"NISAM SE, KAO MNOGI, NAVUKAO NA DROGU" Životna priča Jurice Pađena: Da nije bilo muzike, kao klinac bih završio u popravnom domu

U istoriji jugoslovenske muzike njegove ime ostaće upisano kao ime rokenrol džentlmena. Pevač je postao tek krajem osamdesetih, a do tada je imao jednu od najkompletnijih autorskih i sviračkih karijera na ovim prostorima. Stavio je prave stvari na pravo mesto. I činio je to često. Bio je član grupe 220, Parnog valjka, ali i Azre. Sad je deo jednog neobičnog sastava - 4 asa, a i dalje je član Aerodroma. Uspeo je da uz sve to završi i fakultet, ali najponosniji je, kaže, što je otac troje dece, pošto je mnogo rano ostao bez svog oca

Smrt oca

Detinjstvo i Zagreb tih godina pamtim po tome što smo se švercovali po tramvajima, nismo plaćali karte ni za bioskop, a krali bismo voće... Dakle, jedno bezbrižno odrastanje na periferiji.

Tata je bio iz Dalmacije, a mama iz okoline Zagreba. Bila je to velika ljubav koja je postala nesrećna. Tata je umro kad sam imao četiri godine. Nemam nijednu fotografiju s njim. Naravno da mi je njegova smrt obeležila odrastanje i deo života. Fali ti tata, bez obzira na to što je mama bila uvek tu za mene, naročito u tim nekim formativnim godinama, kad ti je potreban uzor.

Droga i muzika

Dosta vremena kao dete provodio sam na ulici. Ipak, otkrio sam rano, hvala dragom bogu, ono za šta sam stvoren. A to je bila muzika. I ona me je odvukla od svih problema, jer mogao sam na ulici završiti, kao pola moje ekipe, po popravnim domovima. Nisam ni na drogu bio navučen, jer sam učio od najboljih. Bitlsi su se isto drogirali, ali nikad nisu postali džankiji. Radna etika im je uvek bila na visini. Imali su tu neku duhovnost svi ti veliki ljudi. Oni koji je nisu otkrili bi završili ko tabletomani, pijanci ili bi relativno mladi poumirali. Znači, ja sam imao sreću da me je svašta nešto zanimalo uz muziku. Toliko je bilo puno boljih stvari nego što je, recimo, ušikati se nečim. Ima knjiga koje je trebalo pročitati, filmova pogledati, toliko svega što nije direktno povezano sa onim što radiš, ali je veoma bitno u onome što radiš. Znači, za muzičara je bitno i da bude načitan, da poznaje film i slikarstvo, jer umetnost je zapravo univerzalna. To je samo različit put do istog cilja.

Prve ploče

Krivac što sam zavoleo muziku bio je radio. Nisam imao gramofon. Prva ploča koju sam kupio bio je neki kantri i pevač Džimi Din. To sam kasnije poklonio kritičaru Draženu Vrdoljaku. U našoj kući je bilo puno singlica. Mama je volela Ivu Robića, sećam se i Lole Novaković i "Kapi veselja", imali smo i Tozovca... Tada su bile popularne i meksičke ploče. Kroz te pesme sam zavoleo muziku, a onda su došli Bitlsi i sve se promenilo. Preko Bitlsa sam počeo da slušam i Stonse, a onda i celu američku scenu.

Prvi bendovi i Tarabići

Prvi bend sam napravio u osnovnoj školi. Znaš kako je to bilo... Probe smo imali na klupi u parku. Video sam starije momke kako sviraju, slušao sam kako oni to rade i skidao akorde. A onda sam upisao muzičku školu, koju sam pohađao paralelno uz gimnaziju, tako da imam šest godina, doduše ne punih šest, niže muzičke za klasičnu gitaru. Znam note, iako to uopšte ne smatram presudnim - ni Hendriks nije znao note, ni Bitlsi ih nisu znali, a mislim da ih ni Stonsi ne znaju...

Džabe ti što znaš note ako u pesmi ne znaš da ispričaš priču. Važno je imati dobru ideju. Posle je to lako zapisati. Evo, bio sam, recimo, svojevremeno u Kremnu kad smo svirali u Užicu i ti Tarabići su imali fantastične vizije, čak sam i knjigu njihovu kupio 1987. u Beogradu. Oni nisu znali da pišu, ali to je umeo prota Zaharije, čini mi se da se tako zvao. Ali to ne znači da su bili, na neki način, ograničeni, znači uvek ima neko ko nešto može zapisati, to je najlakši deo. Najteže je smisliti, videti, stvoriti sliku.

Dečak s planete

Prva pesma koju sam napisao zvala se "Dječak sa planete XYZ". Tad sam imao jedno 13 godina. A prva snimljena koju sam napisao je, bio sam koautor, "Čovjek-bubanj" od Grupe 220, a sledeća je bila sa istim bendom, za album "Slike", i zvala se "Nostalgija". Prvi hit koji sam napisao bio je "Kad misli mi vrludaju". Nakon toga je išao drugi, isto veliki hit - "Stavi pravu stvar na pravo mjesto", a onda treći "Obična ljubavna pjesma", posle "24 sata" i "Fratelo". I posle nije bilo nazad.

Studije i rokenrol

Nakon gimnazije sam upisao ekonomiju i diplomirao. Zbog treninga mentalnog, svoje volje, rekao sam da ću to završiti. Kad je bilo kritično da li ću nastaviti studije ili ne, trebalo je da položim deset ispita u mesec dana da bih išao dalje. Bogami sam ih dao. Jer sam odlučio tako. Znači, samo treba odlučiti. Onda je već puno lakše, kad u glavi prelomiš.

Ima nas još muzičara s tim fakultetom. I Čola i Mik Džeger su završili ekonomiju. I sad ćeš da me pitaš šta to povezuje muziku i ekonomiju? Povezuje ih što je muzika, sa ekonomskom aspekta, proizvod i usluga koje valja naplatiti. A to sam znao i bez studiranja ekonomije. Kad sam dobio diplomu, stavio sam je u ormar i otad je nisam izvadio. Izabrao sam da budem muzičar jer se tu nije moralo raditi.

Grupa 220

Baš pred dolazak u Beograd čuo sam se s Husom. Nas dvoje smo radili pre nego što je Aki Rahimovski došao u bend. I sad je naš album izdala kompanija iz Londona. Kupio sam opet to izdanje i ponovo ga poslušao nakon toliko godina. Neverovatno kakve smo pesme pravili. Jebote, bili smo klinci od 19 i 20 godina. Sada to opet izdaje engleska ozbiljna kompanija za svetsko tržište. Za naše početke važnu ulogu je imao Beograd. Koncerte sa Grupom 220 organizovao nam je Saša Tijanić.

Svirali smo u Hali sportova na Novom Beogradu. Imao sam samo 18 godina. Posle je prvi album Valjka izašao u Beogradu. Naš prvenac "Dođite na šou" sniman je u Novom Sadu, a objavljen je pod etiketom PGP-RTB. Aki je prvo bio član Grupe 220, a onda smo odlučili da krenemo u profi vode i promenimo ime. Tada je Hus dao ime bendu Parni valjak. Sad se opet radujem dolasku u Beograd. Imamo novu pesmu "Šapni mi", novi album je u pripremi i sviramo 10. aprila u Domu sindikata, sada MTS dvorani.

Prateći bend Bregovića

S grupom smo imali 150 koncerta godišnje i neverovatno zrelo smo zvučali. E, a ta prva postava, ima tu još jedan kuriozitet sa Grupom 220. Znači, Aki je svirao klavir, Hus i ja gitare i bili su s nama i Piko i Zubak. Nastupali smo na Hit paradi u Beogradu. Naime, mi smo samostalno tamo isto nastupali, i došao nam je Bregović u garderobu i zamolio - da li bismo mu pomogli da pratimo Biseru Veletanlić, za koju je napisao pesmu. Nije imao bend. Mi smo u garderobi sa Bregom naučili pesmu za pola sata, izašli na binu... To je bila tada najvažnija i najpopularnija emisija. Svirali smo pesmu "Šta ću, nano, dragi mi je ljut". Nikad niste čuli tu pesmu. Hit je postala kad ju je Brega snimio s Dugmetom kao "Lipe cvatu". Napisao je novi tekst. Bila je megahit, a mi smo je prvi odsvirali uživo.

Tri godine u Valjku

Iz Parnog valjka sam otišao jer sam želeo da pravim svoju muziku. Napisao sam dosta pesama, a znao sam da ih, ako ne odem iz grupe, nikad neću objaviti. Hus me je posle dva puta zvao da se vratim u bend. Nisam se vraćao jer sam hteo da radim na nekom novom zvuku.

Pevač

Pevač sam postao u Aerodromu. Bubnjar, a ujedno i vokal, otišao je u Australiju. Lepe su to uspomene. Meni je već bio pun kofer da u grupi budem i menadžer i vozač i da pišem pesme, spajam razglas i sve. Najviše sam mrzeo da motam kablove posle koncerta. Bilo je to neke 1986, a baš tada me je i Džoni Štulić pozvao da sviram s Azrom turneju po Jugoslaviji. Bila je to poslednja pred njegov odlazak u Holandiju. Bio je dogovor da samo snimimo album i da odradim turneju, a ostao sam četiri godine. I rekao sam, ne želim ni o čemu da mislim, želim samo da sviram. Posle toga sam ponovo okupio bend. Onda je producent koji nas je finansirao insistirao da promenimo ime. Aerodrom je nakratko postao Pađen bend.

Bila su tu i 4 asa. Radio sam dosta i za druge izvođače. Ponosan sam na album grupe Film. Kritičari su me najviše uzeli na zub zbog 4 asa. Oni su ispljuvali i jedan moj album koji je posle Hrvatsko udruženje kompozitora stavilo na listu najboljih. Izdali su i knjigu notnih zapisa mojih hitova. Tu počast je dobilo samo 16 hrvatskih autora. Zanimljivo je da je na albumu na kom je "Obična ljubavna pjesma" s nama svirao član benda ABBA, saksofonista Ulf Anderson. Pesma je rađena u Švedskoj i producent je bio Tini Varga, najpoznatiji na ovim prostorima. Svirao je s nama i Laza Ristovski, Rajko Dujmić, pesme nam je izvodila Zagrebačka filharmonija. I šta posle ovoga kritičari imaju da kažu?

O Džoniju

Štulić se veoma dobro razume u muziku. Ne samo pri stvaranju pesama, kompozitorski, nego i u radu u studiju i u upotrebi gitare. Ima zanatski puno boljih gitarista od njega, ali ta vizija šta odsvirati, bogami, tu šije veliku većinu. Nikad se u životu nas dvojica nismo posvađali. Kad on krene da se svađa, ja se samo smejem. Ostali smo u kontaktu. Imamo nas dvojica puno anegdota. U našoj toj ekipi bio je čuveni novinar Željko Malnar. S njima sam se intenzivno družio jedan period života. Na primer, Džoni odlazi u Holandiju zauvek - tako je ispalo - i pita me: "A šta ćeš ti sad kad ja odem?" A ja kažem: "A ništa, Džoni, prvo ću sesti i plakati, a onda ću razmisliti." A veli on: "Tek onda ćeš početi da plačeš"

Sećam se i naših razgovora o deci. On je izjavio da neće imati dece, a ja ga pitam zašto. "Zato jer su deca velikih ljudi u ku*cu." Ja mu kažem na to: "Onda je tvoj otac veliki čovek..."

Pa, recimo, sećam se i kad smo svirali sa Azrom u Domu omladine. Ceo koncert je proveo na bini s daskom za WC šolju oko vrata. Mislim da postoji čak i fotografija.

Ima još tih anegdota s njim. Na primer, pita mene Malnar: "Dobro, kaj Džoni sad radi?" Ja rekoh: "Pa prevodi 'Ilijadu'." Veli Željko: "Kaj mu neko ne javi da je to već prevedeno?" Onda ja to ispričam Džoniju, koji reče: "Reci mu da je idiot. Ja ne prevodim 'Ilijadu', ja je prepevavam."

Porodica

Imam dve ćerke i sina. Stariju ćerku sam dobio iz veze, a drugo dvoje dece sa sadašnjom suprugom. Oni se bave muzikom, mali svira klavir, četvrti je muzičke za klavir. Sad će maturirati. Svira Rahmanjinova i, ono, rastura. Ne bih mu želeo da bude novi Pogorelić. Znaš, to je po devet-deset sati vežbe dnevno. Moraš samo da sediš za klavirom. Ćerka je prvi srednje i svira flautu. Ne silim ih uopšte. Veoma lepo sviraju. Pitao sam ih da li bi mi se pridružili na idućem albumu u jednoj pesmi. Kažu videćemo. Najstarija ćerka se bavi muzikom iz hobija.

Trajanje

Šta je recept za uspeh? Radiš, ne odustaješ, veruješ u to i voliš. Imamo sreće što imamo minuli rad, a to su pesme koje su opstale tokom godina - "Obična ljubavna pjesma", "Fratelo", "Stavi pravu stvar na pravo mjesto"... Danas klinci idu na turbo-folk, sutra na rok koncert. Nekad si u školu nosio ploče i ništa osim Cepelina, Bitlsa i Stonsa nije dolazilo u obzir. Sad se najnormalnije mešaju žanrovi, tako da je nastalo neko drugo vreme. Nastalo je vreme, kako Čomski kaže, filozofije ispraznosti. I to je jedna od najgorih stvari koje se događaju globalno - gubitak sistema vrednosti, ljudi više ni u šta nisu sigurni, nemaju stav, formira ih ono što nameću mediji. Možda je oduvek bilo tako, ali čini mi se da su ljudi ranije više čitali i razmišljali.

Budućnost

Sebe za deset godina vidim sa nešto više bora, jednako blesavog i naivnog kao i danas, s gitarom u ruci negde, možda s pogledom na more. Ništa spektakularno. Ne volim i uopšte me ne privlače spektakularne stvari, jer zamore čoveka brzo. Ljudi su danas malo u krivu, sve vreme traže spektakl od života. Pre dosta vremena skapirao sam da mi je najbolje tamo gde sam ja. Jer ljudi sve vreme traže, misle da nešto propuštaju na sto strana. I onda idu kao zombiji, idu s mesta na mesto, i nikad se ništa ne dogodi, naravno.

Teorija smrti

Jedna moja bivša devojka mi je dala vrlo zanimljivu teoriju smrti, odnosno objašnjenje. Kazala je da se ne bi bojala umreti da svi ljudi na svetu umru u tom istom trenutku. Onda je ne bi bilo strah, kao, imala bi, ne znam, podršku, imala bi društvo, jebiga, u tom trenutku. Gle, ne mogu reći da se ne bojim, u smislu, znaš, vidim ide tramvaj, pa se maknem, jebiga. U tom smislu da, ali pretpostavljam da je priroda, pošto je sve uredila fantastično, ako malo dublje pogledaš, i to rešila na neki način. Čitao sam puno o tome, svaki veliki duhovnik sa Istoka piše na tu temu.

Filozofija

U teoriji reinkarnacije su gotovo iste stvari, da je duh jedini i večan, a ovo je sve prolazno i da zapravo čovek ulazi u jednu dimenziju nakon toga bez frustracija, bez želja, sve ono što te čini nervoznim, što stvara defakto sukobe među ljudima, tako da verujem da je to priroda rešila na neki svoj način, kao što je i sve ostalo. Jer sve je čudo kad bolje pogledaš. Zar oplodnja i začeće nisu čudo? To je čudo, čovek je totalno čudo, samo smo navikli, pa nam je to normalno postalo.

Uzimam često za primer Masarua Emotoa, japanskog naučnika koji je dokazao da voda pamti. Pustiš vodu, opsuješ, zalediš je, staviš pod mikroskop i dobiješ nekakve amorfne oblike. Pomoliš se pred vodom, zalediš je, staviš pod mikroskop i dobiješ najlepši kristal, poput snežnih pahulja. Možeš li da poveruješ u to?! Kako je rekao Šekspir: "There is more in between heaven and earth." Ima toliko toga o čemu mi pojma nemamo. Nismo još zreli, nismo evoluirali dovoljno da bismo puno toga ubrali. Pa Tesla, recimo; pogledaj šta je on radio. Još to ne mogu da dokuče.