Odrastao sam na periferiji Zvezdare. Bilo je kao na selu. Imali smo česmu u dvorištu, poljski wc, voće, livade... U Zemun sam se preselio sa 10 godina. Nije bilo kupatila. Kakvo kupatilo? Kupao sam se u koritu, grejali smo se na "smederevac". Tako je to bilo davne 1964. godine.
Detinjstvo mi je bilo predivno.Mlađima deluje nestvarno kad kažemo da nismo imali ni fiksni, ali tako je to. Svaka generacija se rađa sa novim pogodnostima. Bilo mi je divno na Zvezdari. Snegovi su bili ogromni, a priroda idilična.
Roditelji
Otac je radio kao službenik, a majka je bila radnica. Što se kaže čuvao me je ko je stigao. Majka je radila u tri smene, pa su morali da se dovijaju. Kad pogledam sa ove distance, sve je bilo lepo, možda i lepše nego sad. Čak se i one loše stvari ispeglaju vremnom. Valjda je to u ljudskoj prirodi da traži nešto lepo u svemu, ma koliko god to u tom trenutku nije tako.
Nemam neka sećanja na osnovnu školu. Rekao sam ti već da sam se doselio u Zemun u četvrtom razredu. To je bio potpuno drugi svet. Došao sam ovde kao dete i sebe smatram Zemuncem.
Prvi susret s pozorištem
Imam teoriju da se svi glumom bave da bi izlečili neke traume iz detinjstva. Mene je majka vodila preko sindikata u Narodno pozorište. Sećam se, sedeo sam u galeriji i visio sam koliko mi je bio dosadno. Onda sam doživeo fras. Izašao je jedan glumac i rekao: "Baronicu su zaklali škarama". Imao je krvave makaze u rukama. Počeo sam da vrištim. Bili su to "Glembajevi". Pitao sam majku odakle joj ideja da me malog vodi na takvu predstavu, otkud ja znam šta je to. Pitao sam je što me nije vodila da gledam zeku, medu ili tako nešto. Odgovorila mi je: "Vodila sam te, samo se ti toga ne sećaš". Ovo je izgleda ostalo jako upečatljivo sećanje. A zapravo sam se u srednjoj školi sam se zarazio glumom. Počeo sam da idem u pozorište, da se interesujem za film. Nije majka bila ta koja je uticala na moju odluku.
Prijemni na glumu
Prijemni je bio jako traumatičan. Teško sam upisao Akademiju. Jedva i to iz trećeg puta. Vlada Jevtović je primao klasu, ja nisam upao. Mislim da je možda i bolje što me nije primio tada, jer zaista ništa nisam znao. Zanimljiva stvar se dogodila kad mi je prišao Dragan Mićalović, otac Slobode Mićalović i pitao me je: "Gledao sam te. Ne znam kakvi će biti rezultati, ali ako te zanima možeš da dođeš u Leskovac na audiciju". Odbili su me. Celo leto sam razmišljao šta i kako. Na kraju sam otišao u Leskovac. Tamo sam proveo godinu i po dana. Ponovo sam polagao i ponovo su me odbili. Tek iz trećeg puta su me primili i to u klasi Milenka Maričića. Iz vojske sam morao da izađem, ali doći ćemo i do toga.
Leskovac
Život u Leskovcu je bio jako težak period života. Ja sam beogradsko dete i odlazim 1984. u Leskovac. Ne bih voleo da se uvrede Leskovčani, ali to je bila bukvalno kasaba. Tamo sam živeo odvojen prvi put od Beograda i kuće. Nisam nikog znao i faktički sam živeo u pozorištu. Mnogo sam tamo radio i učio. Imao sam tamo kolegu i prijatelja Radišu Grujića, koji me je mnogo čemu naučio. O životu i naravno pozorištu. Sticao sam znanja. Igrali smo od livade, pored koza, bila je to neka dečja predstava, do Sterijinog pozorja. I sve to u jednoj godini. Nema u Leskovcu više ljudi koje pamtim, bogu hvala tu su njihova deca.
Vojska
Pomenuo sam ti malopre da sam iz vojske otišao na prijermni. Sad ću ti ispričati kako je to bilo. Vojni rok sam služio u Somboru 1985. godine. I to pamtim jako traumatično. Sad kad ti pričam ovo izgleda da je sve u mom životu bilo traumatično. To je bilo pre nego što se sve raspalo. Nije se osećalo da će doći do kraja. Međutim, čovek tek iznutra može da vidi pravu sliku. Vojska nije imala šanse. Da se zapucalo tada, mi bismo poubijali naše oficire. Bili su to karijeristi, naučeni, sve im je dala država od posla preko stana, školovanja. Gaziš, a onom ispred sebe ližeš dupe. Ne mogu da kažem da su svi bili takvi ali većina jeste. Zanimljiva stvar je šta je vojska.
Lekarski pregled
Da se vratim na prijemni. Moji prijatelji su skupljali dokumenta i došli su kod mene da uzmu to što je potrebno za prijemni na Akademiju. Rekli su mi da mi je trebao lekarski pregled. Odem u ambulantu i tražim im taj dokument, a oni mi kažu ne može. Izmolim izlaz u grad i odem u dom zdravlja. Sedim u uniformi i pitaju doktori da li ima još neko, kaže sestra: "Ima vojnik, eno sedi tamo". Zbunjeno me gledaju šta ću ja tu. Kažem im da sam došao po lekarsko uverenje. Gleda me zbunjeno opet i kaže mi da daju samo civilima. Počnem da pričam svoju tužnu priču, a doktorka me gleda i gleda. Zaboravio sam joj ime, ali pamtiću je do kraja života. Kaže mi: "Znate šta? Ja vidim koliko je vama stalo do toga i neću da budem ona koja će da vam stane na put". Lupi pečat i ja sam dobio uverenje. Bila je divna, mogla je da mi kaže: "Rešavaj na drugom mestu", ali je odlučila da mi pomogne.
Studije
E studije pamtim na najdivniji mogući način, ipak nisu sve same traume. Imali smo divnog profesora. Svaki dan smo bili tamo i subotom i nedeljom. Ne znam kako je sad, ali tada ako si hteo praznikom i vikendom da dolaziš morao si da dobiješ posebnu dozvolu od dekana. Non-stop smo visili u dekanatu. Uvek smo nešto radili, svirali ili pevali. Makar da sedimo u tom prostoru, ako ne baš da nešto radimo. Obavezno smo išli svako veče da gledamo predstave. Bilo nam je stalo.
Muzika
Muzikom sam počeo da se bavim pre Akademije. Imao sam bend kao klinac, zvao se Ajfel na kraju. Mislim da je bio Modli. Trebalo je da se pobedi na Demotopu, a pobednik staje na ploču. Moj bend i ja smo bili na ploči. Svirao sam i na Akademiji, zapravo sve vreme. Verovatno bih i bio muzičar da nisam otišao na ovu stranu. Ne znam koju muziku bih svirao. Ako bih morao da živim samo od toga možda bih i otišao u narodnjake. Usud je to. Kad ljudi žive samo od toga i nemaju stalne prihode, to je malo zeznuto.
Kako je nastao hit
Kad smo kod muzike. Ovo će ti biti zanimljivo. Moja majka se zvala Ruža. A čuvena pesma "Ružo Rumena" nastala je kao posveta njoj. Napisao sam je još na Akademiji. Godinama je to svirano, što tamo, što drugde. Sad ti misliš da mi to sviraju kad uđem u kafanu, ali ja ne idem po kafanama odavno. Dugo sam ja svirao u kafani, bio je to jedan od boljih provoda u životu.
Kafana
Nisam svirao u bilo kojoj kafani. Tamo su bili moji uslovi. Drugačije je kad te pozovu negde da sviraš. Tamo je bila ekipa iz kraja. Bio je to lud provod, znali smo da zaglavimo do zore. Svirali smo eks ju pop-rok. Samo to. Bio je to zlatan period.
Gusle
Sviram gitaru, klavir, bas, bubanj... Naučio sam da sviram gusle zbog predstave "Lažni car Šćepan mali" Dejana Mijača. To sam najteže naučio. Ko bi rekao? Jedna žica i gudalo... Majko mila, al sam se tu namučio. Mokra su mi bila leđa posle 10 minuta vežbe, kao da sam klavir nosio, a ne svirao gusle. Trebao sam da sviram pred Crnogorcima, ali sam se na kraju izborio.
Bilo je najteže
Moram da ti napomenem i ovo. Vlada mišljenje da je Pozorište na Terazijama laka zabava. Divim se kolegama koje rade mjuzikl, jer ništa teže ne postoji. Glumiti, pevati i igrati to je teško sve ponaosob, a kamoli sve zajedno. To je jedna od najtežih stvari. Igrao sam još u starom Pozorištu na Terazijama u mjuziklu "Flert" i osetio sam to na svojoj koži. Mogu da kažem da sebe smatram mladim glumcem, iako sam mator. Mlad si glumac onda dok igraš starije od sebe. Još uvek igram starije, ne znam kako ali igram. Valjda mi je njuška takva, ne znam. U toj predstvi su igrale brojne kolege, između ostalih i Vujke. On je stariji od mene i igrao je mog sina. Šta je moguće sve u glumi.
JDP
Želeo sam da budem u Ateljeu 212, ali se tada renovirao. Radili smo diplomsku predstavu "Hajde da se igramo" i pozvali smo sve upravnike da dođu da nas gledaju. Bio sam stipendista JDP i tamo sam počeo sa Žućom da igram na prvoj godini. Posle sam bio paušalac i onda su me primili. Nažalost, ova deca danas nemaju tu mogućnost, jer su se vremena promenila.
Imao sam sreće da radim sa većinom velikana, a sa nekima sam se i družio. Žao mi je ove dece danas, jer nema više velikih ljudi. U Jugoslovenskom dramskom smo Dubravko Jovanović i ja najstariji. Niti mi možemo, niti se merimo sa tim imenima. Ne može čovek da kaže. I danas se igra fudbal, ali nisu to ti igrači. Ne kažem da su loši. Tako je i u mojoj branši. Čini mi se da to više nisu ti gabariti. Valjda je ovo moderno vreme uticalo na to.
Prokleti novac
Imao sam sreće da budem tu i gledam ih. Od svakog možeš da naučiš nešto, pa i od najgorih. I tad se snimalo, ali tada nije snimanje bilo sve. Oni su bili pozorišni ljudi, ginuli su za to. Danas dođe na probu, a to mu je treća tog dana. Sebi ne dozvoljavam takve stvari. Gledao sam kolege i vidim mu u očima da nije tu. Da bi stigli da zarade taj prokleti novac. Daleko od toga da ih ja osuđujem, jednostano takvo je stanje u društvu.
Film
Prve uloge sam dobio u studentskim filmovima. Kao klinci smo imali mogućnost da radimo sa trakom, jeste da je bila 16 milimetara ali je bila traka. Ovi što su dolazili kasnije od trake su videli samo selotejp. Mislim da ni montažeri nisu videli, jer montiraju na kompjuteru. Jeste da se štedeo svaki kadar, ali je to bio film. Mora čovek da se prilagođava, nema kavijara za doručak, ali mora da se jede.
Čiča Draža
Interesantna stvar je da sam prema sebi surov, ali se trudim da prema drugima budem objektivan. Profesionalci nemaju pravo na ukus, to pripada publici. Mi moramo da obrazložimo. Fenomenalna sličnost koju sam imao sa Đeneralom u "Herojima Halijarda" Radoša Bajića, nije moja zasluga. Čak i ne ličim na njega. Naša divna šminkerka Mira je to uradila. Zapravo,ja sam počeo sam da radim drugu ulogu prvo leto. Trebalo je da igram Ludog Gojka, koga je na kraju glumio Radoš. On je strašno talentovan za pevanje, stalno smo pevali.
Međutim, kad se završilo snimanje to prvo leto, Radoš me pozvao i rekao da ima problem da nađe adekvatnog glumca za ulogu Čiča Draže. Pitao me da li bi želeo da probam. Dugo mu je trebalo da se odluči, ali je na kraju izabrao mene. Prednost koju ja imam u odnosu na druge kolege, nevezano za ovaj film, je što sam imao sedam meseci za pripremu. Obično te pozovu danas za sutra. Imao sam tu komociju da sedam meseci čitam literaturu, gledam snimke i steknem neku sliku o karakteru. Dobro sam se spremio. Nema mog lika ni u seriji, ali nije priča o njemu. Vidim po reakcijama kolega, da su zadovoljni time što je ispalo.
Privatnost
Snimali smo na Pranjanima veći deo. Meni je to bilo fasinantno. Nikada se sa tim nisam sretao. Čuvao sam svoju privatnost oduvek. Nisam često snimao, jer me nije intersovala popualrnost. Mene ustvari ljudi i ne znaju. U mojoj zgradi ne znaju čime se bavim, što je super. Mene niko nije oslovljavao mojim imenom. Ljudi su hteli da se slikaju sa mnom. Oslovljavali su me sa Čiča ili Đenerale. Bilo mi je interesantno, jer ne znaju kako se zovem. Slikali su se sa idejom. Neverovatno.
Zanimljivo je na primer da su me Žarko i Nela Mihailović predložili Radošu. Ubeđivali su ga da se makar upoznamo. Beskrajno sam im zahvalan, jer su mi omogućili. Žao mi je što nismo imali zajedničkih scena.
"Heroji Halijarda"
Ovaj film je jako važan. Ima svoju misiju. Vidićemo tek šta će on tek da donese. Bio je neophodan i trebao je ranije da se dogodi. DA se neke istorijske strane svedu na meru, kakva je zaista bila i da se najzad dogodi to pomirenje. Postojale su dve borbene grupe, koje su se borile za oslobođenje i protiv fašizma. Građanski rat je bio nevažan, jer su se borili za slobodu. Naravno, u svakom ratu nema nevinih. Krajnje je vreme da se pomirimo. Moji prijatelji su gledali i oduševljeni su. Tek u seriji će moći da se shvati punoća te gladne Srbije iz 1944. Godine i žrtve, koju je vojska i narod podneo spasavajući te pilote. U filmu je Radoš morao da se liši nekih stvari, jer nije imao vremena.
Poštovanje
Iz cele svoje karijere izdvojio bih svoj status među kolegama. Uloge dođu i prođu, ali to je ono što ostaje. Svi mi znamo gde nam je mesto kad ostanemo sami. Postoje razna mišljenja da pored struke mora da vas prizna i publika. Nisam siguran u to. Možete postati miljenik publike preko noći, a poštovanje struke se ne dobija tako lako. To mora da se gradi. Gluma je maraton, nije kratka trka.
Nadimak
Mene svi znaju kao Ljubu i kad mi se neko obrati sa Nebojša ja ne reagujem. Nekoliko puta kad sam radio sa Ljubomirom Bandovićem sam morao da budem Nebojša, jer bi se obojica trzali na Ljubo. On je veliki glumac. Imamo mi danas jako dobrih glumaca, voleo bih da ih je više. U svakom pozorištu ima bar po jedan. U principu, više bih voleo da pričamo o njemu, malo je pretenciozno da hvalim sam sebe.
O Vlasti
Sa Vlastom Vadisavljevićem nema ko nije bio dobar, bio je divan glumac i kolega. Pažljiv, brižan, nežan. Za njega sam bio Šeboja, on je mene tako zvao. Vlasta me je nekoliko dana pred smrt pozvao telefonom, a nikad to nije radio. Kao da je znao da odlazi. Kad bi ga pitali kako je bilo na Golom otoku kaže lako, zima leto i doviđenja. Dugo je on ćutao, nije hteo reč da kaže.
Porodica
Privatni život sam uvek čuvao za sebe. Imam dvoje dece, ćerku Taru i sina Petra. Ne žive ovde, ali dolaze često. Nisu još odlučili da li će poći putem umetnosti, ćerka ima 18, a sin 15 godina. Sad se traže, a to nije uopšte lako. Pričamo šta bi i gde bi.
Biraj ono što voliš
Nemam šta ja tu njih posebno da savetujem, osim da ako želiš da studiraš to bude ono što voliš. Nema veze da li je to u momentu dobro plaćeno ili nije. Svi su poludeli za IT tehnologijom i šta sad. Super plaćeno, kinta na sve strane, međutim opa, promeni se vreme. Skoro mi je bio majstor i ja mislim da su to najbogatiji ljudi. Malo ih je, rade težak i odgovoran posao. Tom čoveku je zvonio jedno 20 minuta telefon dok je bio kod mene. Izaberi ono što voliš, sve to bog reguliše i dođe na svoje. Nema tu kalkulacije. Dar je od boga, a svaki dar zahteva uzvraćanje. Nije to samo za tebe, moraš da ga razviješ i podeliš sa svima.
Kad se osvrnem...
Ne razmišljam o smrti, to je sve u Božjim rukama. Briga i sekiracija ne mogu da pomognu, samo otežaju problem koji je pred nama. Ono što mora da se desi desiće se. Dogodilo se svejedno, ne možemo da utičemo na te stvari. Možemo samo da budemo bolji i ličnim primerom pokažemo. Uvek su bila teška vremena, uvek je bila neka represija. Samo ličnim primerom možemo da se spasimo. Mene je kroz život uvek vodila misao da budem bolji. Niko od nas nije rođen da diše vazduh onako. Svako ima svoj cilj i neku svrhu. Čovek ako to ne otkrije je u problemu. Ne postoji slučajnost, nećemo o tome da pričamo, ozbiljni smo ljudi. Jedino o čemu ja vodim računa je to da se trudim da nikome ne stanem ni na senku. Ako ne mogu da ti pomognem, neću ni da ti odmognem.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
