Majstora i Margarite" pojavljivala češće, svuda, ne samo u Moskvi. Ali pošto onaj sa slike u mojoj učionici nije došao u Rašku, morao sam da smislim nešto drugo da se odbranim od nasilnika. Počeo sam da sumnjam u knjige. Knjige su laž, a život je istina. Surova. Od nasilnika se možeš odbraniti samo njihovim metodom. Tada sam odlučio da od čitača ili pisca knjiga postanem junak.
Škola života
A kad me je moja prva, gimnazijska ljubav otkačila zbog nekog žestokog momka s ulice, odlučio sam da se iz prve, odlikaške klupe premestim u poslednju, ponavljačku. Počeo sam da treniram boks, da dižem tegove, plivam - da nabacujem mišiće. Počeo sam i da pušim i pijem, vinjak "peticu", tada veoma popularno piće. Od cigareta mi se vrtelo u glavi, od pića sam povraćao. Zore sam dočekivao u staničnom bifeu, u kojem sam upoznao svet marginalaca: lopova, pijanaca, kockara, prostitutki, ludaka, sanjara, podvodača. Rečju: počeo sam da pohađam jednu drugu školu, školu života.
Vozovi za Kosovo
I dan-danas pokazujem simpatije prema svetu s margine. U Raški uglavnom sedim u zadimljenim prčvarnicama oko pijace, za stolovima sa umašćenim kockastim čaršavima, s besposličarima, delinkventima i penzionerima koji mogu da priušte sebi tek čašicu najjeftinije brlje. Privlače me i prljave i smrdljive autobuske stanice, one me podsećaju na svašta, pa i na to da je moja voljena jednim od tih autobusa otišla da mi se nikad ne vrati, odlazim i na železničku stanicu iako ona zvrji prazna, jer odavno vozovi za Kosovo ne idu.
Volim da navratim i u kafane u kojima pevaju istrošene i propale pevačice, obično s podočnjacima i s nekom masnicom na vratu, belegom makroa ili ljubavnika. Često i naručim pesmu s posvetom "Samo za propale umetnike iz provincije". U te propale računam - što da ne? - i sebe. Jer sam pisac pre svega siromašnih i napaćenih.
Život pre literature
Kad sam na svoju mršavu priliku, u gimnaziji, nabacio kilo-dva mišića, prvom prilikom izudarao sam vršnjaka koji me je maltretirao. Ostavio sam ga krvavog lica na pločniku. Tada sam došao do zaključka da život ide pre literature. Prvo se živi, pa se onda piše. I tada sam shvatio - što i nije bilo teško - da je poezije i lepote malo. Baš kao i pravde. Svet se zasniva na poetici ružnog. Iz tog iskušavanja i poznavanja marginalnog života Raške nastale su moje knjige "Bugarska baraka" i "Mladići iz Raške". Naravno, Raška je u njima izmišljena. A sve što je izmišljeno lepše je od stvarnog, u tome je moć literature.
Ljubav ne stari
Veliko je i komplikovano pitanje da li literatura nastaje iz doživljenog ili pročitanog. Ne mogu s preciznošću da utvrdim da li sam svoju prvu ljubavnu pesmu, posvećenu onoj mojoj nevernoj gimnazijalki, napisao tako što sam pročitao, recimo, pesmu Jesenjina ili Prevera, koji su tada bili u modi, pa sam pomislio da i ja tako nešto mogu da napišem, ili zato što sam se uzbudio držeći svoju dragu za ruku u bioskopskoj tami.
Kad smo kod te ruke, ja se i danas sećam njene topline i slatkih trnaca koji su mi prostrujali od glave do pete. Iako je ta ruka odavno mrtva, u grobu. Sve dok sam živ, moja prva ljubav će u mom sećanju ostati lepa i mlada. Ljubav u stvari samo postoji dok je drugog. I uvek je ista, ne stari. Samo se u ljubavi dolazi do osećaja da smo blizu večnosti.
Kako sam postao pisac
U svakom slučaju, bitnu ulogu da postanem pisac odigrala je jedna lepa žena po imenu Magdalena. Godine 1962. u Novi Pazar, u kojem sam ja učenik prvog razreda gimnazije, pristigla je iz Beograda mlada i lepa profesorica srpskog jezika. Nije predavala u Gimnaziji već u Ekonomskoj školi. Sam dolazak profesorice predstavljao je malo čudo. U to vreme Novi Pazar je bio zabačena palanka, retko je ko, a pogotovo iz Beograda, tražio tu zaposlenje, ja sam završio gimnaziju a da nisam odslušao ni časa iz latinskog i muzičkog, obaveznih predmeta, jer nije bilo predavača.
Profesorka Magdalena
Lepu profesoricu odmah su startovali varoški švaleri. Bilo ih je dve vrste. Prvoj su pripadali partijski sekretar, predsednik opštine i direktori tada moćnih fabrika. Oni su jedino i imali kola, kojima su leti podizali prašinu u blatnjavim, retko kaldrmisanim ulicama. U čaršiji se pričalo da pijanče i terevenče u tada jedinom hotelu u blizini manastira Sopoćani. Svima je lepa profesorica dala nogu.
Onda su je startovali novopazarski mladići, legende sa ulice, muskulatornih tela (bilo je to vreme obožavanja Tarzana), poznati po tučama i po smrtonosnim skokovima s tvrđave u reku Rašku. Žene se ne osvajaju lovom, limuzinama i večerinkama već srcem. Ali lepu profesoricu nisu zanimali ni novopazarski Tarzani.
Nije umela da voli pesnika
Ona je u Novom Pazaru hranila ulične pse i mačke, koje je dečurlija uglavnom gađala kamenicama. Brinula se i o prosjacima: odvodila ih u svoj stan, prala, hranila. Tada je neko proneo glas da je lepa profesorica došla u nedođiju da bi okajala svoj greh. A greh joj je bio u tome što nije umela da voli pesnika koji se te godine ubio. On joj se udvarao, a ona je to shvatila neozbiljno. Da mu je posvetila pažnje malo više, pesnik se sigurno ne bi obesio. Taj pesnik je bio - pogađate - Branko Miljković.
Crni Milisave
Jednog dana pomogao sam profesorici da uhvati mršavo i izgladnelo mače koje se muvalo kod kante za đubre. U znak zahvalnosti ona me je pomilovala po kosi. Istopio sam se od sreće. Ja, bubuljičavi gimnazijalac, seljače, u suknenim čakširama i pirotskim opancima. Dugo sam, danima, osećao taj dodir njene ruke. Tada sam sebi rekao: Čim je profesorica otkačila i budžovane i glavne varoške mladiće, onda pesnici i te kako nešto znače u ovom svetu. Sutradan sam se opet našao kod kante za đubre, psa i mačaka je bilo, ali ne i profesorice. Možda zbog kiše koja je celog dana pljuštala. Dobro sam se nakvasio i ozebao čekajući profesoricu.
Još isto veče napisao sam svoju prvu priču, koju sam iskoristio za pismeni iz srpskog sa slobodnom temom. Ta priča je glasila: Nad Pazarom ceo dan je pljuštala kiša. Magdalena nije došla. Profesorica srpskog jezika ostala je zapanjena mojim sastavom. "Milisave crni, šta si ovo naškrabao?!" I lupila mi keca velikog ko vrata.
Nisam se obeshrabrio
Mala digresija. Nisam se obeshrabrio. Da bih se osvetio profesorici, u svojoj ranoj priči "Bugarska baraka", objavljenoj davne 1968, napisao sam rečenicu: Nad Raškom su ceo dan pizdele kiše. Ta me je rečenica i proslavila kao pripovedača crne proze.
Šta vredi pričati
I ovde ćemo stati. Jer samo priče iz detinjstva vredi pričati. Sve posle toga u mom životu poznato je iz biografskih odrednica, pa i nekih mojih knjiga. Ta priča obično se izgovara u dosadnom trećem licu. I ona bi se mogla svesti na pepeo, penu i šapat, da parafraziram svog omiljenog pisca Miloša Crnjanskog. Na gorke poraze, koji izgleda ne mimoilaze nijednu generaciju. Na suvi jesenji list koji vetar vitla po prljavom i pustom peronu železničke stanice u Raški.
(Kurir.rs / Andrijana Stojanović)
NE PROPUSTITE
