ISPOVEST GLUMICE I ČUVENE TV SPIKERKE: Žao mi je što sam karijeru završila rečenicom: "POČELO JE BOMBARDOVANJE JUGOSLAVIJE"

Lepa, odmerena i dostojanstvena, godinama nam je putem TV ekrana saopštavala najvažnije vesti. Prve korake napravila je na radiju sa tri godine, a kasnije u Dečjoj dramskoj grupi Bate Miladinovića. Glumu je studirala s Ružicom Sokić, Nikolom Simićem, Batom Živojinovićem i Radom Đuričin. Na Televiziji Beograd radila je od njenog osnivanja 1958. do penzije 2000. godine. Danas je ponosna na svoje dvoje dece Dubravku i Radomira, ali i unuke Kosa, Aleksandra i Filipa... TO JE LJILJANA MARKOVIĆ!

U jednoj od prvih emisija Radio Beograda za najmlađe recitovala sam tog popodneva, izgleda da je bio četvrtak nekog proleća 1938. "Sedi mačak na prozoru..." Tako je mikrofon ušao u moj život i trajao do 2000. godine, kad sam otišla u penziju. Mikrofon, srećom, traje u životima moje dece Duce i Laleta.

Rođenje

Rođena sam 3. marta 1935. u zanatlijskoj porodici Mitrović, kod pijane gazdarice na Pašinom brdu. Moj otac Dragomir ostavljen je ispred Saborne crkve 1905. Usvojio ga je tada najpoznatiji kujundžija u Beogradu, koji je pravio ogradu oko dvora. Odgajio ga je deda zajedno sa svojim sinom. Oca su oženili mojom majkom Janom Grozdanić, koja je bila pekarska ćerka sa teške periferije grada, a dedina pekara bila je malo poviše Autokomande. Rođena sam kao njihovo četvrto dete, a prvo dvoje im je umrlo. Pokojna baka je rekla da će mi pred svoju smrt ispričati ko su očevi pravi roditelji. Međutim, umrla je dementna. Nikad nisam saznala na koga imam ovakav glas, da li su mi biološki baka i deka bili operska pevačica ili neki glumac, ili neka gradska gospođica i gospodin.

Prvi koraci u glumi

Član pionirske radio-grupe postajem odmah po oslobođenju Beograda u jesen 1945. Bila sam visoka, suvonjava devojčica s dubokim altom. I gotovo redovno sam umesto svojih vršnjaka glumila dečake. To sam podnosila, ali kada mi je Dragutin Guta Dobričanin odredio da u nekoj dečjoj bajci glumim sedobradog deku, skoro čitave noći nisam oka sklopila. Zamalo da ne dođem na prikazivanje. Saznala sam da i Guta glumi Proku u popularnoj emisiji "Veselo veče" i odlučila da se pojavim na probi. Pevala sam rolu dede u bajci "Deda i repa", koja se mogla i javno gledati na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Svaki put kad bih na kraju, na poklonu, skinula šubaru i ispale mi kike, doživljavala sam "standing ovations". Tako je Guta otkrio moj glumački talenat i ja sam završila 1954. na Akademiji pozorišnih umetnosti, na odseku glume u klasi prof. Kolundžića.

Moja klasa

Generacija koja je obeležila istoriju pozorišta, filma, televizije, moji klasići Ruža Sokić, Rada Đuričin, Rada Andrić, Bata Živojinović, Nikola Simić, Tori Janković, Aco Asoski. Akademija je bila u Knez Mihailovoj, ja, već udata, živela sam iza ćoška u Sedmog jula 1. Ispite smo spremale u našoj kuhinji, dok sam ja kuvala ručak za Sašu. Bili su to studentski dani koji se ne mogu opisati rečima. Svi smo se profesionalno ostvarili i obeležili kulturu naše zemlje. Danas ulazim u 90. godinu, ostale smo samo Rada Đuričin i ja, možda zato što smo bile najbolje drugarice.

Kako sam ušla u televiziju

Godine 1956. moj suprug Saša je u julu pokrenuo eksperimentalnu televiziju u okviru radio-izložbe na Tehničkom fakultetu, prirodno da ja, kao njegova žena, pune dve nedelje sa ostalim umetnicima stvaram taj televizijski program. Čitala sam vesti i najave iz večeri u veče. Izložba je promovisala prvu industrijsku kameru, koju je proizvela jedna slovenačka firma.

Tako sam se zarazila televizijom. Te 1962. postala sam voditelj TV Dnevnika Televizije Beograd. Ostalo je istorija i svi me znaju kao lice i glas koje izgovara: "Gledali ste Dnevnik, laku noć i prijatno."

U inostranstvu takve emisije uglavnom vode muški spikeri, dok kod nas, kao što znate, praksa je pokazala da u ozbiljnim političkim emisijama odgovara žena spiker. Izmenom lika potencira se i skreće pažnja na pojedine grupe vesti i storija. Opravdanja, dakle, ima, ali isto tako ima i razloga protiv. Meni često zameraju da sam u Dnevniku preozbiljna, ali to mora tako da bude jer to zahteva karakter emisije.

Moj suprug Aleksandar Saša Marković morao je da ode sa televizije kad sam postala spiker. Ono što je nekada važilo u televiziji, danas ne važi. A posle ću vam ispričati kako smo se zavoleli.

Prvo Beogradsko proleće

Nisam samo radila Dnevnik, a ljudi me po tome sigurno najviše pamte. Sredinom šezdesetih Televizija Beograd pokreće kulturni magazin "Spektar", koji sam vodila. Imala sam priliku da intervjuišem i Ivu Andrića i sve druge velike kulturne poslanike naše tadašnje zemlje. Uvek sam se trudila da radim i nešto drugo. Godine 1961. sa Branislavom Branom Surutkom vodila sam prvo Beogradsko proleće. Danas to često zaborave da spomenu. Radila bih još puno puta slične programe da nije stupila na snagu odluka na televiziji da oni koji čitaju vesti ne mogu da rade ništa što je zabavni program. Moja koleginica Dunja Lango, i pored te zabrane, otišla je da vodi Beogradsko proleće i odmah su je skinuli s Dnevnika.

Uzor bio BBC

Kada govorimo o Televiziji Beograd, ona je i tada bila postavljena na principima BBC. Ona se trudila da zadrži tu ozbiljnost. Danas je baš zbog toga i postala ozbiljan Javni servis.

Emisija o poljoprivredi

U svoju biografiju upisala sam i emisiju sa Zaharijem Trnavčevićem, koja se bavila poljoprivredom. Mislim da je kasnije iz toga nastalo "Znanje imanje", ali to nije važno. Emisija je bila tako koncipirana sa tim nekim ozbiljnim reportažama iz poljoprivrede, ali uvek su tu bili muzičari i pevači. Pamtim dobro da su mi tokom snimanja emisije u Homolju tom prilikom poklonili vlaški prsluk do pola lista s tim njihovim ornamentima. Dugo sam ga nosila.

Duško Radović

Bila sam član Ateljea 212 i Narodnog pozorišta. Tumačila sam glavne uloge u filmovima "Pogon B" i "Mali čovek" i igrala u još nekoliko filmova. Volim i seriju "Ženski razgovori" Duška Radovića. On toliko dobro poznaje žensku psihologiju da tekst gotovo i ne treba glumiti. Sve je toliko normalno i prirodno. Sve ženske reakcije i razmišljanja toliko su uverljivi i svima nama bliski da se često identifikujemo sa ličnostima koje glumimo.

Žal

Poslednji put sam radila pred bombardovanje 1999. I danas mi je žao što sam karijeru završila saopštavajući da je počelo bombardovanje Jugoslavije.

Privatni život

Supruga Sašu upoznala sam na Radio Beogradu. Moja ćerka Duca često priča tu našu priču. On je bio desetak godina stariji od mene i radio je emisiju o filmu koja se zvala "Govorimo o filmu". Znate, tada novinarima Radio Beograda nije bilo dozvoljeno da govore pred mikrofonom i njemu su poslali mene, koja sam tada imala 19 godina, da čitam te njegove tekstove. E, onda je u jednom trenutku urednik redakcije Radivoje Lola Đukić rekao da ja ne mogu to više da čitam. Zašto? Pa zato što se izgleda nas dvoje muvamo i, ako se tu nešto dogodi, on će biti kum. I tako samo se nekoliko meseci kasnije nas dvoje i venčali, a kumovi su nam bili Radivoje Lola Đukić i Bojan Dimitrijević, budući veliki dopisnik Radio Beograda iz Pariza.

Prvi ručak

Uživala sam u našoj ljubavi i svemu što donosi brak. Nikad neću zaboraviti prvi ručak koji sam skuvala u braku. Napravila sam sarme, ali sam zaboravila da u njih stavim pirinač. Mrzelo me je da ih odvijam, pa sam pirinač skuvala i servirala ga odvojeno. Od tada je moj muž često umeo u šali da spomene te moje "montažne sarme".

Porodica mog supruga vodi poreklo sa Pelješca. Njihov predak je došao u Srbiju 1821. godine i radio kao učitelj i pisar. Nije u Srbiji tada bilo mnogo pismenih ljudi. On je učestvovao u nekoj pobuni sveštenika u tadašnjoj Austougarskoj, pa je morao da prebegne kod Miloša Obrenovića. Vladar nije smeo da ga primi u Kragujevac, gde je on bio tada, nego ga je poslao u Požarevac. Naša porodica je i odlučila da deo svoje zaostavštine pokloni tamošnjem Istorijskom arhivu. Ona sadrži više od hiljadu knjiga, dokumenata i fotografija o Drugom svetskom ratu na našim prostorima. Reč je o zaostavštini mog pokojnog supruga, pisca, publiciste i revolucionara Aleksandra Saše Markovića (1927-1994), rodom iz Požarevca.

Deca

Iz braka smo dobili dvoje divne dece, Dubravku Ducu Marković i Radomira Laleta Marković. Nikad ih nisam tukla. S nama u kući živela je naša kućna pomoćnica Irena, koja je na neki način bila deo naše porodice. Radila je kod nas više od 30 godina. Naša služavka poslužila je Novaku Novaku kao inspiracija za lik Tine u seriji "Pozorište u kući".

Duca i Lale su mi podarili i unuke Kosa, Aleksandra i Filipa.

Rat u Bosni

Najteže mi je u karijeri bilo devedesetih, kad je počeo rat u Bosni. Sestra mog supruga Branka Marković Obradov živela je u Sarajevu sa svojom porodicom. Dolazila bih u redakciju i morala sam da čitam vesti na drugom programu... Svaki put kad sam ulazila u televiziju, morala sam da popijem nešto za smirenje da bih mogla da izdržim pritisak. Čitala sam vesti, a šta se stvarno dešava u Sarajevu znala sam od svoje rodbine.

Kraj

Moja ćerka Duca ume da kaže da je teško pronaći nekog ko je imao ovako lep život. Žao mi je što moj Saša nije tu. Otišao je prerano 1994. godine. Bilo mi je teško, ali život ide dalje. Pre dvadesetak dana proslavila sam i 89. rođendan. Uživam u svakom novom danu i trudim se da ne skidam osmeh s lica.