ZNATE JE KAO SAVKU IZ SREĆNIH LJUDI, A OVO JE NJENA PRIČA: Otac joj je bio glumac, stalno se selila, a ove stvari su je obeležile

Glumica Aleksandra Nikolić, najviše uloga u pozorištu odigrala je u režiji Vide Ognjenović i Jagoša Markovića. Najveći broj predstava igrala je s Predragom Ejdusom. Nosi lepe uspomene na život u Rimu i rad s Predragom Ejdusom, Mišom Janketićem, Milenkom Pavlovim. Ipak, karijeru joj je obeležila histerična Savka Ilić, po kojoj je ljudi i danas prepoznaju. U braku je sa čuvenim piscem Milisavom Savićem

Zamirisali su borovi, popela sam se na Zlatar, posetila sam Novu Varoš i nastavila da dolazim godinama. U Novoj Varoši sam radila predstave i radionice s predivnom, obrazovanom i darovitom decom. Probe smo održavali na sceni njihovog doma kulture, livadama, u šumama, pećinama. Ljudi sa Zlatara s kojima sam se upoznala kažu da lično poznajem svako drvo. Pa, to skoro da je tačno.

U drugom snu preko velikog filmskog platna sam videla ogromnu vučicu. Baka i ja smo stajale, imala sam kanticu punu krvi u ruci... Ta slika mi je kao zamrznuta bila pred očima nekoliko meseci. Mislim da nisam imala više od tri godine. Decenijama kasnije, kad smo se porodično preselili u Rim, setila sam se tog sna i povezala ga s Romulom i Remom i vučicom, koju kao simbol Rima možete kupiti u svakoj prodavnici suvenira.

Rim

Život me je odveo u Rim zbog posla mog supruga Milisava Savića. Naš sin Strahinja je tamo upisao osmi razred osnovne škole. A ja? Ja sam balansirala između Beograda i "večnog grada". I tako tri godine. Probe i predstave u Beogradu, a šetnje po rimskim pločnicima, obilazak omiljenih statua nebrojeno puta... Strahinja je brzo savladao jezik. Otac mu je rekao: "Moraš sam. Imaš knjige, kasete, pa izvoli." Bio je u pravu. Deca znaju i mogu mnogo više nego što mi možemo i da pretpostavimo.

"Cirkusanti i probisveti"

Strahinja je sad odrastao čovek, reditelj. Njegov otac je po profesiji pisac i profesor književnosti, a i ja dolazim iz umetničke porodice. Što bi moj deda rekao: "Cirkusanti i probisveti". Deda je bio ljut što mu se ćerka jedinica udala za glumca, mog oca Predraga. Bio je prelep čovek, predobar, ali siromašan glumac iz Kruševca. A majka Nada? Ona je bila modna ikona Sombora. Posle udaje otkrila je pozorište i postala je sufler i inspicijent.

Strahinja

Strahinja je izuzetno živo i kreativno biće. Da li posmatrajući oca kako piše ili kroz razgovore, radionice sa drugom decom, od ranih nogu je pisao priče i pravio filmove. U Italiji u prvom gimnazije napravio je dugometražni film s drugarima iz razreda, cela škola je stala iza toga uz strogu i ozbiljnu proveru, saglasnost roditelja, komisiju koja je pregledala film pre projekcije. Posebno zabavna i naporna je bila realizacija filma "Rujka", u kom je glavnu ulogu imala krava, a glumilo je praktično celo selo.

Taj film je nagrađen i u Los Anđelesu, a zaista je dosta nagrada podobijao po raznim festivalima za kratke filmove. Sad se u sakupljanju sredstava za dugometražni film bori kao i svi drugi za svoje mesto pod suncem. Ime je dobio po dedi, to jest po ulozi koju je moj otac odigrao u predstavi "Banović Strahinja". Kao devojčica sam gledala tatu onako lepog i plemenitog i pomislila - ako budem imala sina, zvaće se Strahinja.

Baletska škola

Često smo se selili. Prvo u Banjaluku, gde se u pozorištu zaposlila i Mira Banjac. Glumačke plate bile su, kao što pretpostavljaš, male, pa je Mira uspela da izdejstvuje neki prostor za baletsku školu. Mama je svirala klavir, a mene su kao bebu držali na klaviru. Mira je s baletskom školom startovala ambiciozno, a roditelji koji su dovodili decu su bili oduševljeni njom. Stalo su pričali s Mirom, smejali se uz kafu, a deca su se igrala i svi zajedno smo uživali.

Selidbe

Kad nisu imali predstavu, išli su na igranku, u pozorištu su radili punom parom, premijera za premijerom. Jedva su čekali da stigne paket iz Sombora s keksom, kolačima, šunkama... Ipak, nemaština im nije previše smetala. Selili smo se i po Srbiji. Posle Banjaluke, otišli smo opet u Sombor, pa u Zrenjanin, onda Užice, pa ponovo Sombor.

Gde je dom

U Somboru sam pohađala prvi razred osnovne škole i četvrti gimnazije. Stalno sam menjala škole i sticala nove prijatelje, a neke sam sačuvala do danas. U Somboru smo imali porodičnu kuću, tu su bili deda Boško i baka Olga, a u gradovima u koje smo se odlazili dobijali smo neke čudne stanove. U Titovom Užicu, kako se tada zvalo, bilo je neko adaptirano staro pozorište. Svi glumci sa svojim porodicama su živeli kao u nekoj hipi komuni. Kupatilo je bilo zajedničko nasred zgrade, sobe u jednom, a kuhinje u drugom delu zgrade. Ti onda šetaš od kuhinje do sobe, od sobe do kupatila i tako ukrug... U Zrenjaninu smo stanovali u bivšem zatvoru. Zamisli to. Imali smo rešetke na prozorima. U dvorištu neka rupa iz koje su izlazili debeljuškasti pacovi.

Čeznem...

Noću sam već od drugog osnovne ostajala sama, roditelji su bili na predstavi. Čeznula sam za Somborom. Nedostajala mi je naša porodična kuća, visoki plafoni, kaljeve peći. Nedostajala mi je i moja drugarica Lila, s kojom sam se orodila onako po indijanski. Čeznula sam i za babom i dedom i vučjakom Džekijem.

Prvi ples

Kako sam rasla, i ta čežnja je rasla. U Somboru sam odigrala svoj prvi ljubavni ples. Domaća žurkica u dvorištu, sladoled, gramofon i ploče. "I'll never fall in love again" Toma Džonsa čulo se u pozadini. Mi plešemo lagano. Imala sam 14 godina. Na prozoru od sobe se pomerala zavesa, neko viri, verovatno mama. To je bilo sve što sam s tim dečkom odigrala. Bila sam ludo zaljubljena u njega, a on u moju drugaricu. Da je bio zaljubljen u mene, verovatno nikad ne bih postala glumica. Ko zna? U pozorištu sam mogla da odigram sve ono čega u životu nije bilo. Letos sam čula da je taj čovek, koji je za mene i dalje mladić, umro. On o svemu ovome, naravno, ništa nije znao...

Gimnazija

Kad sam išla u gimnaziju u Somboru, gde sam maturirala, stigao je nov, mladi profesor filozofije Milorad Božinović. Sve nas je očarao. Sećam se, dok je otvarao dnevnik i upisivao čas, već je s njegovih usana tekla poezija. Govorio je fenomenalno. Kroz igru smo otkrivali filozofske teorije. Bio je stariji svega nekoliko godina od nas.

Filozofija

Nas šestoro iz gimnazije je otišlo da studira filozofiju u Beograd. Ne glumu, filozofiju na početku. U grupi na faksu s nama je bila i spisateljica Biljana Jovanović, budući profesor Kosta Došen, a godinu ispred nas su bili Zoran Đinđić i Pavle Rak. Predavali su nam sjajni profesori Veljko Korać, Branko Pavlović, Svetlana Knjaževa... Diskutovali smo do iznemoglosti, u nekoj kafanici u podrumu u Čika Ljubinoj. Potpisivali smo peticije za naše profesore, ponekad bih pripalila i lulu.

Kao devojčica

Posle godinu dana, vođena nekim nemirom, prijavila sam se na glumu. I prošla sam iz prve. Zamisli to! Kad sam napustila studije filozofije, na ulici me je sreo asistent Kučinar i izgrdio me što sam napustila filozofiju zbog te efemerne glume. Pa i jeste efemerna, ali ona je bila, i ostala, "Moj zaklon i zaštita od metafizičke studeni", kako je napisao Miljković u svom oproštajnom pismu. Taj susret s nepoznatim ljudima koji sede u mraku, a vi na sceni zaštićeni svetlosnim krugom u kom istražujete život. Analizu pretvarate u igru...

Taj trenutak razmene i promene, to je oblik kako erotizma tako i saznanja. Imate uvida u osobine svojih partnera, poznajete energetski puls publike, kao i sopstvene mogućnosti i ograničenja. I, naravno, svaka uloga je novi svet i uvek je nešto novo, jer ako dopusti da uđe u rutinu, glumac gubi svežinu i onaj začin koji mu pomaže da igra i kad ima temperaturu, kad je hladno i kad ima ličnih problema... Imam mnogo godina, a o ovom poslu i dalje pričam kao devojčica. Ne zameri. U glumi se ne sme mentalno ostariti. Ovde ne govorim samo o učenju teksta. Uvek me pitaju: "Pa kako naučiš toliko?" Na takva pitanja obično odgovorim: "Pa eto, tako nekako, na mišiće u glavi." Sad pre svega pričam o radoznalosti, koncentraciji i odnosu prema vremenu u kom živiš.

Prva desetka

Na akademiji je u početku bilo strašno. Mislila sam da sam najgora. Roditelji su se pred kraj prve godine dogovorili da zamole mog profesora Milenka Maričića da me nekako neosetno ispiše, "da dete ne pati više". Ispostavilo se da sam te godine jedina na klasi dobila desetku. Toliko sam bila šokirana da su moji, kad sam ih zvala telefonom, pomislili da sam doživela saobraćajku. Sa ove distance mogu da kažem da me nijedno kasnije priznanje nije toliko uzbudilo.

Inspiracija

Tragala sam širom otvorenih očiju za različitim karakterima, situacijama, odnosima i emocijama. Na ulici, u literaturi, predstavama koje sam gledala, na pijaci, u svojoj svesti i podsvesti, ličnim porazima i radostima, u razgovorima s kolegama, na putovanjima, u probnoj sali... Da ne nabrajam dalje, ostaćemo do ujutro ovde.

Prva uloga

Na samom početku mi se posrećilo da dobijem glavnu ulogu u predstavi "Švabica" Laze Lazarevića u režiji Miloša Lazina, u Somborskom pozorištu. "Nije ta Švabica sasvim stvarna, ona je iz nekog drugog vremena i beskrajno živa i neobično mrtva, kao davnašnja ljubav", pisao je Jovan Ćirilov. Možda je najveća sreća na sceni igrati ono što te se duboko tiče u zemlji u kojoj je kultura bitna.

Očeva smrt

Nekoliko meseci posle premijere umire moj otac, s nepunih 57 godina, baš kao sad Jagoš Marković, a mi odlazimo na Sterijino pozorje... Desetak dana posle tatine smrti dobila sam Sterijinu nagradu. Kao da mi je on to poklonio, i zapošljavam se u Narodnom pozorištu, što je inače bila njegova želja. Tu počinje profesionalni život u velikoj nacionalnoj instituciji, koja je postala i ostala moja druga kuća.

Uloge žrtava

Na neki način me je ta nežna i eterična Švabica predodredila za uloge žrtava. Ređale su se uloge, ozbiljne psihološke slojevitosti i teške životne priče. Bila sam Ifigenija, koju žrtvuju zarad ratne sreće u opsadi Troje, televizijska "Hasanaginica", bleda "kao da se na mesečini sunčala", kojoj srce prepukne od tuge kad je razdvoje od deteta u kolevci. Odigrala sam i Hedvig u Ibzenovoj "Divljoj patki", koja umire kao tinejdžerka. U te teške uloge spadala je i sestra Sunivu, bivša rokerka sa ozbiljnim mentalnim problemima, ali i Jokasta u "Caru Edipu". Obe predstave bile su u režiji Vide Ognjenović, koja je, pored Jagoša, rediteljka s kojom sam najviše predstava napravila.

Miša Janketić

U Narodnom pozorištu posebno draga mi je bila Marija Ksaver, koju muž nasilnim metodama dovodi do psihičkog rastrojstva. Tog groznog muža igrao je predivni glumac Miša Janketić. Krug 101, mala sala. Miša je imao zadatak da me u jednoj sceni maltretira i fizički. Dohvatio bi me za kosu i glavom udarao o metalni kovčeg, na nepun metar od publike. Bila sam potpuno mirna, jer sam znala da me neće povrediti. On je bio veliki profesionalac, savršeno je vladao sobom i onda kad je bio u povišenoj tenziji, tačno je znao u koje mesto na čelu može da me udari, a da mi ne bude ništa. A i inače u razgovorima, posle predstave, uvek saradnja, uvek podrška, mnogo sam ga volela.

"Srećni ljudi"

I tako je jednog dana s televizije došao poziv za seriju "Srećni ljudi". Ponudili su mi da igram onu bezobraznicu Savku Ilić. To me je obaška obradovalo, jer sam mogla da je glumim iz potpuno drugog ključa. Prvo, negativac je, a drugo, tuče muža i lupa tanjire. Treća i možda najvažnija stvar, to je komedija. Ni slutila nisam da će ona na kraju pobrati tolike simpatije. I danas mi prilaze ljudi s rečima: "Ja sam vas kao dete gledao."

Ovo će ti biti zanimljivo. U nekoj kafani nepoznati čovek mi je iznenada spustio u krilo svoju bebu i izvadio mobilni da nas slika. Pomislila sam - šta je ovom čoveku, gde mu je pamet? Možda sam ja neka budala, kako sme da mi da bebu? Ali, očito, on se nije uplašio. Imao je poverenja u svoj omiljeni lik i ta ljubav publike zna da bude baš dirljiva. Mi smo mala, siromašna sredina, ne proizvodimo megazvezde, ali postoji ta nežnost i povezanost s publikom koja nas hrabri i podržava...

"Ulica lipa"

Imala sam još zanimljivih situacija. U vreme emitovanja serije "Ulice lipa", u Zvezdarskoj šumi, trči čovek, mahne mi i kaže: "Vidimo se večeras." I nastavi da trči...

"Presuda i zakon"

Radila sam s veoma zanimljivim i pre svega sjajnim partnerima. U kolektivnoj igri partner ti je, kao i u životu, "presuda i zakon". Bude i nekih zlih duhova koji ti podmeću klipove, ali takvi slučajevi su kao neke dosadne muve, deo folklora. Neuporedivo više je onih zanimljivih, kreativnih i važnih ljudi. Bez duhovitog i iskusnog Milenka Pavlova ni moja uloga u "Srećnim ljudima" ne bi bila ista. Koliko smo se samo smejali...

Predrag Ejdus

Inače, u Narodnom sam najviše predstava odigrala s Pecom Ejdusom. On je bio glumac koji je najviše radio u celom našem glumištu. Nekad je mesečno imao i više od 30 predstava. Naša obaveza je da dolazimo u pozorište jedan sat pre početka predstave, to je opštepoznato. Sećam se, ulazim u pozorište i redovno bih čula iz Pecine garderobe galamu. On se preslišava na sav glas. Ori se pozorište! I tako svaki dan. Sa druge strane imate neke instant umetnike koji ulete tri minuta pre početka, zadihani, s neke tezge, i očekuju da će uraditi nešto značajno. Pa neće! Previše je instant rešenja u svim oblastima u ovom ubrzanom vremenu. S Pecom sam igrala "Ujka Vanju", "Večitog mladoženju", "Volpona", "Konfiteor", "Cara Edipa"... Pa, malo li je?!

Do poslednjeg daha

Jednom, na probi Nušićevog komada "Dr", vidim Pecu potpuno maskiranog, drugačije nego što je bilo dogovoreno. To je bila velika uloga, u to vreme je već bio bolestan. Sedim u gledalištu. Pauza je, svi su otišli, a on sedi sam na sceni, tako maskiran. Gledam ga, a on se smejulji. Ne vidi me. Shvatim nedvosmisleno da se od smrti maskirao. U to doba je odlazio na hemioterapiju i vodio suflerku Gocu sa sobom da ga preslišava. Ona je gunđala: "Ne, nije on lud. Ja sam luda što pristajem na to!" I u tom periodu smrt ga zaista nije prepoznala i zaobišla ga je. Prosto, on je bio najjači i glumio je do poslednjeg daha. Kao što je i Jagoš Marković režirao do poslednjeg daha...

Seti se smrti

S dugogodišnjim iskustvom i u životu i u pozorištu znam da ne vredi davati savete. Ni ja nisam uspela da ih primenim, iako sam rado slušala, naročito jednog starog lekara, dr Lazića iz Sombora, koji je imao veliku širinu i voleo je da priča. Reći ću ti šta je on meni. Njegov glavni savet je bio: "Ni previše, ni premalo." Slično kao i ona latinska izreka "Memento mori". Seti se smrti kad si najjači.

Ljubav za kraj

Ipak, poruke ljubavi, potreba za ljubavlju, važnost ljubavi i neophodnost pažnje i nege su najvažnije. Ko to nauči, sve je naučio. Ko ljubavi ima, ima sve. Neću biti prva koja to kaže. Nemoj da me citiraš kasnije. Generacije pre nas su to shvatile, opisale i poručile, a na nama je da primenimo.

Obrati pažnju

Sedela sam davno na nekoj plaži u Grčkoj, preko puta Atosa. Bilo je veče, početak juna, nigde nikoga. Gledajući u tu svetu planinu, onako polusanjivo pomislih, ajde da je nešto pitam, da mi da neki savet, ona valjda zna. I ništa. Prolaze minuti, sedim i dalje i učini mi se u jednom momentu, kao da sam čula reči: "Sve se u svemu ogleda." Što sam starija, sve mi je jasnije koliko su stvari povezane, koliko proističu jedna iz druge i koliko se sve u svemu ogleda. Zato obrati dobro pažnju...

Zabeležila Andrijana Stojanović

(Kurir.rs)