Modna dizajnerka Irena Grahovac odličan je primer koliko upornost može čoveku da donese dosta dobrog u životu. Njena višedecenijska karijera je imala uspone i padove, ali ona nije odustajala, pa je tako danas čvrsto pozicionirana kao jedno od najznačajnijih imena u svetu srpske mode. S druge strane, u privatnom životu je - takođe zahvaljujući upornosti - uspela da postane majka, dajući svojim primerom nadu mnogim ženama koje biju bitku za potomstvo
Početak
Rođena sam 1968. u Zaječaru, gde sam živela do svoje četrnaeste. Baka je iz stare zaječarske porodice, koja je još od pre Prvog svetskog rata počela da se bavi zanatstvom. Sestra moje bake je bila krznarka i imala je krznarsku radnju, a druga je bila modistkinja i pravila je šešire. Moja baka je imala svoju radionicu i zaposlene, bavila se modom na isti način na koji se ja danas bavim.
Sve je to trajalo do Drugog svetskog rata, kada se sve raspalo, polovina familije je došla u Beograd, polovina je ostala tamo. U našoj porodici postoji tradicija da se u svakoj generaciji pojavi neko ko se bavi modom, a ja sam, evo, stigla do najvišeg stadijuma do kojeg se može stići u Srbiji.
Tata je bio direktor jednog velikog poljoprivrednog kompleksa, a mama je pravnik, advokat u penziji. Tata nije više živ. Imam rođenog brata, koji je arhitekta. Mi smo imali jako lepo detinjstvo. Ne mogu da se žalim, srećna sam što sam odrastala u takvoj porodici.
Vunderkind
Škola mi je išla lako. Otac je bio vrlo mudar čovek i, kad sam pošla u školu, on mi je rekao: "Gradivo je pisano za prosečne, pa ti sad vidi." Pošto je za mene bila velika uvreda da budem prosečna - smatrala sam da sam vrlo napredna - uvek sam se trudila da budem najbolja. Bila sam ludo ambiciozna tokom osnovne škole. Tokom srednje sam imala problem da mi je škola bila dosadna, uvek sam sve znala, ali sam imala problem da sedim na časovima, nisam za to imala živaca... To sedenje mi je, nekako, bilo gubljenje vremena. I nije mi bilo jasno kako neko zna nešto napola ili ne zna uopšte. Ja sam bila vunderkind, pisala sam molbu da mi omoguće da završavam dva razreda za godinu dana, ali u to vreme to nije bilo moguće.
Garderoba od džakova
Posle toga upisujem studije istorije umetnosti. Fakultet mi je bio stvar dobre edukacije. Pokušavala sam, inače, da upišem kostim na Akademiji primenjenih umetnosti. U to vreme nije bilo privatnih fakulteta, a na državnom se primalo do desetoro studenata, upisivala su se deca po prioritetima, na taj fakultet se nije ulazilo tek tako. Dvaput sam bila prva ispod crte. Da bih stekla likovnu edukaciju, otišla sam na istoriju umetnosti.
To je vreme devedesetih, u početku sam radila nakit, unikatne komade odeće... Sredinom devedesetih u Srbiji, nakon one velike inflacije, nije bilo materijala, onda sam se setila ovoga - odlazila sam u pržionicu kafe i uzimala džakove od kafe, prala ih, prekrajala i na njih dodavala detalje od krpica koje sam imala u kući. Tako sam pravila fantastične sakoe i prsluke i to je, verovali ili ne, moja drugarica prodavala na bulevaru. Ovo sada prvi put pričam. Eto, tako je sve počelo.
"Ovo nije moj rat"
Godine 1995. sam otišla u Banovce kod jednog gospodina koji je bio ozbiljan modelar, pre ratova je radio poslove s krznom i kožom za Holanđane, Nemce... Godinu dana sam ustajala u tri ujutru i menjala tri prevoza do Banovaca da bih učila kako se radi. Po 16 sati dnevno sam tada provodila na poslu i u prevozu, ali nije mi bilo teško.
Nakon što je taj modelar umro, osnovala sam sa svojim tadašnjim partnerom firmu "Graham vulf" i onda sam, zahvaljujući nekoj srećnoj zvezdi, svoje modele počela 1996. da izlažem u tadašnjem "Jugoeksportu". Tada je "Jugoeksport" imao nekoliko svojih dobrih dizajnera, a ja sam bila jedini privatnik koji je u tom trenutku radio i prodavao svoje modele kod njih. To su bili butici na Terazijama, u Knez Mihailovoj, Makedonskoj, Kolarčevoj... Tako smo programom kože i krzna počeli da snabdevamo taj veliki sistem. Prodaja je lepo počela, radila sam i neke mini-revije unutar "Jugoeksporta" na Terazijama, a 1999. prikazala sam svoju prvu kolekciju u hotelu "Metropol". Ta kolekcija je bila moja najveća ljubav. Nosili su je poznati manekeni, došao je ceo Beograd, sve je bilo fenomenalno...
Nedelju dana kasnije je počelo bombardovanje Srbije. Moja proizvodnja je bila u Banovcima, u delu koji se naslanja na batajnički aerodrom... Onda je od strašnih detonacija i vibracija pao plafon na celu kolekciju. Kad se to desilo, izgubila sam živce, rekla sam: "Ovo nije moj rat" i otišla u Bosnu iako tamo nikog nisam imala. Tamo sam provela ostatak bombardovanja.
Start iz suterena
Kada sam se vratila u Beograd, odlučila sam da više ne radim za "Graham vulf". Počela sam da radim samostalno. Prvi prostor sam imala u Uzun Mirkovoj 3, gde sam u suterenu zakupila jednu kancelariju od 16 kvadrata. Rekla sam sebi: "Ti to možeš, ti to moraš." Imala sam samo jednog šivača. Jedino bogatstvo koje sam imala te 2000. godine bili su kontakti u jednom telefonu. Obavestila sam ljude da sam počela samostalno da radim. No, nije to tako jednostavna priča. Pošto nisam imala materijala, krenula sam na sastanak s proizvođačem da ga zamolim da mi da na odloženo plaćanje. Odem u Pančevo, sedimo na ručku, moj telefon stoji na stolu, prilazi nepoznati momak da se rukuje sa mnom i onda je zgrabio moj telefon sa stola i pobegao!
U tom trenutku sam ostala bez ijednog kontakta. Onda sam shvatila da u jednoj maloj pismo-tašni imam tri marke, da imam svilenu haljinu, da imam proizvodnju sa jednim zaposlenim, a da nemam materijala i da više nemam kontakte. Bila sam tako depresivna nedelju dana. Međutim, krenulo je na dobro, taj čovek s materijalima je shvatio o čemu se radi, ni Beograd nije tako veliki, stupila sam u kontakt s ljudima... Onda sam u okviru Fešn vika prikazala malu ekstravagantnu kolekciju od kože. Kontakti su se vratili i ja sam počela sama vrlo lepo da radim u tih 16 kvadrata, i to bez prodavnice.
Selidba u Tursku
U međuvremenu su na moju reviju došli Turci, videli šta radim i njima se to jako dopalo, jer je to bilo nešto potpuno drugačije od onoga što su oni industrijski radili za rusko tržište. Pošto su prethodno izgubili moj kontakt jer mi je ukraden telefon, došli su do mene preko turske ambasade, koja je, u stvari, našla moju majku. Moj tadašnji i sadašnji poslovni partner, koji je Turčin s Kosova, pozvao me je jednog dana 2001. godine i rekao: "Dolazi u Tursku da radiš. Spakuj veliku torbu", što je značilo da ću ostati dugo. Prihvatila sam, otišla i odmah sam u Istanbulu počela da radim. Tu mi je bilo jako lepo. No, 2004. godine shvatam da je bez veze da i dalje radim za nekog kad mogu u Srbiji da radim sama. Raskidam s Turcima, ali ne zauvek.
Dolazim u Beograd i otvaram svoj prvi butik u "Milenijumu". Lepo mi kreće prodaja. Brend je od tada samo napredovao, ja sam sve više dizajnirala... Eto, moja priča je počela sa tri marke. Ali sve je u radu, moj radni dan je bio beskrajno dug...
Za mašinom 43 godine
Ja sam za šivaću mašinu sela sa 12 godina, tada me je baka naučila da šijem. Sada imam 55 godina, znači 43 godine radim s tekstilom i s ljudima. Mislim da sam napravila ime u svetu mode i da ljudi to znaju da prepoznaju. Svako ko hoće lako može da me pronađe, više mi nije potrebno bezbroj prodavnica. Danas ih u Beogradu imam dve - u Uzun Mirkovoj i na Bulevaru kralja Aleksandra. Možda ću ući opet u neki tržni centar, ali zasad ne. Inače, imam bazu od 100.000 kupaca, a profil mog najboljeg kupca pokazuje da je to žena između 25 i 45 godina, visokoobrazovana je i prati modu.
Tri linije
Moj brend danas ima tri modne linije. Jedna je moja stara linija "Irena Grahovac klasik", to je ono što radim godinama - klasični montoni, astraganski komadi... Sve je urađeno od prirodnih materijala - prirodne kože i krzna. Druga linija je "Kontra", koja je sve suprotno od ove prve, izrađena je u potpunosti od veštačkih materijala i čine je šuškavci različitih dužina i krojeva. A treća linija - "Organik" predstavlja održivu modu, čini je garderoba koja može da se reciklira u svakom smislu: da se prenosi s generacije na generaciju, svaki model je izrađen od biorazgradivih materijala... Za tu liniju koristim jagnjeće krzno, za čiju obradu je korišteno vrlo malo hemije. Vuna ostaje u originalnom stanju, a derma je bojena isključivo biljnim pigmentom.
Nema uspeha preko noći
Nisam sujetna. Poštujem domaće dizajnere, jer znam kakav krvav rad stoji iza svega, ali sam nekako izopštena iz tog sveta, ne krećem se u tim krugovima. Neki današnji dizajneri - bez obzira na to da li su se školovali za to ili ne - misle da je u doba društvenih mreža dovoljno da naprave svoju kolekciju i okače je na Instagram. E, pa nije dovoljno.
U Beogradu ima dosta talentovanih mladih dizajnera koji zaista znaju da rade, ali napraviti brend i raditi ne znači uraditi jednu kolekciju koja je interesantna i ima likovnu vrednost. Jer, iza toga mora da postoji konfekcijski broj. Ja idem na to da je moj brend u stvari kvalitetna konfekcija. Jedino tako neko može da zaradi. Sve ostalo je pitanje trenda i pitanje trenutka. Najveći problem je opstati, to je vrlo teško, za to je potrebno mnogo živaca i mnogo sreće. I naravno - trud, trud, trud. Evo ja i danas radim istim tempom kao na početku karijere, s tim što sada, zbog porodice, malo bolje planiram vreme.
Elem, moj savet - tačnije dobra preporuka - svakom ko želi da se bavi modom jeste da ode u veće sisteme i da vidi kako se to zaista radi. Tu se uči onaj drugi deo zanata: sondiranje tržišta, prilazak kupcu, rad na serijama... To je ono što fali našim mladim dizajnerima. Nema uspeha preko noći. Ima strašnih uspona i padova. Život je vrlo nepredvidiv! Taman pomisliš kako je sve dobro, a onda se desi neki pad. Pa ja ponekad mislim da ne smem više da se radujem...
Sećam se, recimo, kako sam na kraju 2009. godine potpisala ugovor o ulasku u "Delta siti", to je inače moj prvi tržni centar, pre toga sam prikazala jednu kolekciju koja je bila inspirisana četrdesetim godinama - radila sam kožu na tufne... Međutim, meni u noći između 1. i 2. januara opljačkaju radnju i odnesu celu kolekciju i sve što sam tu imala. Nisam imala više ništa od robe, a morala sam da uđem u radnju u "Delti". Uz sve to, ljudi su svašta pisali ispod vesti o pljački i tada sam odlučila da više nikad ne čitam komentare o sebi.
Stalno imam planove
Rodila sam se s ludom energijom i stalno imam velike planove. Pre korone sam najavila da ću pokrenuti liniju nameštaja. Pandemija je to sprečila, ali nisam odustala. Imam u crtežima već dosta toga urađenog. Na ovome sarađujem s bratom, koji je arhitekta i bavi se enterijerima.
A moja najveća životna želja je da otvorim dizajnerski mini-hotel negde u prirodi, u nekoj šumi, lokaciju već tražim. Tačnije, to bi bile dizajnerski urađene kućice, građene od blata, sa slamnatim krovovima. Jednu kućicu bih u toj nekoj šumi ostavila za sebe. I to ću uraditi, samo čekam da ćerka još malo odraste.
Udaja za prvu ljubav
Udala sam se za svoju prvu ljubav. Neobična je to priča. Stariji je od mene pet godina. On mi je još kao maloj, sa 13-14 godina, bio jako lep, imao je dugu kosu, bila sam tajno zaljubljena u njega, ali mi je tada bio nedostižan. Kad sam imala 19-20 godina, počeli smo da se zabavljamo, to je trajalo nekoliko godina i 1992. smo se razišli. Naredne godine je on otišao u Italiju i nismo se videli 12-13 godina.
Sreli smo se 2005. u Beogradu, ljubav se ponovo rodila i venčali smo se. Stalno govorim da se nikada nismo ni rastajali, da smo sve vreme mentalno bili zajedno... Kad se vratio iz Italije, počeo je da mi pomaže poslovno, tada sam već imala tri-četiri prodavnice, ne bih ja sve sama mogla da hendlujem. Godinama smo zajedno u ovom poslu, on je finansijski direktor naše firme, što nije baš uvek zgodno.
Dug put do roditeljstva
Ćerku sam rodila sa 44 godine. Moja Sofija danas ima 11 godina i zna da je rođena pomoću vantelesne oplodnje (VTO). I ona nije jedina u školi koja je tako rođena. Generalno, žene se odlučuju za trudnoću u kasnijim godinama i zato je veliki problem sa sterilitetom. To nije slučaj samo u Srbiji, nego u celom svetu. Dobro je što u Srbiji postoji neograničen broj pokušaja vantelesne oplodnje.
I dobro je što više nije tabu govoriti o ovome. Kad sam ja počela da govorim o tome, vrlo je malo onih koji su bili spremni da izađu u javnost i kažu da su dete dobili tim putem. Znate, u našem društvu još uvek postoji ta teza - žena je kriva. Pa nije uvek žena kriva. Zato dajte da se izanalizira sam uzrok steriliteta para. I ne treba govoriti ko je kriv, nego ko je uzrok. Kada je o VTO reč, najvažniji su vera u uspeh i upornost. I važno je da žena zna da - kako god da bude - nije sama u tome.
Elem, smatram da je dobro što sam sa svojom pričom svojevremeno izašla u javnost. Mislim da sam bila prva javna ličnost koja je u medijima progovorila o ovoj temi. Mnoge žene mi i dan-danas pišu, ja im uvek odgovaram, ali ne mogu da dajem lekarske savete, mogu da podelim svoje iskustvo, da preporučim nekog, znam i neke druge žene koje su tako rodile, pa su mi poznata i njihova iskustva i preporuke klinika, znamo kako koja klinika radi...
Hteli smo i da usvojimo dete
Imala sam više pokušaja da zatrudnim. Što se tiče vantelesne oplodnje, imala sam pet pokušaja, ali je bilo i raznih drugih metoda, pa kada se sve sabere to je i više od deset pokušaja. Da, pomišljala sam i da odustanem. Poslednji put kad sam otišla na vantelesnu oplodnju imala sam sedam jajnih ćelija i uveče su mi javili da je samo jedna preživela. Bila je, dakle, jako mala šansa.
Onda sam u tom trenutku rekla mužu: "Znaš šta, mi ćemo da idemo na donaciju", odmah sam zvala neku kliniku u Grčkoj i pitala da li postoji mogućnost da idemo na donaciju jajne ćelije. Sve sam odmah tu ugovorila. Međutim, sledeći dan su mi javili da se moja jajna ćelija razmnožila. Tako je moje dete nastalo iz jedne jajne ćelije. Razmišljala sam i o usvajanju, ali već smo imali toliko godina da nismo mogli da budemo kandidati. Ovo su teške teme za mene.
Ne treba joj 10 pari patika
Ćerka nije razmažena. Ona odrasta u porodici koja živi skromno i racionalno. Ne znam da odgovorim na pitanje da li sam stroga majka, ali veoma insistiram na učenju. To mi je jako bitno, i to možda zbog toga što sam je kasno dobila, pa povremeno imam osećaj da neću imati dovoljno vremena. Zato mi je važno da se posvetim njenom životu i karijeri. Važno mi je da bude dobar učenik, da bude lepo vaspitana i umerena u svemu. Ide u državnu školu i mislim da je bila dobra odluka da je ne upišem u privatnu. Državne škole nauče dete životu, tu su stalno u nekoj vrsti arene, očvrsnu, nauče neke važne stvari...
Inače, ćerka je, kao uostalom i ja, vrlo racionalna osoba, nema potrebu da se bahati, ne traži mi da joj kupujem nepotrebne stvari... Ona unapred zna šta hoće. Tako je bilo sa igračkama, tako je i danas s, recimo, garderobom. Ne želi deset pari patika, oblači se kao i sve njene drugarice... Biće vremena za modu.
Plastične operacije? Zašto da ne
Imam 55 godina godina i nisam radila nikakve plastične operacije. Muž me voli ovakvu. Ali, naravno, nisam protivnik plastičnih operacija, estetskih zahvata... I sama planiram da radim nešto. Ma, neka svako radi šta hoće, ovo je 21. vek. Zašto se neko ne bi ulepšavao? Na društvenim mrežama često gledam te transformacije - gledam kako neko ko je ružan postaje lep.
Ceo svet nosi nekoliko brendova
Ceo svet je uniformisan. Živimo u neofeudalizmu. Danas imamo globalne brendove koje drže neofeudalci i imamo kmetove koji primaju manje ili veće plate, samo što, za razliku od srednjovekovnih kmetova, imaju pravo kretanja, ali se uvek vrate na mesto koje im je izvor prihoda. E sad, u tom neofeudalizumu, koji neki zovu i globalizacijom, veliki fast-fešn brendovi su prisutni u svim zemljama, na svakoj tački sveta, mogu da budu konkurentni s cenama, proizvode se u nenormalno velikim tiražima i od najjeftinijih materijala. Zbog njih se vode ratovi, jer u osnovi svakog veštačkog materijala je nafta, ne znam koliko su ljudi svesni koliko se resursa troši zarad mode. Mali brendovi koji se bave kvalitetnom modom malo su skuplji.
A kako živimo u doba večite krize, svi pribegavaju nabavljanju garderobe kod tih fast-fešn brendova. I zato dolazi do uniformisanosti. Ceo svet nosi nekoliko brendova. Imamo monopol na tržištu. To je tako.
Fali mi stabilnost
Nedostaje mi stabilnost. Svet je nestabilno mesto. Mi smo u Jugoslaviji živeli mirno i stabilno. I dan-danas imam prijatelje širom bivše Jugoslavije. Svako ko je živeo u tom dobu ne može da kaže ništa loše. Priznajem da sam jugonostalgična. Govore kako je Tito bio diktator... A mi nismo ni znali ko je i šta je on, rekli su nam: "Volite tog čoveka" i mi smo ga voleli, nosili smo pionirske marame nekim prilikama i nismo više ni razmišljali o njemu. Zanimljiv mi je, inače, podatak da je Jugoslavija bila zemlja s najvećim brojem aerodroma u Evropi.
Ne znam je li država morala da se raspadne na onakav način. Raspad Jugoslavije je počeo sa Osmom sednicom 1987. godine. Svako je želeo da bude šerif u svom malom "salunu". Ne mislim da je samo Srbija kriva. Krivi su svi podjednako. Onog trenutka kada je religija otvorila vrata, razum i demokratija su pobegli.
Šuma ili tropska zemlja
Život mi je bio dinamičan i neobičan. Ništa mi nije strano, sve sam videla, nemoguće je prevariti me tako lako... A šta posle mene? Pa ja ću se zalediti. Ha-ha-ha! Imam još 10-15 godina karijere, nakon toga ću se zalediti ili ću živeti u već pomenutoj šumi. Možda odem u neku tropsku zemlju da pijem koktele i pušim tompuse...
(Zabeležio: Boban Karović)
