U najlakše pismene zadatke svakako spada pisanje govora za književnu nagradu nazvanu po izvesnom piscu. Laureat vidi da li mu autor po kom je nazvano priznanje poetički imponuje, ako mu ne godi, odbije nagradu, ako da, prihvati je, u govoru se bavi njegovim pismom i pokuša da svoje dovede u vezu s njim.
Kako biti poetički i inače ličan kada naziv književnog priznanja ima veze s fabrikom? Ne znam, ali u konkretnom slučaju - lako. Jedan od prvih poslova koje je moj pokojni otac obavljao i na kojem se najduže zadržao bio je u fabrici koja dodeljuje nagradu Zlatni suncokret, koju sam upravo dobio za knjigu kratke proze "Granična stanja". Ne samo da je otac bio rukovodilac rafinerije "Vitala" nego smo, zahvaljujući tome, živeli u garsonjeri kod uljare, a kad se posle mene u Vrbasu rodila i sestra, u bloku Save Kovačevića. Kad god bi majka i otac otputovali, a i inače, vaspitačica Marica me/nas je vodila kod bake po majci u Maršala Tita, u ogromnu kuću prisilno iseljenih ili možda ubijenih Nemaca, u kojoj se porodica s njene strane doselila u kolonizaciji krajem 1944. s granice Crne Gore i Hercegovine. Toj kući, progonu Švaba, roditeljici i Vrbasu posvetio sam roman "Majčina ruka".
Pobednik kviza
Malo posle mog rođenja, roditelji su često putovali u Zagreb jer se otac takmičio u kvizu opšteg znanja sa akcentom na Olimpijskim igrama. Vodio ga je Oliver Mlakar, a kviz se zvao "Tko zna". Otac je bio pobednik celokupnog ciklusa i, kao nagradu, dobio kompletan radni kabinet i još nešto pokućstva, vodonepropusni automatik-sat "darvil" i TV "blaupunkt". Valjda je to bio jedan od prvih televizora u boji u drugoj Jugoslaviji. Meni je bilo mnogo manje zabavno da gledam TV nego da slušam ploče. Uveseljavao sam goste tako što sam umeo da, pre no što sam naučio da čitam, po količini slova ispisanima na nalepnicama singlova pogodim svakog izvođača i numeru kad bi singlovi bili izvučeni iz omota i poređani ispod ručke sa iglom da zaredom budu puštani na gramofonu. Nisam delio oduševljenje gostiju, jer sam se s jedne strane osećao kao što će lirski subjekt pesme "Fenomen" grupe Šarlo akrobata, a s druge, primetio sam da stariji imaju moć čitanja kojom me čine ne samo slabijim nego i izopštenim.
Biblioteka i putovanja
Prva frustracija s te strane stigla mi je u vidu tisućak knjiga u kućnoj biblioteci, koje je majka koristila iz stručnih razloga, a otac da bi ostao u toku sa savremenom američkom književnošću. Umoran od posla, koji je umeo da ga odvede do Švedske, gde je odlazio da za "Vital" nabavlja nove tehnološke delove, znao je da drekne na mene kad bih ga pitao kako se izgovara koje slovo. Majka je bila predusretljivija, možda zato što je bila profesor srpskohrvatskog jezika, koji je s književnošću završila na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gradu u kojem je moj otac pak obezbedio zvanje inženjera tehnologije. Kada čuju koja je majčina struka, poznanici obično vele da sam krenuo njenim stopama. Nisam baš siguran jer ona je predavala u Ekonomskoj i Tehničkoj srednjoj školi u Vrbasu i, kad smo se preselili u Bar, u Školskom centru "Niko Rolović", dok sam ja krenuo individualnim putem književnog bavljenja i odbio nekoliko ponuda da se zaposlim u gimnaziji. Možda pre i bi, ali više mi ne bi palo na pamet da đacima prenosim znanje koje većinu njih ne interesuje.
Kako bih smanjio prednost starijih u odnosu na mene, naučio sam da čitam i pišem kad sam imao tri godine. U to vreme, ponekad su roditelji na putovanja vodili i sestru i mene. U jednom hotelu na Hrvatskom primorju, otac je prišao Peku Dapčeviću, upoznao se s njim a onda i njega upoznao sa mnom. Slavni komunista se za moj ukus pregrubo poigrao sa mnom, pa kažu da mi se omakao šamar Peku u samoodbrani.
Španska epizoda
Drugujući u Barseloni s piscem Matijasom Enarom, koji govori 11 jezika, ili advokatom Hulijom Pinjelom, koji je slabiji za jedan, osetio bih sramotu da se nazovem poliglotom. Ali za ovih nekoliko koliko govorim ili sam u stanju da se pismeno izrazim na njima, mogao bih da nađem korene u porodici. Prađed Rako je, radeći kao rudar u SAD, naučio engleski, đed Radomir-Bečo je proveo dve godine u Italiji i vratio se sa znanjem tog jezika, otac je govorio engleski, francuski i ruski, a majka je bila profesor srpskog, ali i nastavnica nemačkog.
Za potrebe istraživanja građe za roman "Žega", išao sam đedovim stopama. Nisam pisao štivo o njemu i njima, ali su satvorili nezanemarljivi deo rečene knjige. Putovao sam u Gaetu i Formiju, gradiće ispod Napulja, gde je italijanska država otvorila logore podrške za crnogorske zelenaše, borce za kralja Nikolu, koji je najpre kapitulirao, a zatim bio detronizovan i preminuo. Osetivši kako su na Tirenskom moru mirisi i boje oštriji i čistiji nego na Jadranu, mogao sam da shvatim zašto su srodni utisci pesnika Gotfrida Bena, čija se prva zbirka zove "Mrtvačnica", nagnali da napiše vitalistički ciklus poezije, ali ne i saborce mog đeda koji su se u Gaeti isticali lomljenjem kočijaških točkova, neplaćanjem usluga prevoznicima i kafedžijama. On je jedan od retkih zelenaša koji se odatle vratio sa znanjem italijanskog jezika, koje će ga koštati života.
Porodična istorija: otac
Ne znam ko je tragičniji lik u žestokoj konkurenciji njega, oca i sestre. O njoj ni 20 godina posle njene smrti u 34. godini nisam u stanju da govorim, ali ću morati, kad osetim dovoljno snage, posredstvom romana. Otac je pak još u Vrbasu stekao izraslinu na dojci. Nije li fantastična osobina srpskog jezika da se i muška sisa nazove dojkom, iako nisam siguran da je taj pol u stanju da doji, mada s obzirom na razvoj tehnologije i ljudskih prava... ko zna? Otac je dozvolio hirurzima u Vrbasu da mu uklone izraslinu, ali ne i lekarima u Baru, gde je, pošto je napustio "Vital" i vratio fabrici stan u Save Kovačevića, postao direktor tvornice "Primorka". Posle nekoliko godina je napustio i fabriku ulja i sokova i zaposlio se u Saveznom tržišnom inspektoratu u Beogradu. Nije stigao da preseli i porodicu u glavni grad. Ali nije ga to učinilo tragičnim, već ponovna izraslina u vidu kancera dojke usled koje je umro u ljubljanskoj bolnici, u svojoj 41. godini.
Porodična istorija: deda
Njegov otac je poživeo dve duže od sina. Čim se vratio iz Italije, potpisao je lojalnost Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i vraćene mu sve građanske mogućnosti, bezuspešno je pokušao da postane odbornik Srpske radikalne stranke. Bio je prgav i konfliktan, tučama se proslavio u Nikšiću. To što je 1941. bio jedini žitelj Nikšićke Župe koji je govorio italijanski, ponukalo je okupatora da mu ponudi posao prevodioca. Bečo je pristao pod uslovom da se ne izjašnjava o onom što prevodi niti da govori o politici. Italijani su bili uviđavni okupatori, bar spram većine muškog stanovništva, i držali su se njegovih uslova. Umesto honorara, dali su mu da eksploatiše zabran kralja Nikole za kog se borio. Prevodio je, sekao i prodavao drveće iz zabrana, tzv. japiju, i nije se bavio politikom. To nije smetalo nekim suseljanima iz partizanskih redova da mu, kao saradniku Sila osovine, konfiskuju pištolj i, bez i privida suđenja, smrtonosno ga upucaju njegovim pištoljem - i tuđom puškom - u njegovoj kući u astmatične grudi. Čak sam i ja ubrao nekoliko retorskih pitanja svemoćne i dugoveke usmene kulture po kojima nije jasno da li je moj đed ubijen zapravo što se obogatio ili što je bio prgav i konfliktan. Posle su komunisti raselili njegove ubice na jug Srbije, a ocu nisu smetali u Vojvodini ni na Crnogorskom primorju ni u Beogradu, znali su kako da smanje grižu savesti i broj antipartizanskih porodica.
S obzirom na tako kratak životni vek đeda, oca i sestre, prijatno sam se zaprepastio kada sam shvatio da sam ih sve troje nadživeo. Bio sam siguran da ću nastaviti tradiciju dela porodice i, između trideset i neke i četrdeset i neke, zauvek otputovati na gore mesto.
Studije i muzika
Posle neuspešnog služenja vojske, upisao sam Srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu kako bih temeljno naučio maternji jezik. Književnost koju je program faksa nudio pretežno me nije zanimala, do svoje omiljene sam dolazio zasebnim putem. Uostalom, tada sam mislio da ću se, po uzoru na dvogodišnjaka koji je umeo da bezmalo naslepo pogodi izvođača i numeru svakog singla, baviti rokenrolom. Imao sam nekoliko bendova, dva albuma, od kojih jedan kantautorski, ali pesme su uglavnom prošle ispod radara, osim možda dark obrade numere "Another one Bites the Dust", "Radovan baca daske", grupe Stvarno kvarno, u kojoj sam pevao i pisao tekstove i svu muziku, osim za obrade Kvina i Seks pistolsa. Ali uporan sam: i sad imam bend, Ultrazvuk, gde samo pevam i pišem tekstove i ne mnogo više od polovine kompozicija. Uskoro planiramo EP sa po tri pesme na srpskom i španskom, a u planu je i dupli album po istom principu. Snimamo. U grupi su i basista Predrag Mitrović, bubnjar i rok kritičar Ivan Ivačković i gitarista Dušan Jovanović. Jedan od uslova bio je da član benda mora da ima najmanje 50 godina i da je ostvaren u nekom drugom poslu, kako bismo se sretali samo kad nam glavne obaveze dopuštaju luft.
Posle pisanja tekstova za muziku, pisao sam novinske članke. Saradnju sam započeo s Jugoslovenskim institutom za novinarstvo u Beogradu, ali sam se zbog porodične tragedije preselio u Podgoricu, da budem bliže familiji. U glavnom gradu Crne Gore sam postao urednik kulturne rubrike jednog nedeljnika i glavni i odgovorni urednik zaboravljenog književnog časopisa Fragment. Kolumne u sedmičniku sam koristio da vežbam prozni stil, pa su pojedini njihovi delovi završili u mojim prozama.
Gradovi bivše SFRJ
Boravak u svakom od šest gradova u tri države u kojima sam živeo bio mi je od različitog, a u nekima i od supstancijalnog značaja. U Vrbasu sam naučio da čitam i pišem i počeo da slušam muziku. U Baru sam se naučio tvrdim gestovima koji su mi devedesetih i kasnije pomogli u borbi za opstanak, a da mi tamo nije bilo loše, ne bih počeo da bežim u Beograd sa 15 godina, za svaki zimski i letnji raspust, gde sam visio na Akademiji i stekao društvo. Beograd mi je bitan i kao mesto u kojem sam izgubio nevinost. Bila je to poslednja štafeta u počast pokojnog druga Tita, učesnici iz gimnazija iz svih republika i pokrajina SFRJ bili su smešteni u kasarni "4. juli" na Voždovcu, ja sam se zbližio sa izvesnom Makedonkom i vodili smo ljubav noću na travi, pred stražarem koji se pravio da nas ne vidi.
U prvoj fazi svog trajnog boravka u Beogradu, propao sam kao roker i student i počeo da se bavim novinarstvom. U Podgorici sam odlučio da ću se baviti pisanjem. Imao sam egzistencijalnu krizu na koju ni takozvani prijatelji ni psihijatri nisu umeli da odgovore. Odgovorili su mi pisci: Tomas Bernhard i Luj Ferdinand Selin, romanima "Gubitnik", odnosno "Putovanje nakraj noći". Uvideo sam da neke od ideja koje su mi padale na pamet ne zvuče toliko nenormalno koliko mi se zdravorazumski činilo. Sam pokušaj da stvaram prozu značio mi je rasterećenje dela neselektivnog pamćenja i činio da se osećam dobro. Odlučio sam da pišem jer mi to čini korist samo po sebi: ako to neko objavi, odlično, ako pak ne, nastaviću jer mi prija.
Supruga
Buduću ženu sam upoznao naručivši joj tekst za Fragment. Zapravo, Podgorica mi je postala značajna i pre no što sam živeo u njoj, kad se zvala Titograd. U toj varoši sam se, na ponovnoj regrutaciji, definitivno oslobodio vojske, a proces sam započeo dve godine ranije u Somboru. Po atmosferi u JNA sam te 1986. mogao da predosetim da će doći do rata između jugoslovenskih nacija, ili većine njih. To što uprkos intuiciji nisam otišao na vreme u inostranstvo spada u jednu od većih misterija mog života. Ali bar sam se oslobodio vojske, što mi je možda i najveći životni uspeh. Dok su mlađi pacifistički raspoloženi muškarci devedesetih bežali od pozivara, ja sam uvek nosio zelenu knjižicu u kojoj je konstatovano da sam nesposoban za vojnu službu i mogao da budem miran.
Posredstvom kritika koje sam u to vreme publikovao u nedeljniku, upoznao sam vlasnika "Stubova kulture" Predraga Markovića, kom se rukopis moje novele "Obmana boga" dopao i objavio ga je kao roman. Vratio sam se u Beograd, nastavio i završio studije, objavljivao knjige. Iako sam svoja ranija rokersko-novinarska poznanstva dobrim delom zamenio za književna, nisam još bio u prilici da se otrgnem od žurnalizma. Pomagao sam u uređivanju kulture u Blicu, Blic Njuzu i Dnevnom telegrafu, u kojem sam bio zaposlen kad je Slavko Ćuruvija likvidiran.
Razvod
Kada je pao Milošević, pošao sam za suprugom, koja je u Barseloni dobila stipendiju za doktorat. I sam sam, na univerzitetu Autonoma, upisao master iz Svetske književnosti, ali ne da bih ga završio, nego da bih naučio književni španski. Supruga i ja smo imali previše problema da se to, u inostranstvu, ne bi odrazilo na naš brak. I posle razvoda smo ostali prijatelji i podrška jedno drugom, što traje do danas. Ja sam se u međuvremenu - još govorim o Barseloni - odselio u zaseban stan. Na masteru sam se istakao na predmetu Konstrukcija dramskog teksta, što je bilo dovoljno da mi Institut za teatar ponudi godinu dana posla i da se moj komad igra u produkciji te organizacije. Dramu sam napisao na španskom, što ne znači da bih na njemu mogao da napišem i roman. Pozorišni tekstovi lepo primaju govor kakav se može čuti i na ulici, proza iziskuje znatno sitniji filtar. Komad "Nomadi" odigran je 2004. na katalonskom, a nekoliko godina zatim, pod drugim naslovom, na srpskom, na kojem mi je po nazivu prve drame prošle godine izašla zbirka komada. Za moje drame nema mesta u srpskim pozorištima već deset godina, kažu da su previše mračne.
Osim španskog, u Barseloni sam naučio i katalonski i uputio se u zverstva tamošnjeg građanskog rata 1936-1939, koji je ovde prikazivan uprošćeno i tendenciozno. Postao je moja opsesivna tema i, uz Jasenovac, okosnica mog najviđenijeg romana "Ostaci sveta".
Kada sam želeo da se posvetim pisanju, čuvao sam stan bivšeg prijatelja u Port Bou, varoši na granici Španije i Francuske. Tamo se ubio nemački filozof Valter Benjamin jer lokalna policija nije želela da ga pusti da preko španske teritorije otplovi za SAD i nameravala je da ga vrati u višijevsku Francusku, gde se kao Jevrej ne bi baš najbolje proveo. Sumnjam da postoji drugo mesto koje je toliko obeleženo jednim filozofom da čak i oni žitelji koji ne čitaju znaju ponešto o njemu. To iskustvo mi je doneo Port Bo, kao i nekoliko proznih zimnica.
Za kraj
Beograd je jedini grad kojem sam se vraćao dva puta, te sam u njemu proveo pola života. Posle povratka 2006. godine, opet sam se okušao u novinarstvu, ovog puta kao zamenik glodura nedeljnika Evropa, mog pokojnog prijatelja Dušana Veličkovića. Međutim, i taj, i urednički posao koji sam obavljao u njegovoj izdavačkoj kući "Aleksandrija pres" i časopisu sličnog naziva, odnosno u "Laguni", presađivali su moju krv u tuđe rukopise i tekstove. Tek otkako sam se posvetio pisanju, reakcije stručne javnosti su postale znatno bolje spram mojih knjiga, a možda su i one zrelije od onih ranijih. Ali Beograd nije jedini grad kojem se vraćam, nego je to i Barselona. Tek, pisanje i ponovni boravak na relaciji između ova dva grada mi najviše prijaju. A u zrelim godinama, čovek čini veliki greh sebi ako prema onom što mu najvećma godi ne ustroji svoje dalje poteze.
NE PROPUSTITE
