U danima kada se u Srbiji i Hrvatskoj obeležava 21. godišnjica Oluje, Jovičić se podseća perioda kada je i on kao četvorogodišnjak bio u jednoj koloni koja je iz rodne Srebrenice bežala za Srbiju. Pored asocijacije na rat i progon velikog broja Srba, ratni sukobi su na njega ostavili i lični pečat.
– Ne volim da mislim o Srebrenici, jer taj sam rat doživeo kao dvostruku tragediju. S jedne strane, zbog ratnih strahota i stradanja ljudi, a sa druge strane, doživeo sam da mi je upravo taj rat razorio porodicu – ispričao je svoju potresnu ispovest Jovičić.
Kako je bio dete iz mešovitog braka, doživeo je da njegova majka, koja je bila druge vere, odluči da ostavi porodicu, zbog pritiska sredine i mržnje prema Srbima koja je tih godina bila jako izražena u Bosni.
- Ona nije želela da dođe sa nama u Srbiju. Ja pre verujem da nije smela iz straha za svoju porodicu u Bosni, ali to na kraju nije ni bilo važno. Ostao sam bez doma i moj otac i baka sa mnom u naručju i sa dve torbe u koje smo spakovali ceo život, došli smo 1991. godine u Beograd – priča Jovičić za Nedeljnik.
Nastanili su se tada u Borči i Aleksandar je zavoleo taj deo prestonice kao da je rođen tu. Za razliku od mnogih svojih vršanjaka sa periferije koji su maštali da se što pre presele u “krug dvojke”, Aleksandar je sanjao da ostane u Borči. I da učini nešto za taj kraj i za svoje komšije. Prilika za to mu se pružila kada je izabran za predsednika najveće beogradske opštine Palilula.
