Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA ŽELJKA TANASKOVIĆA: U detinjstvu doživeo najveću tragediju, bio najbolji sportista Zvezde iako je partizanovac
Foto: Nenad Kostić, Privatna Arhiva

odbojkaš

ŽIVOTNA PRIČA ŽELJKA TANASKOVIĆA: U detinjstvu doživeo najveću tragediju, bio najbolji sportista Zvezde iako je partizanovac

Moja životna priča -

Bio je još dete, tek je krenuo u prvi razred, kad mu je umrla rođena sestra. To ga je, kaže, obeležilo za ceo život, ali mu je i dalo podstrek da se uvek bori, da se ne predaje. Takav je bio tokom cele karijere. Danas je, kako sam kaže, odbojkaški penzioner. Predsednik je organizacije za školski sport i predsednik Evropske federacije. Ima dve ćerke, one se ne bave sportom, ali je veoma ponosan na njih

Rođen sam u Lučanima 8. jula 1967. U tom najranijem detinjstvu, još kad sam bio klinac i kada sam krenuo u prvi razred, dogodila se ogromna tragedija u mojoj porodici. Moja rođena sestra imala je urođenu bolest srčanog zaliska i otišla je na operaciju u Ženevu... Došlo je do nekih komplikacija i ona je, nažalost, preminula. Zato uvek kažem, taj neki period do prvog-drugog razreda osnovne škole pamtim po tom događaju, jer je velika tragedija i ne može da se zaboravi... Moji roditelji su to jako teško podneli, tako da me taj period podseća na to.

Išao sam u Osnovnu školu „Milan Blagojević“, jedna divna škola na lepom prostoru. Sećam se lepog parka, a svi ti školski dani su nešto što je nezaboravno. Pamtim školu po tom parku, gde smo igrali žmurke. Divna škola i drago mi je što je ona danas održavana i prepoznatljiva i čini da deca iz Lučana steknu dobro osnovno obrazovanje.

Negde do četvrtog razreda bavio sam se različitim sportovima: plivanjem, karateom, i igrao sam šah. Tek negde oko četvrtog, petog razreda me je nastavnik fizičkog selektovao i opredelio za odbojku. To napominjem, jer smatram da su iskustva nas, bivših sportista, jako bitna za omladinu da shvate koliko je sport bitan generalno u njihovom detinjstvu i koliko je to zdrava navika i koliko je bitno u odrastanju. Svi znamo da drugu polovinu života čine navike stečene u prvoj polovini i ko krene sa zdravim navikama, to onda ostane.

Roditelji

Roditelji mi nisu bili uopšte strogi. Majka, kao i svaka majka, uvek je brinula o meni. Kad sam igrao u inostranstvu, ne može da prođe dan da me ne pozove ujutro i uveče, ali to samo govori o njenoj pažnji i posvećenosti. Mislim da je podrška porodice jako bitna u tom uzrastu i da stvara sigurnost, da se osećaš zadovoljnije i sigurnije. Otac i majka su karakterno bili kao i ja i verovatno sam to nasledio od njih. Ono što je krasilo moje roditelje jeste da bi u kuću primili bilo koga, prosto taj odnos prema drugima je toliko bio domaćinski i topao da se to reflektovalo i na moj karakter.

Željko  Tanasković
foto: Privatna Arhiva

Majka mi je radila u dečjem vrtiću, a otac je radio u fabrici „Milan Blagojević“ u Lučanima. Nisu imali više obrazovanje, bili su srednje obrazovani, ali su učinili sve da ja imam optimalne uslove da se razvijam. Odrastao sam na osnovama socijalne pravde i ne libim se da kažem da mi je takvo bilo detinjstvo i da mi nije bilo dostupno nešto što je danas mojoj deci dostupno, ali to je bilo dovoljno da izrastem u ličnost kakva sam danas.

Bolno detinjstvo

Reč detinjstvo me, nažalost, podseća na moju sestru i na tu situaciju, na tu smrt, jer mi je to ostalo upečatljivo. Svakih sedam dana išli smo na groblje i to je tako bilo godinama...

Jasno je da te neke stvari koje te ne slome, da te ojačaju. Nije bilo prijatno nositi se s tim, pogotovo jer sam ja bio dete, ali kako sam odrastao, uvek je to stajalo onako iza mene i uvek sam se vraćao u taj period. Sigurno mi je to dosta pomoglo da budem jači i stabilniji i da imam tu notu koja mi je kasnije i u sportu pomogla, a to je da se ne predajem.

Porodica je stub svega

Imam dve ćerke, od 24 i 20 godina, starija je Una, mlađa Emilija. Starija sada završava produkciju, a mlađa je druga godina psihologije, jer je moja supruga psihoterapeut, pa je i ona krenula njenim stopama. Supruga je najviše učestvovala u njihovom vaspitanju, obrazovanju i formiranju i stvarno su izrasle u devojke za ponos.

Nisam strog otac i zato je dobro što se moja supruga više bavila njima. Ja sam, u skladu sa svojim vremenom i obavezama, uvek dopuštao i odobravao sve, tako da sam ja popustljiv, a supruga je, shodno obavezama i tome što je psihoterapeut, bila čvrsta ruka i sigurno da je ona doprinela da nam deca steknu osnove i da znaju šta je dobro, a šta loše.

Željko  Tanasković
foto: Privatna Arhiva

To je za sve bivše sportiste bila tabu tema - da li će deca da krenu stopama roditelja. Ja ih nisam forsirao, i jedna i druga su krenule sa odbojkom i stekle su te navike da se bave nekim vidom fizičke aktivnosti, danas su prestale da igraju, ali odlaze na pilates i na fizičku aktivnost koja je bitna u razvoju svakog.

Evo, i ovo da ti kažem: malo ljudi zna da sam usvojio Dalibora, mog Daču, kad je imao 12 godina. Nisam ga papirološki usvojio, ali smo zajedno već 30 godina. On mi je kao sin, mnogo mi pomaže i srećan sam zbog toga.

I profesionalac i obrazovanje

Završio sam menadžment u sportu tokom karijere u skladu sa svojim obavezama, jer u moje vreme nije moglo da se ide u inostranstvo kao danas, moglo je tek posle 26. Ja sam tada i odslužio vojni rok i završio fakultet za vreme aktivnog igranja. Smatram da je to nešto što je jako bitno, bez obzira na to što se bavite vrhunskim sportom. Svaki sportista mora da obrati pažnju na svoje obrazovanje i da ima nešto što će mu u životu pomoći.

Ko kaže da ne može da uskladi treninge i fakultet, to su priče za malu decu. Sve može, sve je stvar volje i želje. Naravno, treba da se pomučiš, nešto što sam naučio u sportu, a to je da ako se ne mučiš i ako ne pomeraš svoje granice - ništa nećeš ostvariti. Nije bilo lako, mogu da kažem da sam u jednom trenutku igrao u reprezentaciji, a nisam imao auto, što je danas nesvakidašnje. Ja sam išao prevozom i bio u reprezentaciji, išao na treninge, završavao fakultet i to su stvari koje se nose od kuće, da shvatiš u životu šta je potrebno i šta je dobro. Ja sam imao to osnovno vaspitanje da shvatim da moram da završim fakultet i to više obrazovanje danas mi mnogo znači.

Vojska

Pošto sam bio u reprezentaciji, tada je bila sportska četa i bio sam ovde u Beogradu. Imao sam tri meseca i 22 dana obuku, tu nije bilo izlaska iz kasarne kao i svi ostali, zadužio sam i mitraljez, normalno na ovu visinu (198 cm), prošao sam kompletnu obuku i Pasuljanske livade, dakle jedan ozbiljan dril i mislim da je to dobro za svakog čoveka da prođe, jer se tu stiču određene navike. Nakon toga sam bio na Vojnoj akademiji na bazenu, da bih mogao da izlazim da treniram, jer sam bio reprezentativac. Nakon završene obuke, ja sam do kraja vojnog roka, godinu dana, bio na Akademiji da bih mogao da izlazim da treniram.

Najsrećniji trenutak

Najsrećniji trenutak u životu su ženidba i, naravno, rođenje jedne i druge ćerke, povezao bih ta dva događaja, jer oni nose istu emociju i istu jačinu. Porodica je bitna u životu svakoga i drago mi je što imam ovako stabilnu porodicu - ja kažem: tri ćerke, ha-ha-ha! - jer moja supruga izgleda mladoliko. To su momenti koji se stvarno ne zaboravljaju. Ipak se izdvajaju od svih ostalih.

Partizan je pravi korak

Bio sam u mlađim kategorijama Mladosti iz Lučana i pravili smo sjajne rezultate. To je sjajna generacija, čak sam ja u toj generaciji bio i najslabiji odbojkaš po kvalitetu i potencijalu, ali u životu treba imati i sreće i ja sam je nekako imao u onom trenutku kad mi je bila najpotrebnija. Bilo je ljudi koji su u najmanju ruku mogli da budu kao ja, ali se neko opredelio za školu, a ja sam se opredelio za školu i odbojku. Tako da nakon tih turnira mene su primetili veći klubovi i u nekom trenutku su došli predstavnici Partizana, predstavnici Radničkog iz Kragujevca, i drugi klubovi su me tražili, ali sam tada ušao u ozbiljan razgovor s Partizanom, a i partizanovac sam ceo život, i opredelio sam se da dođem u Partizan. Mislim da je jako bitna i prava moja odluka da dođem u Partizan, jer je tada klub imao mlade igrače i čim sam došao iz te moravsko-šumadijske lige, ja sam odmah dobio šansu u prvom timu.

U četvrtom razredu srednje škole sam došao u Beograd, sa 17 godina. Živeo sam na Vračaru, išao sam u školu na Banovom brdu, a trenirali smo u Šumicama i svuda sam išao prevozom, što znači da se sve može. Danas bi verovatno neko rekao to je nemoguće ili nemam kola, ali sve se može. S obzirom na to da sam u Lučanima išao u Hemijsku školu, samo sam to nastavio u Hemijskoj školi na Banovom brdu.

Prelazak u Beograd

Moji roditelji su bili zabrinuti kako ću ja iz jednog malog mesta da pređem u prestonicu, u Beograd. To je bio i moj strah, ali neverovatno da mi je tada Partizan našao sobu koja je zapravo bila za poslugu nekog drugog stana. Ja sam tu živeo, baka Caka se zvala, ja sam se tu hranio, klub je njoj plaćao i ona je brinula o meni. Tada nisam imao vremena uopšte, bio sam u školi pa na treningu, dođem umoran i samo legnem da spavam. Tu sam stekao te navike, ni danas ne volim nešto puno da izlazim, pogotovo taj noćni život, to meni nikad nije bilo primamljivo. Ono što sam kroz sport naučio, a što danas ne mogu da dokažem mojoj deci, jeste da uvek dolaze na vreme. Ja sam uvek svuda bio najmanje 15 minuta pre, tako da danas kad idem na rođendane i na slave, to je panika u mojoj kući, jer kad meni neko kaže dođi u osam, ja mojima već od sedam dižem frku: „Jeste spremni?!“ Oni meni kažu: „Ne idemo na avion!“, ali to je meni ostalo od sporta i smatram da je to jedan od benefita kojima te sport nauči.

Odličan u školi

Bio sam odličan đak, bez obzira na sport. Uvek sam bio negde 4,4, ali uvek su mi davali tu jednu ocenu da budem 4,5. Taj period đački me seća da nisam imao problema, jer tada nije bilo toliko stresa kao danas, čak mislim da smo mi tada i mnogo više učili, danas je dostupno sve preko telefona. Mi se tada nađemo i pričamo, a danas je razgovor poruka.

Liga šampiona

Kad napravite s klubom takav rezultat u Evropi, neću da budem neskroman, ja ne znam danas koji naš klub je napravio nešto u Evropi. To je stvarno veliki rezultat. Ekipe koje smo mi izbacivali tada, to su bile senzacije, iz Italije, iz Rusije. Mnogo veći klubovi, mnogo više se ulagalo. Sećam se, igramo ovde sa Eurostilom, a oni su smešteni u hotelu „Srbija“, koji je tada bio prestižan hotel. Oni doveli kuvare i doneli hranu, a mi kad odemo tamo, smeste nas u neki hotel pored puta, na raskrsnici. Oni nisu znali da što nas više čačkaju, probude nam taj srpski inat, znači što nam je teže, mi smo jači i bolji.

Panatinaikos

S obzirom na to da tada nije moglo da se ide u inostranstvo do 26. godine, tada sam već počeo da igram za reprezentaciju i da budem vidljiviji i posle toliko godina provedenih u klubu trebalo je to malo i materijalizovati, to je bio realan put dalje. Nisam se prevario što sam izabrao Grčku, ali nisam znao stanje u klubu, da je bila smena generacija i sve ostalo. Opet me vežu lepe uspomene, Atina je moj grad i ja bih sutra mogao da živim tamo, naučio sam i grčki jezik, što je jako bitno. Od tada sam, iz godine u godinu, sve više imao problema s leđima, pa je to posle prešlo i na kolena.

Ozbiljan stres je to bio za moje roditelje, bilo je straha kod moje majke, koja je najviše brinula, ali tokom mog igranja dole oni su svake godine dolazili. Atina je grad na moru, dolazili su, videli su kako je to lepo i, nekako, bilo im je lakše kad vide tu klimu dole i to okruženje gde sam ja igrao, jer svi su me voleli, cenili i poštovali.

Atina je grad koji ti u svakom trenutku sve pruža, međutim ja opet nigde nisam izlazio, čak jesu moji roditelji, a i moja deca dok su bila mala. Bio je ispred stana onaj aparat s lutkama što se izvlače, ja sam tu grdne pare ostavio, ha-ha-ha-ha! Ono, kad mi je dosadno, ja ne znam šta ću, siđem dole, ali sam im pokupio baš dosta, mislim da sam imao preko sto tih različitih igračaka. To je neverovatno bilo, supruga moja kaže: „Pa šta je ovo, kad si ti ovo kupovao?!“ Nisam kupovao, to sam sve osvojio!

Ktisifon

Odmah nakon Panatinaikosa sam prešao u Ktisifon i to je bio pravi klub za mene, jer je ekipa bila sastavljena od mladih grčkih reprezentativaca, došao je trener grčke reprezentacije Tasos Kublis i on je insistirao da ja dođem tu, jer sam tada bio kapiten u našoj reprezentaciji i on je baš tražio ličnost koja će voditi tu mladu ekipu. To je jedan deo predgrađa Atine, toliko lep i ja sam tamo uživao, voleli su me svi, više su me voleli nego u mojim Lučanima, ha-ha-ha! Čak je i Dejan Brđović bio tamo sa mnom, kad je on došao, onda smo mi počeli i da izlazimo!

Prelazak u Zvezdu

Hteo sam da prestanem da igram jer sam imao i povrede i neko zasićenje, jer smo šest-sedam godina bili u drilu da nisam čak ni na odmor išao, nismo imali ni slobodne dane i to je baš bilo teško i naporno. Međutim, na nagovor predsednika Boričića došao sam u Zvezdu, jer je on imao neku ideju da se Dejan Brđović, Žare Petrović i ja vratimo u Srbiju i da tu neku prepoznatljivost odbojke na reprezentativnom nivou prenesemo na klupski i onda smo se i Dejan i ja vratili, Žare je otišao u Vojvodinu. Vratili smo se, ali i Brđke i ja smo imali ideju da već tada tražimo sebe u nekom drugom poslu. Ja uvek kažem da ja nisam igrao u Zvezdi, ja sam pomogao Zvezdi. Trebalo je da se vratim u Partizan, međutim u Partizanu su tada bila dva mlada srednjaka, vrlo perspektivna, i znao sam da ako ja dođem, da ću ih sputavati u razvoju.

Nisam tražio stan

Činjenica je da za mojih osam godina nisam dobio stan od Partizana, imao sam ugovor da dobijem stan, ali ja to nikad nisam tražio da dobijem. Zato što ja nisam igrao za stan, ja sam igrao zato što volim, a onda, naravno, ako dođe to nešto, dobrodošlo je. Danas je prvo da vidim šta si napisao u ugovoru pa onda da vidim da li mogu da igram.

Derbiji u Zvezdi

Pa i tu ima jedna neverovatna priča. Brđke i ja smo sa Zvezdom osvojili kup 1997. godine, mislim da je tada bio i Miljković u Partizanu i svi ti derbiji su bili interesantni. Mislim da je dobro što smo se vratili, jer smo napravili pravu promociju klupske odbojke u Srbiji. To i jeste bila ideja i naša misija, moje pomaganje Zvezdi je bila misija. U svakom slučaju naše utakmice su uvek bile interesantne i neizvesne, čak mislim da sam izabran i za najboljeg sportistu Sportskog društva Crvena zvezda, jer svi su znali da sam ja partizanovac, a izabran sam za najboljeg sportistu u Zvezdi, a to opet govori i o veličini tih ljudi tamo, jer svi znaju da je meni Partizan sve dao, ali nikad ne znate gde može put da vas odvede. Sa Partizanom su mi draže titule, tu nema dileme, u Zvezdi je bila isključivo misija, a Partizan je moja ljubav.

Željko  Tanasković
foto: Privatna Arhiva

Reprezentacija

Prvi poziv za reprezentaciju sam dobio veoma mlad, imao sam 17 ili 18 godina, bio sam u onoj generaciju gde su igrali Đurić, Čulić, Ornaut, Žare Petrović, Brđke, ja sam pozvan u tu generaciju, trener je bio Laza Grozdanović i ja sam se tada pojavio, a tada je bio drugačiji odnos. Tad kad se pojavi mlad igrač, znalo se šta radiš - vodica, flašice, lopte, čistiš iza sve što ima. Pa malo prođeš kroz kolonu kao inicijaciju, ali to je više bilo kao ceremonija, a danas bi te možda za to neko i tužio. To su neke stvari koje te čine da budeš jači. Sećam se, puno puta se desi da izgubimo, pričamo i trener kaže: „Znate zašto smo mi izgubili?“ I pokaže na mene. A ja nisam ni ušao, ha-ha-ha! I ja onako pocrvenim i krenem da se smejem, a on mi kaže: „Šta se smeješ, zato što nikad nisi spreman da uđeš!“ Ali to nije bilo zlonamerno, već da bi mi mladi naučili neke stvari. Možda bi neko pao posle toga, ali meni je to dalo mentalnu snagu i bio sam jači. Ja jesam bio u toj generaciji, braća Grbić, Miljković, Žare Petrović, oni su baš ekstremi, ja nisam bio takav, ali jesam bio tu i dao sam svoj doprinos. Jako je bitno da se prođe kroz to, jer situacije koje smo mi imali su doprinele da stvorimo tu vrednost, glavni naš kvalitet je bio upravo to što smo svake godine stvarali novu vrednost i napredovali.

Željko  Tanasković
foto: Privatna Arhiva

Zlato u Sidneju

U Sidneju se jasno videlo da smo stvorili novu vrednost i igrači su postali iskusniji i videlo se da se drugačije nose sa celom tom pričom. Ta zlatna medalja je samo proizvod svega toga i obeležila je prethodni period, bez obzira na to što tu nismo bili ni Brđke ni ja. Jako je dobro što smo se penzionisali ranije, jer da smo ostali tu, mi bismo sputavali ostale. Ja bih verovatno sputavao Gerića, koji je u tom trenutku bolji od mene i normalno da će više da pruži. Ja kažem, uvek mora da se pojave ti novi, mlađi, lepši, to je život i tako treba da bude. Nije mi žao što nisam bio s njima u Sidneju, jer sam se ja ispunio tim rezultatima. Bez obzira na to što nisam osvojio zlato, meni su sve ove medalje bile kao zlato, u Atini, u Atlanti, svaka medalja je bila za sebe i nosi posebnu emociju.

Željko  Tanasković
foto: Privatna Arhiva

Odbojkaška penzija

Penzionisao sam se jer više stvarno nisam mogao da igram. Ja vozim kola i koleno počne da me boli pa moram da izađem iz kola da držim nogu ispruženu deset minuta, neverovatno kakvi su to bolovi bili, a i leđa... I danas vučem tu povredu, neko mi kaže „što si se iskrivio“, pa nisam se iskrivio, nego mi je to početni položaj. Nikad nisam otišao na tu operaciju, nisam hteo da idem. Danas radim neke vežbice koje su mi rekli da radim i ono što je meni najviše smetalo jeste da nosim onu torbu svaki dan i da se presvlačim dva puta dnevno, toga mi je bilo preko glave, a naravno, i povrede koje sam imao.

Školski sport

Ja sam predsednik organizacije za školski sport i predsednik Evropske federacije. Jako je bitno da neki bivši sportista napravi određene rezultate i stekne neka saznanja i ta saznanja prenese na mlade. Školski sport je konekcija s takmičarskim profesionalnim sportom i to je jako bitno. Radimo na tome da što veći broj dece uključimo u razne vidove fizičke aktivnosti, a sve to zbog zdravog stila života i da naučimo decu da budu pravi i u pobedi i u porazu. Pa čak i ako ne uspeju da se bave na profesionalnom nivou, da ostanu zbog fizičke aktivnosti, i sve to treba objasniti. Ta misija je jako bitna da se prenese na dete, jer ako ih tu naučimo ispravnim stvarima, onda će kasnije stvari u životu rešavati na efikasnije načine.

Željko  Tanasković
foto: Privatna Arhiva

Domaćin Sabora u Guči

Izabran sam i za počasnog građanina Lučana i za domaćina Sabora u Guči, to je za mene velika čast. Kad smo osvajali one medalje, isto su bili dočeci ispred Skupštine kao i u Beogradu. Na poziv predsednika opštine sam to prihvatio i pitao sam ga: „Šta treba da radim?“ Jedno zaista divno iskustvo za mene, pogotovo što sam kao klinac odlazio u Guču i vratilo me u detinjstvo. To je verovatno bila kruna mog minulog rada, jer sam s tih prostora i drago mi je što sam opravdao poverenje kao dobar domaćin. U lepom sećanju će mi uvek to ostati.

Lučani danas

Vraćam se u Lučane, ali nažalost sve manje i sve ređe iz razloga što se od obaveza nema vremena, ali imam tamo vikendicu u kojoj su bili moji roditelji. Majka mi je umrla, a otac mi je sada ovde u Beogradu, imam tu vikendicu u koju volim da odem s porodicom i krivo mi je što to nije češće.

Željko  Tanasković
foto: Privatna Arhiva

Kajanje

Ne mogu da se kajem zato što sam ostvaren, ostvario sam se i kao roditelj i kao sportista i kao sportski radnik. Praktično, gde god sam bio, ostvario sam se i šta onda ima da menjam. Realno, uvek može da bude bolje, ali moja je sreća da gde god sam bio, da mi je svuda bilo dobro i lepo.

Volim da obilazim kafanice, volim dobru klopu, malo da se popije, tompus neki da se zapali, to je deo nekih užitaka.

Posle mene

Šta mislim, kako će me pamtiti nakon smrti? Definitivno po rezultatima koje sam napravio i kao srednjeg blokera.

Zabeležio Miodrag Igrutinović

Bonus video:

10:08

MIRKO KOVAČ O USPEHU SRPSKIH SPORTISTA

Prijavite se za kurir 5 priča
Naš dnevni izbor najvažnijih vesti

* Obavezna polja
track