Kao klinac sam voleo da budem na ulici i jurim za loptom. Da li je fudbalska ili košarkaška, nije bilo bitno. Igrali smo i hokej na ledu, ali nismo imali led, nego beton i umesto paka konzervu od mesnog nareska.
Detinjstvo
Ja sam Kraljevo voleo i volim ga, ali svake godine sve manje i manje imam kontakt s njim, naročito otkad su mi roditelji umrli. Rođeni brat Zoran mi je tamo, on je tri godine mlađi. Volimo se, ali uvek smo se zadirkivali, kao i sva braća. Bili smo stalno u nekom koškanju. Najviše smo voleli da se udaramo jastucima. Kad majka i otac nisu tu, mi se tukli kao i sva deca. A kad pukne navlaka, perje se razleti po celoj kući.
Otac direktor
Miodrag, Mile, sa 16 godina je bio deo grupe koja je trebalo da bude streljana u Kraljevu 1941. Nekoliko dana je proveo u logoru i igrom slučaja je uspeo da pobegne. Bio je u grupi od njih desetak koji su izbegli streljanje. Posle toga je otišao u partizane. Kad se završio rat, on je relativno mlad postao priznat kao istaknuti borac. Sledovala mu je partijska karijera, počeo je kao komandant radnih akcija, a posle nekoliko godina je postao direktor stambenog preduzeća. I ja ga znam kao direktora. Za njega je kružila anegdota da je bio jedini čovek koji je počeo i penzionisao se kao direktor.
Prezime
Kad je postalo jasno da će otac imati političku karijeru u Kraljevu, kolege su ga zezale zbog prezimena. Prezivao se Suvočesmaković. To je crnogorsko prezime, koje je njemu pripalo po babi. Ne znam tačno kako je došlo do toga da ne nosi dedino. Drugari su mu dali nadimak Mile Suva Česma ili tako nešto. U jednom trenutku je promenio prezime, i brat i ja smo rođeni kao Todorić.
Kosa
Bio sam nestašan i nisam voleo da učim. Kad ne uradim domaći ili tako nešto, otac me je prvo kažnjavao tako što me nije puštao napolje, a onda, kako sam rastao, stigla je još gora kazna - šišanje. To je bilo u vreme kad sam postao dečkić, zanimao se za devojčice i tako. Imao sam kosu znaš kakvu, pa vidiš slike. Nisam mogao da kažem da me otac ošišao do glave, nego sam smislio da sam pao i razbio glavu, a da mi je baba zalepila flaster. I taj flaster nosim dva dana na jednoj strani, a trećeg na drugoj, i tu padne moja teorija. Tad sam dobio nadimak Ćelavi. Sad nemam kosu, ali to je zbog toga što se proredila.
Fudbal
U našoj školi se igrala košarka. Da li je to sreća ili nesreća, ne znam, ali imao sam jednog nastavnika, Kamidžorca, predavao je fiziku i hemiju i bio je zaluđen sportom. Igrao je stoni tenis, basket, fudbal, ma sve! Nas više momke je birao da igramo basket. Igrao sam dosta dobro. Pre toga sam trenirao fudbal, to je ipak najpopularniji sport, a sa mnom u odeljenju bio je čuveni Aca Trifunović. Nas dvojica smo zajedno krenuli na fudbal. Godinu dana sam trenirao, a uporedo sam svaki dan igrao i košarku. Kad sam došao do osmog razreda, održavalo se takmičenje osnovnih škola u košarci. Bilo je veoma lepo organizovano, ušli smo u finale i otišli u Beograd. Proglašen sam za najboljeg strelca, ali izgubili smo od škole koju je trenirao Bata Đorđević, otac Saleta Đorđevića.
Ma kakva košarka
Vraćamo se mi u Kraljevo i tu kreće pritisak da počnem da treniram košarku, a da prestanem s fudbalom. Nisam hteo, nekako sam sebe više video u fudbalu. Tu je na scenu stupio nastavnik Kamidžorac, koji me je ucenio rekavši mi da će mi dati dva keca i poslati me na popravni ako ne počnem da treniram. I to ti je otprilike kako je sve počelo. Imao sam nekih 14 godina.
I šta sad?
Sa 15 sam ušao u prvi tim Sloge. Bilo je leto i igrali smo B ligu. Prvu utakmica sa Ivangradom i mene trener Slavko Petrović ubaci da igram u prvoj postavci. Dao sam 15 poena i tada faktički kreće moja karijera. Onda smo krenuli da idemo na pripreme. Bila je 1971. godina, ja učenik drugog razreda gimnazije. Tog leta se održava Evropsko kadetsko prvenstvo u košarci u Gorici. Pre polaska na pripreme u Rijeci, ja imam nekoliko jedinica. Treba mi dozvola roditelja. "Kakav si u školi? Koliko jedinica imaš?", pita me otac. Kažem mu da imam standardno dve, ruski i engleski, i da ću polagati u avgustu. Cilj mi je bio samo da sednem u autobus, zvaću ga iz Beograda sa govornice da mu kažem istinu. Međutim, kad sam mu rekao koliko jedinica imam, on je dreknuo na mene kako moram odmah da se vratim kući. Meni je to bila šansa života i ja sam se oglušio o njegove reči.
Zvezdaš
Nikad nisam krio da sam kao dete navijao za Crvenu zvezdu, tata mi je bio zvezdaš i to je bilo normalno. Moj idol i čovek koji je dosta uticao na mene da počnem da igram košarku je Duci Simonović, legenda Zvezde. Često sam ga gledao kako trenira. Bilo je evidentno da sam prerastao tu sredinu u kojoj sam bio, zvala me je Cibona, OKK Beograd, pojavila se i Zvezda. Partizan me nije tražio... U Zagreb nisam hteo da idem jer sam tad počeo da se zabavljam sa budućom suprugom, Kraljevčankom, bilo je predaleko. Prihvatio sam Zvezdinu ponudu.
Ekskurzija
Jedan od razloga što sam to po ubrzanoj proceduri prihvatio bila je ekskurzija. Trebalo je da idemo u Atinu, moje prvo putovanje s devojkom. Otac je bio strog u vezi s tim stvarima, bio je u fazonu: "Vidi ako ima mama da ti da nešto", a ona mi da 50 maraka, da imam čisto za vodu. I sad, da bih izigravao šmekera, potpišem za Zvezdu predugovor. Daju mi 3.500 maraka, to su bile velike pare tad, mogao sam da kupim kola. Ja odem na ekskurziju sedam dana i, kad se vratim, nemam ni dinara. E tad dolaze problemi.
Samo da raširim veš
Shvatim da sam pogrešio. Zvezda je tada bila šampion i imala je jaku ekipu, naročito za poziciju na kojoj sam ja igrao. Imali su Moku Slavnića, koji je bio neprikosnoven, Ducija Simonovića, Rakočevića... Bio bih četvrti u redu i, ako odem tamo, znam da neću igrati. Ta mladalačka nepromišljenost me je stavila u veliki problem. Međutim, sreća me je pratila. Mirza Delibašić, koji je trebao da dođe u Partizan, ostao je u Bosni, bila se umešala politika. E tu na scenu stupam ja. Međutim, nisu znali da sam potpisao predugovor. Sećam se, igrali smo sa Slogom neku kup utakmicu s Partizanom u Kraljevu. Pre utakmice stižu u moje dvorište Zečević i pokojni Đukić. A ja? Ja u tom momentu širim veš. Pitali su me: "Je li, mali, stanuje li ovde Todorić?" Odgovaram da sam ja taj i da ću sad da dođem, samo veš da prostrem. I to je bilo urnebesno, došli ljudi po igrača, a ja širim veš. Šta ću.
Pakuj se!
Na toj utakmici ja za Slogu dam 35 poena Partizanu! A kup utakmica - ko izgubi, ispada. I onda su me poslednja dva minuta jurili po terenu da ne dajem koševe. Vikali su: "Ti mali treba da pređeš kod nas, a hoćeš da nas izbaciš?" Posle te utakmice su mi javili da me žele u Partizanu i da hoće da se nagode sa Zvezdom. Nekoliko dana kasnije došli su po mene, oko pola 12 uveče. Ja sam već bio legao, jer sam išao ujutru u školu. Probudili su me, pita me majka da li hoću u Partizan. Ja kažem hoću, potrpam stvari u torbu, a otac u čudu. On je bio okoreli zvezdaš, rekao sam ti to. Rekao mi je da mu više ne dolazim u kuću, tako nešto. Mnogo se uvredio. Tri meseca nisam smeo da dođem kući, niti sam se čuo s njim, dok se to malo nije stišalo.
Grobar
Nisam ja odmah postao navijač. Taman posla! Godinu dana sam bio na nekoj klackalici - u fudbalu za Zvezdu, a u košarci za Partizan. Tadašnji trener Ranko Žeravica je voleo fudbal. Davao nam je često da igramo. Odvede on nas na derbi. Aca Trifunović je već tada došao u Partizan. Cela ekipa je otišla na Marakanu, na zapad. U prvom poluvremenu Partizan je dao gol, Aca Trifunović je bio strelac. Kako je on dao gol, ja sam skočio od radosti. To je bio okidač koji je mene opredelio. Bilo je samo pitanje vremena.
Šta ću posle?
Mislim da sam drugi igrač po godinama provedenim u Partizanu, 12 godina sam igrao. U tom periodu sam odigrao više od 300 zvaničnih utakmica, naći ćeš negde tačan podatak, da te ne lažem. U moje vreme nije bilo mnogo para u košarci. Nisi mogao da se obezbediš samo loptom. Naša generacija je morala da završi neke škole, za razliku od današnjih generacija. Onda si morao da budeš spreman za život posle sporta.
Sloga
Bilo je pravilo da do 28. godine nisi mogao da napustiš klub. Možeš da odeš ranije, ako se klubovi dogovore. Igrač nije imao nikakvo pravo. Završio sam višu ekonomsku i odslužio vojsku. Dosta sam razmišljao šta će biti sa mnom. Još godinu dana sam proveo u Partizanu i onda su me zvali iz Kraljeva, prave tim. Posle vojske nije bilo to to. Ugojio sam se, opustio, došli su mlađi igrači. Nije mi bio cilj da budem u ekipi, već da igram. Shvatam da ću u Partizanu biti rezerva i onda prihvatim da igram u Kraljevu. Ušli smo u prvu ligu. Za mene je to bio kraj igračke karijere. Imao sam samo 30 godina.
Igračka penzija
U međuvremenu sam se, dok sam igrao u Kraljevu, dogovorio sa Zečevićem, koji je bio generalni sekretar sportskog društva Partizan. On je napravio prvu marketing službu. Počeo sam da radim tu, a igrao sam za Slogu. Trenirao sam s Partizanom, a u Kraljevo sam išao samo na utakmicu. Kad sam završio posao u Kraljevu, ja sam se kao povukao iz košarke. Međutim... Moja žena je tada radila u jednoj turističkoj agenciji i nju je smarao neki kolega koji je bio u upravi OKK Beograd da igram kod njih. I ja odem. Igrao sam u OKK godinu dana, a radio sam i u marketingu Partizana. Bio sam rođen za taj posao, svi su se čudili kakve sam ugovore sklapao. Ali ubrzo mi se taj posao smučio. Nisam imao radno vreme, kad god bi me zvali, morao sam da idem, a zvali su me maltene u pola noći. Rekao sam ti da nismo igrali za neke pare, a u marketingu sam najviše zarađivao. Imao sam i rentakar, kafane, ma sve, ali smučilo mi se i dao sam otkaz.
Uslov
Pogodilo se da je i Kića završio karijeru u to vreme i počeo da vodi KK Partizan. Ponudio mi je da dođem i evo me, tu sam i dan-danas. Međutim, imao sam uslov, bez obzira na to što smo Kića i ja bili drugari ceo život. Morao sam da dovedem Vladu Divca iz Sloge u Partizan. E sad, zašto ja? Rekao sam ti malopre da sam igrao jednu godinu u Slogi. Igrao sam s Divcem. Bio je najmlađi u ekipi i dosta nestašan, a pošto sam ja bio najstariji, moje je bilo da ga pripazim. Imali smo odličan odnos. To je bila Partizanova prednost, jer ga je jurila cela Jugoslavija.
Slučaj Divac
Počeo sam da radim na Divčevom transferu. Tih nekoliko meseci sam više vremena proveo u Kraljevu nego u Beogradu. Išli smo u Kraljevo Kića i ja da razgovaramo s njim, ali nikad u gradu, nego sve u okolnim selima, da nas ne bi videli da pregovaramo. Sednemo jednom u neku seosku kafanu, pričamo i ubeđujemo ga kako mu je najbolje u Partizanu. Završavamo razgovor, Vlade samo ćuti i klima glavom, ništa ne priča, ne znamo šta misli. A za drugim stolom sedi neki čiča i dobacuje: "E, sinko, tebi je najbolje da ideš u partizane!" Bilo je to dosta interesantno zapravo, imaš dosta situacija opisanih u onoj knjizi "Crno na belo", da ti ne dužim sad.
Početak preporoda
Ta trka je trajala šest meseci. U februaru ili martu konačno smo uspeli da ga ubedimo da potpiše predugovor. To se dešavalo u nekom selu kod Kraljeva gde je moja tetka imala kuću. Ja sam izašao napolje da Kića i on završe posao, smrzao sam se kao nikad. Divac je bio ključni igrač za neki novi Partizan koji je Kića s nama gradio. Procena je bila da će onaj klub koji uzme Divca faktički biti najjači i mamac za druge mlade igrače. Pored njega smo imali i Sašu Đorđevića, Žarka Paspalja i Ivu Nakića. To su bili vrhunski igrači. Od tog perioda Partizan kreće da bije glas kako pomaže da se mladi i perspektivni igrači razviju. To je bio početak jednog novog preporoda.
Klub je porodica
Poenta je bila da pravimo klub koji će biti porodica. Nije fora u tome da platiš igrača i da on bude tu. Od toga nema ništa. Devedeset odsto igrača koji su otišli iz kluba se javljaju, čestitaju uspehe, dolaze na utakmice kad imaju priliku... Nama je svima koji smo učestvovali drago što smo uspeli da nametnemo taj stil života. Klub je porodica, moramo da budemo tu jedni za druge. Nije moja uloga bila da brinem o igračima, to je došlo spontano. Uoči nekog praznika pričao sam sa ženom i ćerkom i zapitali smo se šta li nam rade igrači dok mi slavimo. Krenuo sam da ih dovodim u svoj dom za praznike. To je počelo s generacijom Francuza - Dalo, Žofri, Vestermen, bio je tu i Kamings... Uglavnom, svaki Božić i Vaskrs, znalo se, bili su kod nas. To je trajalo nekoliko godina. I danas su naši kućni prijatelji i veliki partizanovci.
Pola veka Prvu titulu Partizan je osvojio 1976. godine. Te godine sam ja igrao. Od tada sam deo kluba i jedini sam koji ima sve titule s Partizanom. Kad kažem ovo, zvuči fascinantno, ali ja sam pola veka proveo ovde, bio sam tu i kad je išlo i kad nije. Uvek me pitaju koja mi je titula omiljena. Dugo sam razmišljao i opredelio sam se za njih nekoliko. Prva je koju sam osvojio kao igrač Partizana 1976. To je prva titula u istoriji kluba. Onda sledi prva, da kažemo, funkcionerska 1986. Po značaju možda i najvrednija je titula iz Istanbula 1992. Bilo je tu još njih nekoliko, za svaku možeš da kažeš da je ovakva ili ne, ali posebno mesto ima poslednja titula. Partizan deset godina nije bio prvak i puno mi je srce što smo se vratili na veliku scenu. Moje zasluge za nju su najmanje, jer sam ja zadnjih godina samo savetnik predsednika i nisam više u prvim redovima.
Brend
Stalno smo u nekoj borbi i preganjanju ko je bolji, Zvezda ili Partizan. Predsednik Crvene zvezde, da mu ne pominjem ime, izjavio je pre nekoliko dana kako su navijači Partizana Bir fest ili Lav festival u Vrnjačkoj Banji. To je potpuno besmisleno. Cela Evropa zna šta je napravio Partizan u košarci i kakve navijače ima. Rekao sam ti na početku da sam bio navijač Zvezde. Zbog toga nemam problem da otvoreno kažem da Srbija ima dva brenda, a to je fudbalski klub Crvena zvezda i košarkaški klub Partizan. Sve ostalo je u drugom planu.
Na naplatu
Dok sam živ, nerviraću se zbog Partizana, i to je tako. Niko ko se bavi ovim poslom ne može da bude čist zdravstveno i da mu ništa ne fali. S godinama sam sebe istrenirao da, dok gledam utakmicu, delujem prilično mirno, ali unutra sve kuva i lomi se. Sve ono što se nije videlo, da se nerviram, došlo je na naplatu u poslednjih deset godina. Imao sam neke intervencije, a hvala bogu, sve se dobro završilo. Svaki dan pešačim deset kilometara, pazim na ishranu, idem na redovne kontrole i mogu da se pohvalim da sam sada zdravstveno super.
Cigarete
Odrekao sam se i duvana. Dosta igrača me pamti po cigaretama. Moje mesto u Pioniru je bilo za stolom. Nosio sam uglavnom listu iz kladionice ispod miške, sedeo, pravio tikete, ubijao vreme i pušio. Dolazili su igrači kod Duleta Vujoševića, stranci uglavnom, naši su znali da od toga nema ništa i govorili kako im smeta duvan, da ne mogu da treniraju. I sad Dule, pošto smo uvek imali taj šaljivi odnos, dolazi i kaže da mi je rekao, ne znam, Lazme da mu smeta što pušim, ne može da trenira. A ja samo dobacim da, kad bude ubacio 30 skok-šuteva, može da mi kaže nešto i da bolje gleda kako igra nego da li ja pušim. I tako dalje. Nisam pušio samo kad sam spavao. Dule je bio jako strog trener, i sad mi putujemo za Zadar autobusom 12 sati, a ja sve vreme pušim. Prepoznao je tu strast prema duvanu i bile su mi dozvoljene neke stvari.
Vesna
Suprugu Vesnu sam upoznao još u obdaništu, tako volim da kažem. Počeli smo da se zabavljamo u srednjoj školi, trećem razredu gimnazije, nekih mesec dana pre nego što sam došao u Beograd. Rekao sam ti malopre da Cibona nije došla u obzir za razmatranje, e to je bilo zbog nje. Moja supruga je najvatreniji navijač Partizan. Ćerka je jednom išla s njom na utakmicu u Pionir, posle toga je došla i rekla: "Tata, ja više ne idem s mamom da gledam."
Tijana
Moj anđeo s plavim očima i kovrdžama. Ispunio mi je život. I dan-danas moja radost i moj ponos. Moja ćerka Tijana. Ona i supruga su mi najveća sreća. Bez porodice si ništa. Ne može čovek da se bavi nekim ozbiljnim poslom i da ga radi kako treba a da ima probleme u kući.
Nije dočekala
Odlazak najmilijih je neminovan, e sad, ako se desi pre vremena, onda je tuga mnogo veća. Takav slučaj je bio s majkom. Mnogo sam je voleo, bio sam mamin sin, a brat je bio tatin. Majka Milica je umrla vrlo mlada, u 58. godini, i to od onih stvari koje sam ti malopre pomenuo, problemi s pritiskom, izliv krvi u mozak... Jedina dobra stvar je što se nije mučila. Takođe, mnogo me je pogodila smrt babe sa očeve strane. Jedina je u familiji, još dok sam bio klinac, govorila da će od mene biti nešto, da ću napraviti nešto veliko u košarci. Godinu dana me je pratila i dočekivala, čak i ranom zorom, stoji na vratima i brzo žuri u kuhinju da mi spremi da jedem. Umrla je pred Goricu, nije dočekala da joj unuk donese medalju.
Kajem se...
Što se tiče mog funkcionerskog posla, ni zbog čega se ne kajem. Smatram da sam sklopio odlične poslove i da sam dosta doprineo klubu. Nikad nisam voleo da se eksponiram i ova knjiga "Crno na belo", koju je objavila "Vukotić medija", više je bila u cilju da se zabeleži istorija jednog kluba nego moja. Godinama nisam davao intervjue, niti sam se pojavljivao u medijima. Jedino se kajem zbog svoje igračke karijere, mislim da nisam napravio dovoljno. Ostao je žal što nikad nisam zaigrao za reprezentaciju. Sebe krivim za to.
Ne prizivaj
Kako godine prolaze, ljudi razmišljaju o nekim stvarima, da li je moglo ovako ili onako. O smrti kao takvoj nikad nisam razmišljao. Ona će doći pa će doći. Opet imam neko sujeverje da o tim stvarima ne treba da se priča i razmišlja. Ovo ti pričam u trenutku kad se desila velika tragedija. Zauvek nas je napustio naš Dejan Milojević. Imali smo izvanredan odnos, bio je veliki prijatelj. Nije imao ni 47 godina i samo ga nema. Šta ja sad tebi da pričam o životu, danas si tu, sutra te nema. Sad izvini, moram da idem, čeka me Partizan. Vidimo se u Areni.
Zabeležila Andrijana Stojanović
NE PROPUSTITE
