Najnovije vesti

"4 PUTA JE SPREMANA MOJA LIKVIDACIJA" Životna priča novinara Marka Lopušine o Arkanu, Pavlu Vuisiću, Jasenovcu i 101. knjizi
Foto: Mondo/Stefan Stojanović, Privatna Arhiva

ispovest

"4 PUTA JE SPREMANA MOJA LIKVIDACIJA" Životna priča novinara Marka Lopušine o Arkanu, Pavlu Vuisiću, Jasenovcu i 101. knjizi

Moja životna priča -

Ko zna da li bi danas bio poznat i priznat novinar i pisac da mu nije bilo strica Branka. On mu je, kao malom, rekao: "Samo piši iskreno šta vidiš, čuješ i osećaš!" Postupio je tako i postao autor brojnih knjiga i nebrojenih novinskih članaka. Mnogo puta rizikovao je život pišući o kriminalcima, ratnim zločincima, ubicama sa službenim legitimacijama i sličnim polusvetom, ali je najponosniji na jednu činjenicu i uvek će vam je reći: "Ja sam Marko Lopušina, jedini novinar koji je napravio intervju s Pavlom Vuisićem"

Prvo čega se sećam je reka Ibar, kaldrmisani put i pruga. Kuća u kojoj smo živeli bila je stanica milicije Lešak kod Raške. Brat i ja smo strepeli da nas ne odnesu valovi reke, da nas neki džip ne lupi na drumu i da ne naiđe voz. Preko reke smo išli na fudbalsko igralište puno trnja i čičaka, gde je naš stric Luka zabijao golove, a mi vadili fudbalsku loptu iz hladnog Ibra...

Marko Lopušina
foto: Privatna Arhiva

Detinjstvo pamtim po stalnim seobama. Otac Svetozar bio je komandir stanice milicije, koji se iz sela Veliko Bonjice na bugarskoj granici sa suprugom, našom majkom Radom, i sinom Mirkom doselio u selo Lešak. Majka Radmila je rodila dva puta blizance, ali ih je izgubila. I ja sam bio blizanac, nedonošče sa samo 700 grama. Moj brat blizanac Rajko bio je teži, ali nije preživeo. Rođen sam u porodilištu u Raški. Iz Leška smo se preselili kada sam bio u drugom razredu osnovne u Kraljevo. Bili smo podstanari kod tunela za Čačak. Otac je dobio stan u milicijskog zgradi u Koloniji. Išao sam u divnu novu školu "Svetozar Marković". Nažalost, nova prekomanda nas je odvela u Brus, bogu iza nogu. Tada sam bio u sedmom osnovne. Iz Brusa sam pobegao kao maturant gimnazije u Beograd na studije 1969. godine i ovde ostao.

Roditelji

Bili smo skromna i skladna porodica. Otac Svetozar, dete crnogorskih kolonista, bio je tek odškolovani milicioner, a majka Radmila domaćica sa završena četiri razreda osmoletke. Upoznali su se kad je tata jurio "bande", grupe posleratnih četnika u selima oko Vrnjačke Banje, i "ulovio" je lepu i plavooku Radu u selu Ugljarevo. Majka je nas dvojicu sinova vaspitavala da budemo vredni i poslušni. Meni je to više polazilo za rukom nego starijem bratu, koji je voleo fudbal. Kako smo se često selili, nismo imali mnogo kućnih prijatelja, a mi deca ni mnogo školskih drugova i drugarica.

Komandir

Otac je, da bi napredovao u poslu, učio večernju srednju ekonomsku i višu ekonomsku školu tako što je ležao na kauču, a mi ukućani mu čitali lekcije iz udžbenika. Položio je, i imali smo osećaj da smo brat, majka i ja dobili te njegove diplome. Bio je komandir milicije u Brusu i dobar čovek, a mi njegovi sinovi, "komandirovi". To nam je bio bruski nadimak. Donosio je Svetozar službeni pištolj s posla, koji mi deca nismo dirali, ali i opasač, koji je najbolje "upoznao" moj stariji brat. Na sahrani Svetozara Lopušine u Brusu bilo je hiljadu ljudi, od kojih mi kao porodica nismo ni polovinu poznavali. Bio je jako cenjen čovek.

Marko Lopušina
foto: Privatna Arhiva

Poreklo

Lopušine potiču iz sela oko Šavnika, iz plemena Drobnjaka i porodice Jokanovića. Imali su momka Vuka, koji je na saborima u dvobojima sabljama "sekao Turke ko lopure" (čičak). Tako je dobio nadimak Vuk Lopušina. Opevan je u "Gorskom vijencu" kao junak, a mi smo svi Lopušine ušli u pesničku istoriju Crne Gore. Godine 1906. zbog krvne osvete Turaka porodica je izbegla u Toplicu. Tu je u selu Lece rođen moj otac.

Glad

Potom su 1945. Lopušine kolonizovane u Vojvodinu, u selo Srpski Miletić. Odlazili smo svakog avgusta u posetu babi Vasiliji i stričevima. Tako sam zavoleo Vojvodinu. Voleo sam i babu Vasiliju. I baba je volela mene. Otkrila mi je porodičnu tajnu, koju sada prvi put pričam. "Sine moj, nismo mi pobegli zbog Turaka, već zbog gladi. Bilo nas je sramota zbog toga, pa smo promenili prezime i sakrili svoju bruku!", govorila je. Ovo je prvi put da delim iskrenu priču svoje babe Vasilije Vuksanović Lopušine, koja nije trpela da njeni unuci ne znaju istinu o porodici. I o seobi porodice iz opštine Šavnik u toplički kraj. Dedu Marka, po kome sam dobio ime, nisam upoznao jer je preminuo pre mog rođenja 1951.

Marko Lopušina
foto: Privatna Arhiva

Vuk samotnjak

Te stalne seobe, prilagođavanje na život i ljude u novom selu ili gradu, napravile su od mene usamljenika, koji je više verovao knjigama i časopisima, muzici italijanskog, francuskog ili britanskog zvuka nego li ljudima iz komšiluka. U Brusu sam imao divne drugare Paju, Laju i Gileta, ali smo se posle gimnazije rastali... Ja sam zapalio za Beograd, a oni su ostali u zavičaju.

Prva ljubav

Moja majka je imala sestru Anđu, koja se udala u najpoznatijem vojvođanskom selu Gajdobri. Mi smo kao porodica leti odlazili u goste kod tetke i teče. U komšiluku je bila devojčica, koju sam prepoznavao po grlenom uzviku "bakooo". Gledao sam je kroz ogradu. Duga crna kosa, divan osmeh, krupne crne oči, energična i pametna. Znamo se već 50 godina. Jelena se igrala s decom i mojim bratom, dok sam ja sedeo u dvorišnim vratima tečine kuće, čitao stripove i gledao je. Čekao sam da poraste. Jednog leta sam joj poklonio pregršt tek ubranih jabuka. Slatko se nasmejala. Potom sam čekao da oslužim vojsku, pa da me izvede uveče na Gajdobranske letnje igre. Čekao sam da se zaposlim u Beogradu, da Jelena diplomira mašinstvo. Naša letnja avantura okončana je venčanjem u Opštini Voždovac i veseljem u Skadarliji. Išli smo pre neki dan da vidimo da li naša kafana "Tri šešira" i dalje radi i da proslavimo pola veka naše ljubavi i 44 godine braka.

Marko Lopušina
foto: Mondo/Stefan Stojanović

Obećanje

Novinarstvo je u naš stan u Kraljevu početkom šezdesetih godina doneo Branko Perovanović, sportski komentator Borbe, drug slavnog reportera Mire Radojčića i brat od tetke mog oca. Objasnio mi je da je lako biti novinar: "Samo piši iskreno šta vidiš, čuješ i osećaš!" Ohrabrio me, pa sam 1963. godine u Ibarskim novostima u Kraljevu objavio svoj prvi tekst o zimskom raspustu na brdu Grdička kosa. Kad smo živeli u Brusu, stric Branko nam je slao razglednice iz Engleske, Brazila, Amerike i pisma sa svojim oslikanim vizitkartama - Branko i Pele, Branko i Klej, Branko i Bekenbauer. Rekao sam jednog dana majci: "Ovako ću i ja tebi da šaljem pisma iz celog sveta!" Diplomirao sam žurnalistiku na FPN i ispunio obećanje. Majka je pročitala gotovo sve moje knjige i jednom prilikom rekla: "Nisam znala koliko je ovo moje dete hrabro!" Imao sam tada pedeset godina.

Bregović

Još kao diplomac FPN pisao sam za Student, za Mladost i Džuboks. Još tada su krenule anegdote i komične situacije. Slušaj ovo: bio sam na koncertu Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme u avgustu 1977. Objavio sam reportažu "Koncert u atmosferi boks meča". A onda me je Bregović prilikom dolaska u redakciju pitao: "Lopušina, odakle izvuče ovaj naslov?" Rekao sam mu: "Bregoviću, publika je navijala kao za boksere, malo za Bebeka, koji se ponašao kao bokser u nokdaunu, navijala je više za Pravdića, a najmanje za tebe!"

Goran Bregović
foto: Milos Tesic/ATAImages

Počeci

Kad sam došao iz vojske, vremena su bila jako dobra u SFRJ, pa sam uzeo tri meseca odmora. U oktobru sam se javio na konkurs za pripravnika novinara i urednika u privrednom listu Sekundarne sirovine i dobio posao u Beogradu. Kolege iz Mladosti su se šalile da radim za "seksualne sirovine". Imao sam sjajnu platu od 1.500 tadašnjih maraka, ali sam na poziv Pece Popovića prešao u kuću Politika za duplo manja primanja. To je bilo moje ulaganje u profesionalno novinarstvo. Moji urednici i ljudi koji su me brusili kao novinara bili su Zoran Erak, Rade Šoškić, Peca Popović, Dragan Vlahović, Aleksandar Tijanić, Moma Đorgović i Manjo Vukotić. Radne akcije

Radio sam i u časopisu za mlade Zdravo. Bio sam reporter, a Dejan Lučić fotograf. Nas dvojica smo obilazili radne akcije. Tad smo igrali mali fudbal sa Pecom i Lijom, sa Čolom, Kalemberom, Bregom... protiv timova akcijaša, intervjuisali mlade i zanimljive ljude, čuvare jaganjaca na Pešteru, akcijašice koje su jele pohovane zmije i kornjače kao "ishranu u prirodi", ali i merili obim mišića Petru Čeliku, misteru sveta i drugu Arnolda Švarcenegera. Zdravo je živeo dok nam doživotni predsednik Tito nije umro, pa je proglašena večna tuga i ove šarene i vesele novine ugašene su 1980.

Tito, Josip Broz Tito
foto: Youtube Printscreen

Šta posle Tita

Svetska istorija počela je da se odvija u SFRJ i u mom životu onog trena kad je umro Josip Broz Tito, prijatelj i Istoka i Zapada, čovek koji je spajao Moskvu i Vašington, tvorac zemlje koja je bila vođa nesvrstanih zemalja i naroda. Javnost u svetu se pitala šta će biti sa Jugoslavijom posle Tita. Mi u Srbiji i u Beogradu oplakivali smo Broza. Zaposleni u kući Politika kolektivno su išli u Saveznu skupštinu da mu se mrtvom poklone i da plaču. Ja sam to izbegao, ostao sam tog popodneva kod kuće. Za mene je Broz bio mrtav, mada njegova životna i politička priča nije bila završena. Vratio sam se Titu kad sam sa dr Obrenom Đorđevićem kroz seriju poverljivih razgovora pokušao da sastavim istoriju Službe državne bezbednosti u Srbiji i Jugoslaviji. Moja teza je bila da je srpska tajna policija najmanje gonila strance, špijune i agresore, a najviše sopstveni srpski narod. Glavni krivac za to bio je Tito, za kog su valjevski seljaci govorili da je "najveći srpski car".

Titova sahrana

E da, svašta sam tada saznao o Brozu. Dr Đorđević, koji je osam godina bio načelnik srpske SDB, ispričao mi je neverovatnu Titovu poslednju prevaru. Da, da. Tito je preminuo 4. maja 1980. godine, a sahranjen je četiri dana kasnije. I to dva puta. Prvi put u noći 7. maja telo pokojnog predsednika položeno je s kovčegom u Kuću cveća. Drugi put 8. maja 1980. Tito je javno sahranjivan. Tada je prevezen od Savezne skupštine do Kuće sveća na Dedinju i taj kovčeg je stavljen preko onog prvog. Umesto Titovog tela, u tom drugom javnom kovčegu za sahranu bila je vreća peska. Članovi predsedništva SFRJ, pre svega Slovenci, bojali su se da će neki "diverzant da aktivira bombu, pa će predsednikova creva da lete po Ulici kneza Miloša". I odlučili su da u kovčeg stave vreću s peskom. Time je prevarena celokupna jugoslovenska i svetska javnost, a posebno 700 inostranih gostiju, među kojima je bio i Leonid Brežnjev, predsednik SSSR i Titov lični prijatelj.

Marko Lopušina
foto: Privatna Arhiva

Verovao sam profesor Đorđeviću, verovala mu je i kuća Politika jer je dozvolila da magazin Intervju, u kom sam radio, objavi moj tekst "Poslednja Titova prevara". Na naslovnoj strani je bila fotografija Brozovog kovčega na odru u Saveznoj skupštini. List Intervju je prodat u preko 250.000 primeraka. Niko od državnih institucija, pa ni SDB Srbije, nije demantovao moju i Obrenovu priču. Danas neki portali prepisuju tu moju ekskluzivnu novinarsku priču i objavljuju je kao svoju, a ja ne znam zašto to rade kada sam ja autor i još uvek sam živ.

Propali planovi

Josip Broz kao svetski mangup nije ni mene ostavio na miru. Jelena i ja smo se dogovorili da se venčamo 10. maja, na moj rođendan, 1980. Razlog je bio da ne moram da pamtim naše godišnjice braka, ha-ha-ha! Tito je zapeo i zvanično umro 4. maja i zbog njega je država proglasila dane žalosti, pa je matičar naše prvobitno venčanje otkazao i prebacio za 17. maj. Tako zbog Broza mi danas slavimo dva datuma - 10. i 17. maj. I imam dva velika troška, umesto jednog, kako sam ja to bio lepo zamislio.

Aleksandar Tijanić
foto: Marina Lopičić

Istina o Albancima

Kad je Aleksandar Tijanić bio meni šef, glavni urednik u magazinu Intervju, radili smo istraživačku temu "Albanci u Beogradu". U ekipi istraživača novinara bili smo Mikica Bobić Mojsilović, Nikola Đorđević i ja. Napravio sam reportažu o buregdžiji Elezu Nurediniju, koji je živeo kod hotela "Balkan". Često je Nuredini javno napadan da je albanski separatista sa Kosmeta, da je jatak raznih terorista. Gospodin Nuredini me primio veoma ljubazno. Ispričao mi je da je poreklom iz Tetova, odakle je došao u Beograd da radi. Imao je sreću da ga prime stanari zgrade u Prizrenskoj ulici, kojima je nabavljao i sekao drva, utovarao i donosio ugalj, čistio stanove. Tu je otvorio buregdžinicu, potom ćevabdžinicu, pa pekaru. Izrodio je sa gospođom mnogo dece, koju je školovao, pa čak i slao u Beč da šire porodični posao. Taj naš tekst bio je prva iskrena priča o Albancima u Beogradu, sasvim suprotna od napadnih nacionalističkih napisa o albanskoj zaveri i terorizmu u prestonici. Tekst se nije dopao političarima, koji su čekali Tijanića na krivini da ga izbace iz naše redakcije. To mu se i desilo posle istraživačke teme sa radnim naslovom "Kuda ide JNA".

Tajne

Radio sam 17 godina u Politici, pisao sam za više nedeljnika ove kuće. Bio sam akreditovan da pratim rad policije, tajne službe i vojske, pa sam tako bio u prilici da upoznam i policajce i kriminalce. Otkrio sam dvadeset osoba koje su bile likvidatori Savezne službe državne bezbednosti i ubijali jugoslovenske političke emigrante. To su bile ubice u ime države.

Maks Luburić

Zahvaljujući Mići Japundži, policajcu SDB Jugoslavije, otkrio sam veliku državnu tajnu - ko je ubio Vjekoslava Maksa Luburića, komandanta logora Jasenovac. Ovog zlikovca likvidirao je u Španiji, gde se Luburić kao ustaški emigrant skrivao i predstavljao kao "general Drinski", Ilija Stanić, njegovo kumče. Inspektor tajne policije Mića Japundža je našao Stanića u Sarajevu i ubedio ga da likvidira kuma svog oca i poglavnika organizacije Hrvatski narodni otpor, jer je bio zločinac, krvnik i masovni ubica Srba, Hrvata, Roma i Jevreja u vreme NDH.

Vjekoslav Maks Luburić
foto: Youtube/Printscreen

Luburić je živeo u mestu Karkahente, a Ilija je otišao da mu bude kućni poslužitelj. SDB Jugoslavije je ovog svog likvidatora obučio šta da radi. Poneo je otrov, koji nije delovao kad mu ga je stavio u kafu, pa je uzeo ispod sudopere neku štanglu i tukao ga dok ga nije usmrtio. Zavio ga je u tepih i pobegao natrag vozom, s drugim pasošom u džepu, u Sarajevo. U SDB Jugoslavije likvidator Ilija Stanić javio je da je 20. aprila 1969. godine "mungos ujeo kobru".

Šta je istina

Moj tekst je objavljen u svim jugoslovenskim medijima. A Ilija Stanić, koji se u međuvremenu učlanio u ustaške "zenge", na TV Zagreb je rekao da sam ja to sve izmislio. Onda sam mu je preko HRT pustio magnetofonski snimak njegovog glasnog izveštaja tajnoj policiji Jugoslavije, u kome se jasno čuje kako kaže da je "mesara Srba" ubio udarcima štanglom po glavi. Posle nekoliko godina u novoj nezavisnoj Hrvatskoj ubica Ilija Stanić je slavljen kao heroj ubice, jer je Luburić u novom ustaškom svetu bio protivnik Ante Pavelića. Sada se u Beogradu priprema snimanje filma "Krvnik Maks Luburić" o ovoj državnoj likvidaciji komandanta logora Jasenovac, u kome treba da budem savetnik scenariste i režisera.

Pavle Vuisić
foto: Jugoslovenska Kinoteka

Pavle Vuisić

Marko Lopušina je jedini novinar koji je napravio intervju sa slavnim glumcem i boemom Pavlom Vuisićem. To je činjenica koju često pominjem ljudima koji brzo zaboravljaju. Paja je početkom osamdesetih bio živa legenda Beograda i meni najtajanstvenija ličnost. Pričale su se divne bajke o njemu kao čoveku sa splava na Savi, kao glumca koji iz prve snima svoje scene, i to do podne, da bi potom išao sa prijateljima na Savu. Odlučio sam da ga intervjuišem dok je u zoru u proleće 1982. snimao scene filma "Maratonci" na Novom groblju. Sedao sam pored njega, listao scenario i zapitkivao ga. Paja je mislio da sam član ekipe i odgovarao je na moje pitanja. Kasetofon je bio u torbi i snimao naš razgovor. Kad sam u Intervjuu objavio prvi novinarski razgovor Pavla Vuisića, mnogo novinara, posebno onih iz filmskog sveta, bilo je ljuto i na mene i na Paju. Međutim, Vuisić im je mudro odgovorio: "Čovek se snašao. Uradio je sjajno svoj posao!" To mi je najbolji kompliment koji sam dobio od neke javne ličnosti za svoj novinarski rad.

Mir u BiH

Još jedna jako interesantna i tajnovita ličnost je doktor, profesor, akademik Borko Đorđević iz Kalifornije. On je kao diplomac Medicinskog fakulteta bio prijatelj Lole Novaković, Tereze Kesovije, Ruške Jakić. Otišao je u SAD na specijalizaciju iz plastične hirurgije i postao slavan. Operisao je četiri prve dame Amerike. Beti Ford ga je učinila slavnim, rekavši kalifornijskim novinarima: "Mlad je, odličan, ali skup hirurg." U SAD, gde dame pate da večno budu mlade i lepe, Đorđević je operisao 16.000 žena, najviše iz Holivuda. Ali meni je bio interesantniji kao član Republikanske stranke, čovek od poverenje predsednika Ronalda Regana i predsednika Džimija Kartera.

Doneo je sa Karterom i Karadžićem 1994. godine mir u BiH. Sa Miloševićem i Amerikancima dogovorio je ubrzanu tranziciju Srbije uz investicije iz Vašingtona vredne sedam milijardi dolara. Na našu srpsku žalost, Sloba je taj dogovor sa SAD prekršio, a Vašington ga je poslao u zatvor, gde je u Hagu umro. Akademik Borko Đorđević mi je otkrio ovu državnu tajnu i potom je objavio u knjizi "Stakleni mir", koju sam ja priredio. Nikad niko iz Vlade Srbije nije demantovao priču o ubrzanoj američkoj tranziciji i njenoj propasti, koja nas je sve odvela u istorijsku dubiozu.

Marko Lopušina
foto: Mondo/Stefan Stojanović

Pretnje

Četiri puta mi je prećeno smrću ili nagoveštavana moja likvidacija. To su činili legalni policajci i ilegalni kriminalci. Jedan mi je stavljao pištolj na čelo, drugi me kidnapovao i pretio bacanjem pod autobus GSP, treći je hteo "glavu da mi otkine", a četvrti me zvao da me vozi kući iz Novog Sada u Zemun autom u kome je on izrešetan. Jedan bivši "debejac" me lepo zamolio da o njemu više ne pišem da je "trgovao narkoticima", ali da mogu da dođem u njegov dvorac na ručak. Ti opasni tipovi koji su mi pretili danas su u zatvoru ili pod zemljom.

101 knjiga

Objavio sam od 1986. do danas stotinu knjiga. Upravo mi je izašla 101. knjiga sa naslovom "Američko zlo - SAD protiv Rusije i Srbije". Od tih stotinu naslova, najviše je dela o srpskoj dijaspori, 25, pa o tajnoj policiji desetak i o srpskoj i svetskoj mafiji - devet.

Marko Lopušina
foto: Privatna Arhiva

Arkan

Željko Ražnatović je bio deo državnog projekta, radio je u Saveznoj službi državne bezbednosti do početka devedesetih, a potom je prešao u MUP Srbije. Meni je kao novinaru pretio da će "da mi otkine glavu", što sam napisao i objavio istinu o njemu. Bio je neprijatan i prema mojoj supruzi dok je bila direktor u vojnoj fabrici. A udario je šamar njenom sestriću jer je kao fudbaler Rada zabio gol Arkanovom Obiliću. Ušao je u svlačionicu fudbalera Rada na poluvremenu i udario centarfora, golgetera, uz pretnju: "Da više nisi prešao centar!" Ražnatović je radio za policiju, a policajac ga je ubio. Ironično, zar ne? Njegova žena Svetlana Ražnatović bila je zbog njega 121 dan u zatvoru.

Svetlana Ceca Ražnatović
foto: Ata images

Jasenovac

Pisao sam o dve ličnosti koje su bile povezane sa ustašama i Jasenovcem. Prva je bio Alojzije Stepinac, ustaški nadbiskup, koji je pokrštavao srpski narod i slao ga u smrt, a drugi je bio Krunoslav Draganović, ustaški fratar koji je posle rata spasavao hrvatske zločince i prebacivao ih u inostranstvo. Stepinac je bio poverenik Ante Pavelića, poglavnika NDH, a Draganović trostruki špijun Vatikana, Amerike i Engleske. Tvrdi se da je radio i za KGB. Josip Broz je obojicu ovih krvnika uhapsio, pomilovao i pustio na slobodu. Stepinac je umro u Hrvatskoj kao građanin, a Draganović je umro u Sarajevu kao penzioner Rimokatoličke crkve. Nisam uspeo da nađem odgovor na pitanje zašto je Tito bio toliko naklonjen ovim ustašama.

Marko Lopušina
foto: Privatna Arhiva

Najveća sreća

Kad smo Jelena i ja planirali porodicu, dogovorili smo se da, ako bude sin, dobije ime Dušan, po ocu moje majke, a ako bude ćerka, da se zove Lucija, po njenoj babi. Moj deda Dušan Jovanović je bio čovek kod kog sam u selu Ugljarevo na Zapadnoj Moravi naučio da radim, da čuvam stoku, da plivam, da vozim bicikl i motor. Imao je deda ogromno poverenje u mene i samo je meni dozvoljavao da šetam šarplaninca Džonija po šumi ili da jedino ja od svih unuka mogu da čuvam i kupam u reci ogromnog konja Armana. A bio sam šaka jada.

Kad se naš sin rodio, deda mi je sa ponosom rekao: "Ti si jedini od svih mojih unuka koji je svom sinu dao moje ime!" To je bilo njegovo veliko hvala meni i Jeleni. Zato što je naš Dušan danas mlad, pametan i vredan čovek, sa majčinim umetničkim instinktom, zato što mene stalno podseća na dedu i na moju majku, ja sam uvek srećan. Da smo dobili ćerku Luciju, bio bih srećan, jer me je baba Lucija sa svojih 100 godina života pročitala. Svojoj unuci Jeleni, a mojoj devojci, otkrila je moje tajne namere: "Jejo, dok ti krečiš dolje, Marko kreči gore i sve ti gleda u izraz (u dekolte)!" Jelenina baba Lucija je bila sjajna i hrabra žena, koja je 1945. godine preživela makedonski progon čitave njene porodice iz Đevđelije u Gajdobru.

Marko Lopušina
foto: Privatna Arhiva

Odlazak

Smrt roditelja, i mojih i Jeleninih, za nas je bila najveća tuga. Umrli su od bolesti prvo naši očevi, a potom i majke. Živi su danas u našim sećanjima, jer pamtimo mnoge njihove reči, upozorenja, ohrabrenja. Moj otac Svetozar je mojoj devojci i ženi dao nadimak Ješa. Oni su tako nama pokazivali svoju ljubav.

Ne razmišljam

Danas na početku osme decenije života ne razmišljam o njegovom kraju. Oboje smo zvanično penzioneri, ali svakodnevno radimo. Pišem kao novinar, pišem kao pisac, pišem kao savetnik - svakog dana. I dalje imam potrebu da svojim čitaocima, našoj javnosti, kazujem svoje viđenje sveta, koji se ubrzano kreće ka budućnosti. Kajem se iskreno i kratko za greške koje sam počinio, jer ne želim da mi prerastu u traume. Uvek sam ljubavlju pokušavao da ih ispravim...

Marko Lopušina
foto: Mondo/Stefan Stojanović

Živi život

Reći ću ti još ovo, kao što govorim sinu i snaji. Živi svoj život. Nađi svoje zrno zadovoljstva, koje će stalno da te čini srećnom. Svet je postao globalno selo u kome možeš da se izgubiš ili da budeš zaveden i odveden tamo gde ne želiš da budeš. Potrošačko društvo, u koje smo upali, nova tehnologija koja nas osvaja jesu frigidni, sebični i egoistični. Kad imaš izgrađen svoj privatni i poslovni svet, zaštićen od spoljnih udara, ići ćeš tamo kuda ti želiš i bićeš zbog toga jako zadovoljan.

Bonus video:

00:34

Munja o Matiji Bećkoviću

Prijavite se za kurir 5 priča
Naš dnevni izbor najvažnijih vesti

* Obavezna polja
track