Rođen sam u Beogradu, na Dušanovcu, davne 1949. godine. Kuća je bila na mestu na kojem je otprilike danas Dom zdravlja Voždovac, to je bila ulica koja je sada pretvorena u auto-put. Bilo je to romantično razdoblje Dušanovca, prepuno jablanova, s potokom, koji je danas u cevima ispod auto-puta, s nekoliko drvenih mostića da može da se pređe na drugu stranu. Te kuće više nema, imam lepo sećanje na taj stari Dušanovac koji danas više ne postoji.
Majka mi je bila službenica, otac je bio vojno lice i baš zbog njegovog posla često smo se i selili. Već sa moje tri-četiri godine preselili smo se u Kragujevac, tamo mi se rodio i brat i tamo smo živeli do moje 12-13. godine, a onda smo se ponovo vratili u Beograd. Roditelji mi nisu bili strogi, naravno neki autoritet je morao da postoji, ali uglavnom se sve rešavalo razgovorom.
Kragujevac je tada bio malo mesto, kada smo prešli tamo, imao je oko 30.000 stanovnika. Kao mali pamtim grad koji je bio prepun crnih zastava zbog streljanih đaka za vreme Drugog svetskog rata, gotovo da nije bilo kuće u Kragujevcu na kojoj nije visila crna zastava. To mi je izgledalo nestvarno, ali sam morao da se naviknem i posle sam saznao zbog čega je to tako.
Poreklo
Prezime Pavliček vodi poreklo iz Češke. U vreme kada je Mihailo Obrenović počeo da uzdiže Beograd na razne načine, pozvao je iz, pre svega, Austrougarske razne zanatlije da rade određene poslove i tada su došla tri brata Pavličeka iz Češke i ovde su ostala, tako da smo mi njihovi potomci.
Kragujevac
Brat mi se rodio u Kragujevcu, on je u to vreme meni bio kao privezak, ha-ha-ha! Na svu sreću, tu gde smo stanovali bilo je izuzetno mnogo dece, tako da je on imao svoje, a ja svoje društvo. Praktično smo brat i ja postali prijatelji tek kad je on napunio 16 godina, do tada je bilo "marš ti, mali, tamo!" - ha-ha-ha! - budući da je bio mlađi od mene četiri godine.
Zbog prirode očevog posla i u samom Kragujevcu smo promenili nekoliko krajeva. Nikada nisam mogao da ostvarim kompletne kontakte u krajevima u kojima sam živeo... Taman se priviknem na jedan kraj, upoznam decu, i onda se selim na drugi kraj. Sve u svemu, to i nije bilo loše jer sam na kraju znao ceo grad. Išao sam u Osnovnu školu "Radoje Domanović", bio sam dobar đak sa peticama i uglavnom nekom slabijom ocenom iz matematike, a u starijim razredima sam uglavnom bio vrlodobar. Škole su tada bile mnogo drugačije, mi smo imali skamije, a pisalo se mastilom i perom, to je za današnje vreme nezamislivo.
Nakon toga smo se preselili u Beograd i nastavio sam da idem u Osnovnu školu "Maksim Gorki" na Dušanovcu. Tu sam našao novo društvo, a pošto je ta škola blizu 11. beogradske gimnazije, mnogo mojih drugara iz škole je prešlo u tu gimnaziju, pa sam i ja za njima. Nisam dugo bio u osnovnoj na Dušanovcu, samo sam osmi razred tu završio, ali sam posle nastavio sa tim društvom u gimnaziji.
Detinjstvo
Prva slika koja mi se javi na pomen reči detinjstvo jesu možda taj fudbal i bicikl. Zašto fudbal? Otac je bio u Beogradu i u Kragujevac je doneo kožni fudbal. Zašto kažem kožni? Zato što do tada mislim da nijedno dete u Kragujevcu nije imalo kožnu loptu, do tada su bile krpenjače i pravile su se lopte od svinjske bešike, ti nemaš pojma ni šta je to! E, taj fudbal je napravio ršum, pola Kragujevca je tada dolazilo u dvorište da se igra tom loptom, a prvi bicikl nije bio kontraš, pa je bio ogroman red ispred i svi smo se vozili po jedan krug, dok moj brat nije zabio biciklu u ogradu, pa više nije bilo bicikla.
Prva ljubav
Moja prva ljubav je bila u prvom razredu osnovne škole u Kragujevcu, pored nas stanovala je jedna porodica i ja sam bio zaljubljen u njihovu ćerku, to je za mene bila i prva neostvarena ljubav.
Istorija umetnosti
Kad sam završio gimnaziju, nisam znao gde ću, a pošto volim istoriju i umetnost, spojio sam te dve profesije i upisao sam to, samo što nisam uspeo da diplomiram. Volim istoriju i uvek sam je voleo. Studirao sam sam istoriju umetnosti, ali je nikada nisam završio jer sam počeo da radim relativno mlad. Došao sam do diplomskog i onda je bilo ono dobro poznato "ima vremena" i, dok sam se osvestio, prošlo je mnogo vremena i onda je i taj diplomski počeo da se razlikuje od onoga što je bilo ranije, ubačeni su još neki novi predmeti, pa je trebalo da se polože te razlike i onda sam digao ruke i nikada nisam diplomirao.
Profesija
Voleo sam da pišem i, otprilike krajem druge godine srednje škole, odlučio sam da ću se baviti novinarstvom. Pisao sam u to vreme za takozvane IT novine, to je bio list koji se bavio razvojem tehnike i tehnologije, ali na jedan način koji je pristupačan svima, nisu bile stručne novine, nego za popularizaciju nauke i tehnike. Ja sam sa 16 godina igrao u fudbalskom klubu Poštar, ali nikako nisam imao želju da se time profesionalno bavim, u to vreme sam krenuo u dečju glumačku grupu kod pokojnog Bate Miladinovića i svi su očekivali da ću nastaviti time da se bavim, proputovao sam celu staru Jugoslaviju, pravili smo predstave. Međutim, meni je uvek bila želja da se bavim novinarstvom i ukazala mi se prilika da radim na Dvestadvojci nepunih mesec dana od osnivanja 1969. godine i tu sam bio do 1977. otprilike, pa sam prešao na Drugi program Radio Beograda, pa pošto sam tu radio neku emisiju o nauci i tehnici, tadašnji generalni direktor me prebacio na televiziju u trenutku kad je počinjao jutarnji program. Tu sam radio s Cokom Lazovićem, Banetom Vukašinovićem, Spomenkom Jović, Sergejom Šestakovim. Radio sam jutarnji program i jednom "Nedeljno popodne".
Dvestadvojka
Dvestadvojka je počela da radi i tražili su nekoga ko bi im se priključio, ja sam išao u grupu kod Bate Miladinovića, rekao sam ti, već sam bio tu u radiju i znao sam neke ljude odatle i jedan od njih me dohvatio i odveo na Dvestadvojku i rekao: "Je l' može momak da počne da radi kod vas?" Oni su rekli da može, i tako je sve krenulo. Tu sam radio jutarnji program, to je bio prvi program koji je imao direktna telefonska uključenja, to je bio lep period mog života jer je kompletna ekipa bila mlada, ništa nije bilo teško, gotovo da smo radili po ceo dan.
U to vreme je radio bio veoma jaka kuća, pre svega Prvi i Drugi program, na Dvestadvojci je bilo nekih ljudi koju su ispekli zanat, ali uvek je bilo i mladih ljudi, bilo je baš dobrih i vrednih novinara. Najsmešnije mi je bilo kad mi kažu: napravi vest o tome i tome, da traje minut. I ja dođem i oni uzmu flomaster i - tap-tap, ostane 20 sekundi, ha-ha-ha! Ali zapravo se tako uči. Tu sam proveo dosta vremena, na Dvestadvojci, posle su me prebacivali dalje.
Supruga
Sadašnju suprugu sam upoznao pre 27 godina, upoznali smo se na televiziji, takođe radi tu. Prvo smo se družili i iz tog druženja se rodila ljubav. Najvažnije je da se lepo slažemo i da se dobro razumemo jer radimo isti posao. Ona razume mene i ja razumem nju, i verovatno znaš da se ovaj posao ne radi po radnom vremenu. Danas možeš da radiš 15 minuta, ali zato sutra možeš da radiš 48 sati, radiš non-stop. Tolerancija mora da postoji i bez toga nema ništa, jednostavno nam je posao takav kakav je i tu je kraj priče. Razgovor i poverenje. Razgovor rešava sve.
Deca i unuci
Iz braka s njom imam sina, a imao sam jedan brak pre nje i sa prvom ženom imam dvoje dece, a od tog starijeg sina imam dve unuke. Jedna ima 18 godina, a druga 11. Stariji sin je u Španiji i tamo radi, a ćerka je ovde i radi u Kinološkom savezu Srbije u administraciji. Nisam strog otac, gledao sam da ih sačuvam od pušenja i droge. Recimo, ovaj najmlađi, koji sada ima 26 godina, ima svoje društvo sa kojim je bio i u vrtiću, pa u osnovnoj, u srednjoj školi, a i danas su ostali složni i zajedno i sve su to dobra deca. Uvek sam bio potpuno siguran u njih, naravno da umeju i da se opuste, ali sve je to sa merom, važno je da nema droge, poroka, kocke. Devojčice se razlikuju malo od dečaka, one mogu da budu nemirne, ali su nemirne uglavom u okviru porodice. Recimo, ta mlađa voli sa mojim mlađim sinom da se rve, da skače po njemu, da se nose, a takva je bila i starija dok je bila mala. U suštini su dobre obe. Tolerantan sam baš, mogu da mi se popnu na glavu i da ništa ne bude.
Televizija
Kada sam prešao na televiziju, već nisam imao tu tremu pred javnošću, mnogo godina sam već nastupao u pozorištima kod Bate Miladinovića i na tim javnim scenama, tako da to nije bilo stresno, ali sam malo patio za radiom. Voleo sam radio, tamo si opušteniji jer te jednostavno ne vide, ne moraš da budeš obrijan, ne teraju te da zatežeš kravatu, tako da je čovek opušteniji. Na televiziji je već druga priča. Tu čovek mora da obrati pažnju na to šta govori i kako govori, pored toga mora da gleda kako sedi, da li je noge prekrstio i non-stop te jure s tupferima da te napuderišu, jer u ono vreme su bili reflektori koji greju, pogotovo kad je leto.
Vojska
Bio sam u vojsci u Somboru i Novom Sadu 1975. godine, bio sam "plavac". To mi jako lepo iskustvo. U to vreme je bilo uobičajeno da se ide u vojsku i ja sam to očekivao u svakom trenutku, čak sam bio i jedan od starijih jer sam u vojsku otišao sa 26 godina. Taj poziv sam očekivao i, kad sam ga dobio, otišao sam bez bilo kakvih preispitivanja. To je nešto normalno što se dešava u životu. Lepo iskustvo, jer je deliš život sa ljudima sa raznih strana, jedan je došao sa sela, jedan odavde, jedan odande, to su razni karakteri i vojska napravi divno prijateljstvo među ljudima koji su tu. Malo je bilo mučenja na početku u Somboru jer sam bio septembarska klasa, a te godine je bila jako rodna jesen, pa vojska je onda išla da bere kukuruz i tu smo jedno dve-tri nedelje bili, nakon čega smo se posvetili vojnim vežbama. Pamtim i somborsku zimu, koja je bila oštra, ali sve to na kraju ispadne lepo. Bežali smo preko ograde da idemo u grad, imali smo mnogo razloga za bežanje, a većina nas je tada stupila u kontakt sa Somborskom gimnazijom i uspeli smo da organizujemo filmski maraton od domaćih ratnih filmova i vojska je na to išla non-stop. Pravili smo predstave i imali dozvolu zbog toga za izlazak, tako da, sve u svemu, to je bio jako lep period, čak i posle kad sam prešao u Novi Sad. To je bila jedna mala kasarna u Petrovaradinu, bilo je više oficira nego vojnika, tu je bilo dozvoljeno ne pozdravljati starešinu, jer bi praktično morao da staviš ruku na glavu i da je ne spuštaš, ha-ha-ha-ha!
Najsrećniji trenutak
Najsrećniji trenutak u životu mi je rođenje dece, tu nema dileme. Prvo dete je bila ćerka, sećam se da sam razmišljao kakav ću biti otac, kako ću ja da zavolim to dete. Međutim, priroda je sve uredila i sve ide samo od sebe. Meni je ta ćerka bila kao igračkica jer sam je dobio sa svega 22 godine. Okačim je u onaj "kengur" i s njom non-stop. Radovao sam se svakom trenutku sa decom.
Muzika koju volim
Mnogo toga sam radio, počev od jutarnjih programa pa do hronike, "Nedeljno popodne", "Igru bez granica", čitav jedan serijal "Muzika koju volim", "Paranormalno"... To su bile prve emisije u Jugoslaviji koje su se bavile paranormalnim stvarima, ali na drugačiji način. Gledaocima je bila pružena mogućnost da veruju ako hoće, ako neće - ne moraju. U emisiji "Muzika koju volim" su se pojavljivali ljudi značajni i popularni po nečemu i tu je praktično bila neka njihova životna priča uz muziku koju oni vole. Stvarno, tu je prošlo 150-200 ljudi sigurno, dugo je trajao taj serijal. Sve vreme dok sam radio "Ljubimca", ja sam radio i mnoge druge stvari i "Nedeljno popodne" i "Igre bez granica" i "Muziku koju volim" i nešto sam računao i otprilike pet hiljada raznih emisija sam u životu napravio.
Moj ljubimac
Tih godina je počeo časopis "Zov" da izlazi, tada apsolutno nisam razlikovao nemačkog ovčara od bernardinca, ha-ha-ha! Onda smo napravili kontakt sa "Zovom" i jednog leta smo predstavljali razne časopise, ali na televizijski način. Dakle, ono što novinar uradi za časopis, to uradi i nama za televiziju i, pored ostalih, uradimo i "Zov" i tada shvatimo da je za to interesovanje ogromno i rešimo da napravimo emisiju koja će se baviti kućnim ljubimcima, i tako je krenulo i trajala je preko hiljadu emisija.
Kao mali sam na Dušanovcu imao nemačkog ovčara Lorda, pored koga sam bukvalno prohodao i u isto vreme sam imao i jednog malog mešanca Džoniku, imao sam ta dva psa i kasnije kroz život sam imao pse i poslednjih 30 godina uvek imam neke ljubimce. I sad imam i psa i mačku i super se slažu! Važno je da je mačor prihvatio psa, pošto je on stariji, malo je nekad mačor ljubomoran, pa skoči psu na noge, kao "sad ću da ti pojedem noge!", ha-ha-ha, ali nema neke zle krvi.
Bez slobodnog vikenda
Jako volim da putujem, otkako je počela da se radi emisija "Moj ljubimac", nisam imao ni jedan jedini slobodan vikend, non-stop sam bio na putu. U prvo vreme je išla kompletna ekipa, a kasnije, kako je opadala mogućnost televizije, onda smo išli samo reditelj Mića Uzelac i ja. Ja sam naučio da snimam jer sam bio i član Foto-kluba Beograd i godina sam se bavio i fotografijom, koja mi je na neki način bila i hobi, jer sam imao lepu kolekciju foto-aparata. Onda sam počeo i da montiram, učio sam od ljudi koju su stvarno majstori u tome. Sve što čovek hoće, može da uradi, pogotovo što je ovo praktično zanat i montaža i snimanje, neke osnovne pojmove sam imao odranije i godinama smo to radili nas dvojica.
Vatromet i bežanija
U emisiji "Moj ljubimac" bilo je stvarno puno simpatičnih scena. Recimo, sećam se jedne davne godine u Paraćinu, bila je noćna izložba i oni su pripremili, ali nisu obavestili izlagače da će, u trenutku kada budu izabrani najlepši psi i kada budu postavljeni na postolje, biti vatromet. Naravno, okupljeni su čekali, i proglašavaju ti oni najbolje i organizatori puste vatromet... Tu nastane takva bežanija da su ljudi maltene cele noći jurili svoje pse! Ha-ha-ha! To je bio totalni haos!
Bilo je i ujedanja na tim snimanjima; jedini pas koji me je ujeo za sve te godine bila je čivava, i to od jednog drugara koji je imao čivave i uvek je neku nosio u nedrima. I ja mu tako jednom priđem s leđa i zagrlim ga "gde si, drugar", i tačno čivavi prst u usta! Veruj mi, ona je mene u roku od jedne sekunde ujela jedno pet puta! Kao pirana, ha-ha-ha!
Iza kamere
Volim da se družim, voleo sam kafanu, imam puno drugara i prijatelja. Do prošle godine sam radio, ove godine me malo stislo u leđima i nisam smeo više da idem da jurcam, ali, eto, uzmem psa, izađem ujutru i dva - dva i po sata provedemo u parku, imamo kafić jedan gore, koji je, mogu slobodno da kažem, kučkarski kafić u određenom jutarnjem terminu, tu imam drugare, sedimo, pijemo kafu, šalimo se. Dođem ovde kući, pomognem nešto ako ima da se uradi, čitam nešto i, eto, život se odvija sam od sebe...
Kafana
U kafani je toliko šale i smeha bilo da ne možeš sad da izdvojiš nešto i da kažeš e to i to. Nego jednostavno, kad god pomislim na te tri kafane ispred Radio Beograda ("Pod lipom", "Grmeč" i "Šumatovac"), meni se otvara neki osmeh jer je uvek bilo lepo i zanimljivo, puno šale, svega i svačega, doskočica, šale da jedni drugima nešto smeste i nameste, ali da bismo se smejali mi koji smo tu, ništa zlobno. To je baš bio period dok nisu uništili i "Šumatovac", i "Grmeč", i "Lipu". Nema kafane više, sad su sve ili restorani, ili kafići. Po meni je kafana najsocijalnija ustanova koja postoji, tu sve počinje. Tu i počinju i završavaju se ljubavi, tu se završavaju poslovi, razbucavaju se poslovi i ostalo.
Najtužniji trenuci
Najtužniji su u životu svakako oni trenuci kada neko drag ode. Smrt oca, majke, dragih prijatelja, kao tog reditelja Miće Uzelca, sa kojim sam stvarno najviše radio. Smrt tih bližnjih ljudi je najtužnija, ali čovek mora da bude spreman na te situacije i neke dočeka lakše, neke teže...
Mića Orlović
Glas mi je mnogo pomogao kroz karijeru, jer vidim da me mnogi ljudi i sada prepoznaju po glasu. Ima ljudi koje zbog glasa mnogo poštujem, recimo, Duško Marković, Coka Lazović i Mića Orlović su imali stvarno fantastične glasove i po tome su bili prepoznatljivi. Prija mi poređenje sa Mićom, ali on je za mene bio legenda, nikad sebe nisam poredio sa njim. Bili smo dobri Mića i ja, radili smo u istoj redakciji. Što se kaže, sa svakim velikanom mi prija poređenje, kad mi kažu "podsećaš na tog i tog", naravno da prija i da mi je drago.
Kajanje
Zadovoljan sam svojim životom i ne bih ništa menjao, jer sve što sam uradio, radio sam sa ljubavlju, čista je sreća možda u tome što je meni posao bio i hobi, radio sam ono što volim i što me potpuno ispunjava.
O smrti
Nisam razmišljao o smrti, jer kad ja odem, vrlo brzo će iza mene da odu svi koji su me znali. Ne plašim se smrti, jednostavno, ne razmišljam o tome, živim svoj život, pa sad koliko taj život bude trajao, neka traje, sada imam 74 godine, dok traje, traje.
Kurir.rs Zabeležio Miodrag Igrutinović
NE PROPUSTITE
