Prva slika koju pamtim u životu je dvorište naše kuće u Žarkovu, kojeg danas više nema. Tu sam odrastao i živeo do 30. godine. I onda su je zbog proširenja ulice srušili. Otac je posle napravio novu kuću u istom kraju. E, a što ja tebi sve ovo pričam? Važno mi je. Mi smo šesta generacija koja živi na tom lokalitetu. I po ocu i po majci.
Rođen sam 10. septembra 1957. godine, od oca Milutina i majke Marije, svi moji rođeni su u Beogradu. Međutim, Žarkovo je tih godina bilo jedna od gradskih opština. Čukarica i Banovo brdo u to vreme nisu postojali. I Žarkovo je bilo selo najbliže Beogradu, a stanovnici su se uglavnom bavili poljoprivredom, do kraja osamdesetih godina.
Poreklo porodice
I moji deda i baba su se bavili poljoprivredom, a otac isto u jednom delu života, dok je to bilo ekonomski isplativo. S ponosom kažem da sam iz zemljoradničke porodice.
Naši koreni su iz Crne Gore. Mi smo iz tog nekog Krša Jankovića. Moj brat od strica se bavio korenima naše porodice. Imaju čak dve teorije odakle smo iz Crne Gore došli u Žarkovo.
Kako sam dobio ime
Zanimljivo je, recimo, moja majka je želela da se zovem Aleksa. Moj pradeda se zvao Aleksa... Majka mi je puno puta pričala tu priču. Rekla je ocu: "Volela bih da se zove Aleksa. On je umro 1941. godine..." Međutim, u to vreme, i kad je došao dan mog krštenja, oni su organizovali svečani ručak, a kum je birao ime. U vreme kad sam se ja rodio, bila su popularna imena Zoran i Dragan. I kum je izvadio cedulju i rekao, momku ćemo dati ime Zoran. Moja majka je bila razočarana. I meni se više dopada ime Aleksa, a i zbog toga što se tako zvao moj pradeda. Moj otac je imao dva brata, odnosno moj deda je imao tri sina, a ja sam bio najmlađi muški potomak od svih njih. Majka je nekako smatrala prirodnim da treba da se zovem po pradedi.
Tradicija
Mi smo porodica koja je u komunizmu živela u skladu sa svim običajima pravoslavnim. Kod nas je najveći praznik bio Božić, pa Uskrs i porodična slava Đurđevdan. Pamtim po tim svetkovinama svoje detinjstvo. Bila nam je uvek puna kuća.
Školovanje
U školi sam imao problema. Počeo sam da pišem levom rukom, a učiteljica me je terala da pišem desnom. Imao sam traumu zbog toga. Inače sam i levoruk i levonog. I dan-danas znam da pišem i levom i desnom rukom.
Živeo sam bližu škole, a i dalje se družim s nekim ljudima iz osnovne škole. Ostali smo prijatelji, viđamo se i družimo u skladu s mogućnostima.
Televizija
Slučajno sam završio na televiziji. Posle završetka srednje elektrotehničke upisao sam višu i prosto sam želeo da odem s drugovima na more i dobio dozvolu od roditelja. Međutim, nismo imali dovoljno novca i onda sam preko studentske zadruge počeo da radim na televiziji. Došao sam da zaradim pare za prvo svoje letovanje, a ostao tu ceo život.
Film
Mi smo, kao i sva deca iz kraja, voleli da idemo na Košutnjak. A jedna od omiljenih lokacija tamo, osim sportskih terena, bila je Filmski grad. U to vreme bila je izgrađena lokacija za snimanje nekog američkom vestern filma. Leta sam uglavnom provodio na tim lokacijama sa celim društvom iz razreda. I nisam tada slutio, to hoću da kažem, da volim taj svet. Zaljubio sam se u film i tu magiju. I prvi film, koji sam gledao u Žarkovu, bio je vestern. Ne sećam se naslova.
Prve serije
U Radio-televiziji Srbije radio sam od 1980. do 1994. godine, prošao sam sve stepenice od organizatora do direktora i potpisao realizaciju više od 400 emisija (nedeljne i muzičke magazine, šou-programe) i realizovao nekoliko igranih serija. Zanimljivo je da sam pred moj odlazak i u najgore vreme dobio da radim seriju "Srećni ljudi". I tu je počela moja saradnja sa Sinišom Pavićem. I od tog dana sam radio sve njegove igrane serije. Lude se to bile godine. Kad bi bila isplata honorara, dali bismo glumcima i ekipi slobodan dan da podignu novac, jer bi već sutradan izgubio vrednost.
Siniša Pavić
Sećam se da je na snimanjima svih serija Siniše Pavića vladala veoma dobra atmosfera. I među glumcima, autorima, filmskim radnicima. Jednostavno sam se uvek trudio da uzmemo ljude koji znaju i mogu da izdrže duga snimanja. Njegove sve serije su trajale i on je jedan, to da naglasim, od naših najvećih TV autora.
Kad smo već kod "Srećnih ljudi", prvi put nam se desilo da odu glumci iz serije. Tanja Bošković i Dubravka Mijatović su napustile snimanje, a Dubravkin razlog je bio honorar. Dobila je ponudu da igra u nekoj predstavi za više para. A Tanja? Ona je samo odlučila nju da podrži.
Kusturica
Sa RTS sam otišao 1994. godine jer sam dobio poziv iz ekipe Emira Kusturice da radim "Podzemlje". Narednih deset godina sam radio u "Komuni" s Maksom Ćatovićem. "Podzemlje" je bio možda najveći film na kom sam radio. Snimali su u Češkoj, a onda je Emir doneo odluku da se preseli u Srbiju, u Beograd, kad sam se ja priključio. Praktično su oni radili samo te neke podrume u Češkoj. To je bila najveća produkcija i do sada nikad nije ni rađena veća kod nas. Po težini i po velikoj produkciji može da se meri samo s "Djecom Kozare", koju sam radio sa Zafranovićem. Za Kustu smo morali da izgradimo sedam-osam objekata ogromnih, radilo se kako se radi u svetu, ali za to je bilo i novca. Bilo je podrške od francuskih i nemačkih producenata, koji su to finansirali. Više od 40.000 kvadrata je Miljan Kreković Kreka izgradio. Snimanje je završeno u Plovdivu u Bugarskoj. Velika produkcija, ogromna, i veliki uspeh u Kanu, a po mom mišljenju to je najbolji film Emira Kusturice.
"Porodično blago"
Posle toga, ja sam ostao u "Komuni" i upoznao sam se sa Slobom Terzićem, s kojim sam prijatelj i najbliži saradnik i dan-danas, više od 30 godina. Emir je završio snimanje, a ja sam rekao, hajde da nešto smislimo da radimo, i pozvao sam Sinišu Pavića. On je počeo da piše "Porodično blago", čiji radni naslov je bio "Bolja prošlost". Imao je dogovor s RTS, ali nikako da potpišu ugovor. Predložio sam mu da potpiše s "Komunom" ugovor i da mi seriju posle prodamo RTS. To je i bila prva serija koju je za njih radila neka spoljna produkcija. Danas je to model poslovanja. Siniša nije bio optimista. Mislio je da to neće prihvatiti Milovan Vitezović, koji je tada bio glavni urednik. Međutim, ja sam bio uporan i verovao sam da je to budućnost televizije. I potpisao je Siniša ugovor s nama i napisao to, a mi smo ponudili RTS i napravili smo seriju koja se i danas često reprizira.
Serije Siniše Pavića uglavnom u naslovu imaju dve reči - "Srećni ljudi", "Porodično blago", "Stižu dolari", "Bela lađa"... Jedino "Junaci našeg doba" imaju tri reči u nazivu.
Zdravko Šotra
Radio sam s velikim uspehom sa Šotrom. Milovan Vitezović i on imali su sjajan tekst "Lajanje na zvezde". U to vreme paralelno sam radio s Kusturicom film "Crna mačka, beli mačor". Kusta je naš najveći reditelj. On snima velike teme. Zato mu snimanja traju dugo, a "Lajanje" smo uradili za 28 dana snimanja. I otprilike je paralelno išla njihova distribucija u bioskopima. Oba filma su postigla slične rezultate. Mislim - nešto više od 600.000 gledalaca. Međutim, "Lajanje" je postalo generacijska priča. Vitezović je sjajan pisac. Kasnije smo radili "Šešir profesor Vujića", što je isto priča, samo s kraja 19. veka, o najboljoj generaciji đaka tog vremena. I to je u stvari bio prednastavak "Lajanja na zvezde". Priče o ljubavi i odrastanju, ali samo iz drugog vremena.
"Košutnjak film"
Puno smo uradili tokom mojih deset godina rada u "Komuni", a onda sam 2005. godine osnovao "Košutnjak film". Pozvao sam Sinišu Pavića i predložio mu da radimo nešto novo, a on mi je rekao da ima seriju s junacima "Tesne kože". Serija "Bela lađa" se zvala "Stranka zdravog razuma". Pantić i Šojić su njegovi likovi, a priča je imala na kraju šest sezona i 90 epizoda. Siguran sam da smo mogli da je snimamo još 20 godina. Međutim, Lane je napustio seriju i mislim da je pogrešio.
Mir Jam
Za novu saradnju sa Šotrom krivac je moje letovanje. Godine 2005. bio sam s porodicom na moru na Krfu, tad sam imao priliku prvi put da vidim sva ta mesta gde je naša vojska bila i sve te spomenike koje Grci danas održavaju i čuvaju. Deo tih priča sam čuo prvi put. Pun utisaka, pozvao sam Slobu Terzića i onda smo pozvali Vitezovića i Šotru da naprave seriju "Gde cveta limun žut". Hteo sam da napravim nešto što gledamo na Histori kanalu. U toj seriji prvi put se pojavio Ivan Bosiljčić, koji je ubrzo dobio ulogu u seriji "Ranjeni orao". Šotra je meni doneo taj scenario i potpisali smo ugovor a da ga nisam pročitao. Mesecima je to stajalo u RTS, jer nisu želeli da snime. Međutim, Aleksandar Tijanić jeste, on je bio generalni direktor u to vreme i imao je dobar njuh za to šta će biti gledano. Postavili smo rekord koji će teško neko oboriti. Rejting poslednje epizode je bio 40,2, a šer 73 odsto. Ne znam koji događaj to može da ponovi. Posle 12 dana od premijere serija je ponovo reprizirana na zahtev publike. Zajedno smo posle snimili i "Greh njene majke" i "Nepobedivo srce". "Ranjeni orao" je bio prva serija koja je emitovana svakog dana. Imala je 17 epizoda. Dobri glumci, sve je tu dobro i sve je urađeno kako valja...
Boba i Boske
Kad sam već pomenuo Slobodu Mićalović i Ivana Bosiljčića, da ti kažem i ovo: spojili smo ih u filmu "Jorgovani" reditelja Siniše Cvetića i scenariste Davida Jakovljevića, koji će premijeru imati sad na Festu. Radili smo pre toga zajedno "Usekovanje", a "Jorgovani" je film naručen s moje strane. Boba i Boske nisu ni znali da su za njih pisane glavne uloge. Dobili su ih pre nego što je napisan scenario. Od te priče neću da pravim seriju, jer danas svi to rade.
Karijera
Za 40 godina uradio sam više od 30 filmova i 30 serija. Naša zemlja je mala, ali imamo bogatu kinematografiju. Kruna moje karijere će verovatno biti "Djeca Kozare" Lordana Zafranovića. Mnogo producenata nije uspelo da se izbori i snimi taj film i seriju, a uspeo je Željko Joksimović. On je doveo projekat u stanje da može da se realizuje. Posle razgovora s Lordanom i sa njim, ja sam prihvatio to da radim, iako nisam planirao. Sa Željkom sam jako dobar prijatelj, poslednjih 30 godina se znamo, a upoznali smo se još 1996. godine na prvom Budvanskom festivalu. On je radio muziku za moje serije. Jednostavno, osećao sam kao svoju obavezu, smatrao sam da mi svi imamo obavezu da uradimo taj film, konačno da se to i desi. I veoma mi je drago da sam učestvovao u tome.
Prošle godine u januaru smo krenuli pripreme, 1. septembra smo završili snimanje po planu, sve smo uradili onako kako sam planirao. A imali smo puno problema. Mislim da će to biti veliki film i serija od osam epizoda, ali i da će ovo biti najbolji Lordanov film koji je uradio. Ja sam mu to rekao, gledali smo materijal, film je sad u fazi postprodukcije, nadam se da će biti gotovo do jeseni. Planovi su da ide na Venecijanski festival, ali je još rano govoriti o tome zato što je sada još sve u fazi obrade. To je najteži deo posla.
Porodica
Imam dve divne ćerke Katarinu, Ralević, i Isidoru, koje sam dobio s bivšom ženom Jasnom, koja je kostimograf. Upoznali smo se na televiziji i radili smo zajedno na mnogim serijama i filmovima. Očekivalo se da će naše devojčice biti zainteresovane za umetnost. Katarina je još od malena pokazivala talenat za pisanje. Završila je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i sada je scenarista i kreativni direktor u "Košutnjak filmu". Uradila je sjajni sitkom "Slučaj porodice Bošković", a sprema i nešto novo.
Mlađa Isidora je glumica. Lordan mi kaže da je napravila sjajnu ulogu u filmu "Djeca Kozare". Počela je da se bavi glumom još kao dete, sa 12 godina, kad je dobila ulogu u seriji "Šešir profesora Koste Vujića". Tokom pohađanja škole za glumu Dadov, 2013. godine dobila je ulogu Alise u filmu "Ničije dete" u režiji Vuka Ršumovića i osvojila nagradu na 50. Filmskim susretima u Nišu za izuzetnu glumačku kreaciju. Takođe je imala priliku da prisustvuje sa ekipom filma i kolegom Denisom Murićem Venecijanskom filmskom festivalu, na kom je film dobio tri nagrade.
Trudio sam se da kod Katarine i Isidore uvek budem po strani i da se ne mešam. Mislim da sam uspeo. Postao sam i deda. Nema veće sreće. Katarina mi je rodila unuka Nikšu. Promenio nam je svima život.
Moj zavičaj
Snimio sam više od 60 filmova i serija, ali jedna priča ima posebno mesto u mom srcu, a to je dokumentarac o Žarkovu. Film se zove "Žarkovo, priča koja traje". Napravili smo knjigu i DVD izdanje da sačuvamo uspomenu na naš zavičaj i ljude kojih više nema.
Osnovna škola u našem mestu podignuta je 1840. godine. U njoj je prvi učitelji bio Stojan Čola, a bilo je upisano 13 đaka. I ta škola je godinama radila, do osamdesetih godina, a onda je bila zapuštena i Zavod za zaštitu spomenika ju je zaštitio. Međutim, dugo godina je propadala i bila je potpuno devastirana u svakom pogledu. Pre nekoliko godina došao sam na ideju da napravimo tu Zavičajni muzej Žarkova. I otišao sam kod predsednika opštine i rekao mu: "Vidi, ja bih da mi to obnovimo, da je restauriramo i da napravimo muzej." "Nemam para", rekao je, a jedino im to nisam tražio. Posle se tu uključio Miloš Spasenović, koji ima kompaniju "Gramis", a potom je to podržala gradska uprava i na kraju se uključila i Jelena Medaković, koja je direktorka Muzeja grada Beograda. Njoj sam izložio tu ideju, krenuli smo u rekonstrukciju i danas je muzej otvoren. Zavičajni muzej Žarkova funkcioniše u okviru Muzeja grada Beograda.
Šta se mora
Mora da se veruje u ono što radiš. Možda sam ja mogao više da uradim u životu, a možda i manje. To je sad relativno pitanje. Ali sam jako zadovoljan ovim što sam uradio. Jer smatram da je to, u stvari, moja mera, ona u svakom pogledu. A iza toga mora da stoji rad. Rad, rad i rad. Jer rad je pokretač svega. Voleo bih, eto, da me pamte po tim nekim stvarima, kao nekoga ko se držao svojih principa - da to bude sve na vreme, da bude korektno, da bude u okviru dogovora i da bude ispoštovano sve što je bilo u okviru mogućnosti.
Kako će me pamtiti
Smrti se ne plašim. A o budućnosti i kako će ljudi da me jednog dana vide i pamte, za mene je teško i lako pitanje. Više kompleksno, nije jednostavan odgovor. Ostala su dela po kojima će me pamtiti. A u filmskoj industriji kad se pomene moje ime, što čujem sa strane, važim za čoveka koji se držao dogovora, koji nije imao dugova i koji je verovao u ono što radi. Zato su ti projekti, između ostalog, bili uspešni.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
