Te moje duge šetnje s pokojnim ocem... To je ostavilo jak trag u meni... Bio je vojni muzičar. Čak se i ne presvuče, nego, onako u uniformi, pokupi mene i decu oko zgrade kada bi dolazio s posla, oko tri, pola četiri, kada se dolazilo u to vreme, i sve nas tako pokupi i vozi u Zoološki vrt. To je često radio. Ta slika mi je ostala urezana. Ta druženja i ta posvećenost. Fantastično detinjstvo. To je ono zbog čega mislim da vama novinarima nikako nisam zanimljiva jer nemam tužno detinjstvo, meni je bilo divno...
Sa nama je živela i baka, mamina mama, koja je pravila divne pite, slavila se slava, Božić, jedna prava domaćinska, dobra atmosfera. Ja kao jedinica u porodici baš sam bila dobro razmažena. To znači da neke limite nisam smela da pređem, a sve ostalo bilo je dozvoljeno. Ovako se živelo: dnevni izlazak iz kuće, ispred zgrade, a posle toga se išlo na spavanje, posle crtanog filma, koji je bio u 7.15 uveče. Generalno, nisam dobijala grdnje, nikada nisam dobila batine po zadnjici ili tako nešto.
Jedinica
S mamom sam, sećam se, bila na dugim godišnjim odmorima, gde smo bili na moru i po mesec i po, dva, jer je ona kao zdravstveni radnik uvek išla na more sa školom i onda sam bila s njom sve to vreme. Sve ostalo bila je rutina: kuća, posao, mislim, taj njen život. Imali smo vikendicu u Lipovačkoj šumi, pa sam tamo ostajala po mesec dana. To mi je prelepo bilo.
Nikada od roditelja nisam tražila da imam brata li sestru, vrlo mi se dopadala ta njihova posvećenost meni. Možda sam malo sebična. Možda sam tatina mezimica bila... On je ujutru znao da me češlja za školu, ali opet, mama je ta koja ljušti jabuku i donosi mi da jedem. Ne mogu nijedno od njih da izdvojim. Onda, recimo, padne kiša. Meni je škola bila kod hotela „Jugoslavija“, „Žarko Zrenjanin“, a moja zgrada je odatle bila bukvalno petsto metara i tata me vozio u školu, da njegova ljubimica ne pokisne.
Prve batine, zamalo
Ja sam odrasla na Novom Beogradu, gde je sada „Energoprojekt“, a tada je bila peščara, tu smo se najviše igrali, u tom pesku, uvek sam bila nekako musava, bože me sačuvaj!
E, ovo je zanimljiva epizoda, dođosmo skoro i do prvih batina! I jedinih. S bakom sam bila na placu i padala je kiša; komšija, koji je kapija do nas, oni su imali petnaest ari placa, mi 36... Ali oni su imali jagode koje su bile ogromne! Ja sam uzela tatine čizme iz podruma i preskočila tu ogradu i - uzmem, ženo, i sve jagode poberem! Sve! Pola stavim u džemper koji sam imala na sebi, napunim se i sve to sakrijem u neki bunar koji je tek trebalo da se puni.
Sutradan dolazi komšinica i žali se baki da je neko otkopao jagode, pita da nije ona možda videla nekoga, velike su čizme u pitanju... Ja u tom trenutku odem do tog bunara, pobegnem u to moje skrovište i oni me nađu tu. Ali me nađu s hrpom jagoda. Tada je baka prvi put ubrala prut, ali nije se desilo ništa, srećom. Ali je postojala mogućnost. Eto, to ti je bio jedan od mojih nestašluka koji pamtim i dan-danas.
Pesma na času hemije
Pobegla sam jednom iz škole, i to zbog hemije, jer je baš nisam volela. Profesori su mi bili divni, stvarno mislim da su me gotivili, nisam osetila da me ne vole, naprotiv. Imala sam sreće da je hemičarka želela da joj pevam pesmu „Zelene oči“, pa sam to rado činila. To je bio osmi razred i mislim da smo joj mi bili poslednja generacija. Ali, generalno, kada bi se radili testovi, tu sam uvek redovno bežala. Bila sam vrlo dobar, odličan đak, ali slab odlikaš, samo da pređe onih 4,5.
Srednju medicinsku sam završila i Pravni fakultet. Nešto sam morala, a bežala sam od matematike. Niko me nije naterao. Znaš, tata je rano umro, ostala sam s mamom, posle je i baka umrla... Mama je bila protivnik da upišem muzičku, pa sam znala da nešto moram, ali nisam bila terana, to se podrazumevalo. Ja sam u neko vreme prekinula, posle druge godine, pa sam opet nastavila. Malo je potrajalo duže, ali sam završila.
Kanada
Otišla sam za Kanadu. E, to je duga priča. Kada sam postala mis Jugoslavije, pojavio se Dragan Aleksandrić, koji je bio učenik mom ocu na vojnoj muzičkoj akademiji. Pošto su bili kućni prijatelji, čuo me je kako pevam i predložio mi da snimam pesme. Tada sam imala 20 godina. Posle te ploče odlazim za Kanadu i tada sam upoznala oca moje dece. Onda sam se vratila, on je došao ovde, bio nekoliko meseci, venčali smo se ovde, čekala sam papire i vratila se za Kanadu.
Iz ove perspektive, meni je detinjstvo bilo savršeno i verovatno to oslikava i mene kao majku kakva sam bila. Moja deca su sada velika, i sve mislim da je to išlo po tom šablonu: kakvi su moji roditelji bili prema meni, ja sam bila prema svojoj deci. I izgurala sam, kako se to kaže, celu priču - oni su danas svoji ljudi i svako od njih je uspešan u svom poslu.
Prva ozbiljna ljubav
Svaka mi je ljubav bila ozbiljna. Kada mi se sviđao tamo neki Džaga, to je bilo u sedmom osnovne, meni je to tada bilo ozbiljno. Svaka ljubav u tom momentu je bila za mene ozbiljna. Tada su se desili i prvi poljubac i prva simpatija. Izgledalo je tako što smo se dopisivali u školi papirićima. Pravili smo puškice i onda se to slalo preko drugarice, pa onda na odmorima padne gledanje, gurkanje... Lepo je bilo. Sada mi je presmešno, ne mogu ni da se setim, kao da je bilo pre sto godina.
U tom sedmom razredu imala sam izlaz možda do pola devet uveče, nisam mogla da ostanem duže ispred škole, gde smo se obično skupljali. Kažem ti, sve se dešavalo na nivou gledanja, takve neke neke pričice; isprati me do kuće, otprati me do škole, odemo zajedno na odmor da kupim nešto sebi za užinu. Bio je i poneki bioskop i to je to, bilo je na tom nivou, ta ljubav. Više sam ja s drugarima igrala košarku i stalno sam visila s njima na košu. Stalno sam bila ispod koša, neverovatno koliko sam je volela! Eto, podsetila si me sad; nikad se ne bih setila sama da ti to ispričam, tu prvu ljubav i to o košarci.
A prava ljubav je bila splet okolnosti, mislim da je bilo sudbinski. Otac tvoje dece je uvek ljubav koja je neraskidiva i spona i veza koja ne može ni da se razvede niti da se prekine. To je ono što je i najvažnije.
Početak karijere
Moj najveći uspeh je došao s pokojnim Rakom Đokićem. To je krenulo tako što sam otišla kod njega i pitala ga da li bi on mogao, želeo, hteo da mi pomogne i da jednostavno preuzme da radi sa mnom. Nisam ni pitala kako će on da radi sa mnom, niti kako će da glasi taj ugovor niti bilo šta, samo da radim s njim. Bio je vrhunac raditi s njim, u mojoj glavi. On na prvi mah nije bio oduševljen, to ja mislim, ali sam ga svojom upornošću ubedila da bi to bilo jako pametno. Uglavnom, on je pristao da mi uradi ploču i to je prva ploča „Šu, šu“, koju je radio Zlaja Timotić i to je bilo neverovatno. U to vreme je bilo neko evropsko prvenstvo, tako da je moja reklama išla „Šu, šu, Šumadijo“, i on je za vrlo kratko vreme od mene napravio, meni je zaista glupo da kažem zvezdu, ali jednu prepoznatljivu ličnost. Tako da je cela Jugoslavije znala za mene u to vreme i odatle su krenule turneje, ali ja se ništa nisam pitala, sve sam radila bez pogovora, nisam se bunila. Od toga šta ću da obučem, kakav će spot da se snima, sve sam ga slušala.
Zavolela sam muziku preko oca. Kod nas se uvek sviralo i pevalo u kući. Doduše, Tereza Kesovija, Gabi Novak, Arsen Dedić, Silvana. Meni je sve brzo išlo. Raka me je brzo gurnuo u vatru da nisam imala vremena da se okrenem. Pravio je turneju koju smo radili Viki Miljković, Nino i ja. Izgledalo je tako da sam imala pet kilograma manje, kuća, posao, ako imaš vremena jedi i to je to. Naporno jeste bilo, ali ja sam to volela. Onog momenta kada izađeš na scenu i vidiš sve te ljude, to prestaje, sav taj napor.
Manekenka
Što se manekenstva tiče, to je bilo u Kanadi, ali sam to brzo prekinula. Nisam sebe pronašla u tome. Bilo mi je zamorno slikanje, šminkanje, ustajanje u šest ujutru. Oni ti peru kosu, oni ti donose sve živo, oni sve živo rade samo za tebe i ti se osećaš kao lutka koja se drži u izlogu. Sebe nisam videla tu.
Popularna
Radila sam „Kao kockar na ruletu“, „Crni petak“, „Noćas mi treba muško“, „Otrovna jabuka“... Bilo je dobrih hitova. Ja realno nemam ružna sećanja, osim ako uzmem elementarne nepogode, spavanje po aerodromima, auto stao, pukla guma, što je sve trivijalno, ali nemam šta loše da kažem o karijeri.
Da mi ćerka ima talenat i da želi to da radi, ja bih joj bila najveća podrška, onda možeš da zamisliš koliko sam ja u tome dobro plivala i koliko sam to volela. Obično roditelji kažu „samo nemoj moju profesiju“... Međutim, meni je sve išlo dobro i toliko sam to volela da bih ja mojoj ćerki ili sinu, da su hteli, bila podrška najveća u svemu tome.
U toj kancelariji, kod Rake, bilo je lepih druženja. Tu su bili Lepa Brena, Saša Popović, koji su i tada bili najnormalniji ljudi. Svi koji su preuzeli ZAM. Bili smo usmereni jedni na druge, uvek se posedi, ispričamo neku anegdotu. Prvo sam radila s Luisom. Radila sam sa svima, i Milošem Bojanićem, Lepom Lukić, nije bilo pevača da nisam radila s njim, a onda sam sama počela da radim vikende. Tada je bilo bolje radno vreme, radili smo dva bloka po 45 minuta, do pola dva, i to je bilo to. Bilo je lakše u tom smislu. Neka anegdota? E, sad si me zatekla! Ali, evo! Sećam se, sedela sam na aerodromu s pokojnom Usnijom i trebalo je da letimo do Diseldorfa, a mi zasele. Radnici su prozivali i prozivali, i na kraju je avion otišao. Mi zasele, i dolazimo do info puta da pitamo kad će više avion za Diseldorf, a oni kažu „pa on je već 30 minuta u vazduhu, ali imate sledeći“. Nekako smo se snašle. Eto ti, mi sedele mrtve ‘ladne i pile kafu.
A to što me pitaš da li sam na tim veseljima, na tezgama, nekad imala neku frku, iskreno, ne, nisam bila u takvim situacijama. Niti sam se s nekim sa estrade posvađala, nikad nikakve prepirke s nekim.
O boji kose
Niko me nije nagovorio da se ofarbam. Sve je bilo slučajno. Bila sam u Švajcarskoj. S drugaricom sam prolazila pored jednog salona u kom sam videla na lutkama žute, ljubičaste, plave glave. Ljubičasta farba na kosi devojke koja je bila unutra izgledala je prelepo. Drugarica je s frizerom pričala na tečnom nemačkom i on joj je rekao šta da kupim od boja. Mi smo to pokupovale i tako sam postala ljubičasta. Muž me je s decom čekao na aerodromu, on je nešto rekao, ne sećam se šta, a deca su povikala: „Eno mame!“ On je rekao: „Nije to mama.“ Bili su u čudu, posebno jer ta boja iz prvog puta nije uspela, pa sam bila šarena. Tek posle dva-tri farbanja je to sve bilo kako treba.
Prekid sa estradom
To nije bila odluka, tipa, sad sam sela i sebi rekla: „Ja od danas neću više da radim.“ Jednostavno sam počela da odbijam tezge, ne znam iz kog razloga. Nešto mi se nije dopalo... Bilo mi je - ili mi je ovo daleko, moram da idem autom čak za Bosnu, Vrnjačka Banja, to mi je tri sata vožnje... I tako, malo-pomalo, prestala sam da radim. Evo, sad mi stoji pesma koju sam snimila pre godinu i po dana kod Raleta u studiju, završena, samo treba da je pustim i još uvek stoji u kompjuteru, mrdnula prstom nisam. Nemam odgovor zašto. Opet razmišljam, sad ću ja to da izbacim, pa moram da idem da gostujem po emisijama, da pričam nešto... To je ono kad se čovek ulenji, pa razmišljam: „Šta će mi sve to kad neću da tezgarim“... Uvek nalazim nekakve izgovore. Ali ko zna, možda se vratim.
Neko vreme sam držala butik koji sam izdavala i to je to. Sad radim, naravno, imam privatni biznis kojim se bavim i tome sam posvećena.
Prva radost
Stvarno će zvučati kao da se ponavljam i ispada neoriginalno, ali tako je - najveća radost u životu mi je dolazak moje dece na svet, to mi je najveća radost, a sve ostale radosti su mi bile od trenutka do trenutka. Meni je u glavi bio brak kao brak, da je to nešto jako važno. Zamišljala sam veliku porodicu, da smo svi na okupu, to mi je bilo jako bitno. I moja rana udaja je, mislim, zbog toga. Ja sam se udala sa 20 godina, u dvadeset prvoj sam rodila Kristinu. Jedva sam čekala da postanem majka. To mi je bila životna želja, najveća na svetu, da što pre dobijem decu. To me najviše seti kada ove današnje majke kukaju kako ne mogu, kako su umorne... Doduše, ja u Torontu nisam radila, a ćerka je bila jako dobra i mirna beba. Sećam se, ustajala sam u šest, kada ona ustaje, i kada ona ustane, ja uradim sve što treba, sredim po kući, a to nije bilo malo, jer mi je bila velika kuća. I već posle podne nisam imala šta da radim, bilo mi je smrtno dosadno i samo sam čekala kada će ona da se probudi da se igramo, maksimalno sam joj bila posvećena.
Igrale smo se, pravile kolače, slagale one „lego“ kocke, „barbikine“ kuće pakovale... Sve sam to radila s njom. Sve mi je to prijalo.
Deca
E, posle je postala igranka sa dvoje dece, kada se Filip rodio. Tada postaje baš zabavno, jer sa njih dvoje je vrteška, a suprug je radio. Filip se peo po krovovima zgrade, imali smo neki dom zdravlja u blizini pa se jednom tu popeo, komšija zove, pa skidaj dete s krova, panika, pa mu ja zapretim da ne sme više da se mrdne od kuće, a on pobegne na neku livadicu...
Školu njihovu sam odlično podnela, išla sam na roditeljske jednom, eventualno dva puta godišnje, što nije pohvalno, ali je tako bilo. Čula sam se s razrednom telefonom, bila je divna, redovno me obaveštavala, jer ja sa svojim poslom nisam mogla sve da postignem. Bila sam jako stroga majka, a njihov otac je bio takav da se sve može. Ništa sebi nisam zamerala kao roditelj. Ja sam za njih bila panik taster. Kad uzmu da voze rolere, ja nisam videla da padaju na zadnjicu nego samo na glavu. Bila sam majka koja je stalno imala strašne filmove u glavi i bojala sam se, imala sam strahove koji su, sad znam, bili bez razloga. Kažnjavala sam ih kad pogreše, radio nisu mogli da imaju u sobi. Stroga sam bila i nikako popustljiva.
Tuga
Najveća tuga? Gubitak oca. Pa, ja mislim da dugo nisam bila svesna toga, a to nikad nije nestalo, ni sad, u ovim godinama. Mislim da se to sve vreme provlačilo kroz moj život i baš mi je falilo. Često sam razmišljala šta bi on sad radio u nekoj situaciji, kako bi bilo da je on tu... To mi je nedostajalo. A pamtim ga kao raspoloženog, velikodušnog, vrlo brižnog oca. Sećam se tog trenutka, bila sam na placu s bakom, mama je došla da idemo za Beograd. Dalje se ne sećam. Pre toga nije bilo nikave tuge u mom životu, ni posle, hvala bogu.
Baba i babica
Kad mene pitaš ko sam ja i šta sam ja, pogledaš samo moju decu i to su odgovori na sva pitanja. To su danas dobri ljudi, svoji, karakterni. A posebno sam presrećna kao baka. Sve sam prepustila ćerki i zetu, jer smatram da roditelj treba da vaspitava decu, a deca svoju decu, pratim ono što radi moja ćerka, nikada nisam išla preko nje, ne mešam joj se.
Ali, da ti kažem, to su tako pomešana osećanja... Od te prevelike sreće, do prevelikog straha za ćerku, kao da nijedna na svetu nije bila trudna! S tim što sam se ja prirodno porodila, bez epidurala, carskih rezova i šta ti ja znam, ali kada je tvoje dete u drugom stanju, onda tu imaš strah da l’ će biti sve okej, da l’ će ovo, da l’ će ono, pa juri lekara, pa juri veze... Osećanje je prelepo, kao da je stavljena tačka. Sećam se tog trenutka kada sam u naručje uzela unuku... Jaaaaooo, ovo, molim te, slobodno napiši! Neka mi se javi babica koja mi je donela unuku, ja sam zaboravila od uzbuđenja da joj zahvalim! Kad su izneli bebu, ja sam se potpuno izgubila, znači volela bih da mi se javi ta babica. Posle mi zet kaže da sam dala poklon, ali ja sam i dan-danas ubeđena da nisam. Da nisam ženu častila, totalno pogubljena sam bila.
Posle mene
Nikad nisam razmišljala šta misle ljudi o meni, ali jesam o onome što misle moja deca o meni, koliko su oni zadovoljni koliko su ljubavi dobili od mene i, naravno, moji najbliži. To mi je uvek bilo najvažnije. Mislim da sam dobar prijatelj, jer ne bi oni ostali sa mnom sve ove godine da nisam. Mislim da ljude ne bi šokiralo ništa iz mog života, jer on nije posebno zanimljiv za javnost. Nikad nisam imala neke priče iza sebe da bih nekog šokirala, jer sam živela jedan normalan život.
Nadimak
Šta ti još nisam rekla? Za nadimak? To Buba sam dobila u školi. Učiteljica mi je dala nadimak. Nikada se nisam javljala, niti isticala, pa mi se obraćala sa: „Bubice, ajde ti odgovori...“, pošto sam uvek bila mirna kao bubica. U tom kontekstu je to ostalo tako. Rođena sam kao Biljana.
Zabeležila Ljiljana Stanišić
NE PROPUSTITE
