“Mržnja toliko izopači i najširi um, poremeti i najbolje obrazovanje, iskvari i najčistije srce da unese nered u celu čovekovu prirodu”, napisao je nenadmašni Jovan Dučić naglasivši da mržnja najviše razara onog ko je nosi. Ljudi koji mrze ne nose samo negativnu emociju prema drugim ljudima već žive u kavezu sopstvene nemoći, spolja su gordi unutra slabi i lomljivi. Mržnja je bedem kukavičluka i nemira, nedostaka ljubavi i snage da se čovek izdigne iznad ovog patološkog stanja, genetskog, dohranjenog traumama rođenja ili stečenog kompleksima niže vrednosti. Najveći monstrumi i mrzitelji po pravilu su malodušne i nedovršene osobe. To je nebrojeno puta dokazano, naročito u vremenu rata i vanrednih okolnosti kada iz čoveka pokuljaju skriveni porovi, izopačene strasti nošene mržnjom prema svemu što ima formu, smisao, lepotu i suštinu. Na udaru kolektivne mržnje u svim revolucijama je tradicija. Stvaranje nove elite po pravilu nastaje na zločinu prema svemu što ima kontinuitet, istoriju ili pedigre. I danas smo svedoci kako se u tom jurišu maloumlja širom sveta uništavaju kulturna dobra, zatiru tragovi drevnih civilizacija, otuđuje i pljačka baština. Riznice zapadnih muzeja prepune su opljačkanog blaga drevnog istoka od Egipta i Vizantije do Iraka i Sirije.
Mržnja među bližnjima ima najrazorniju moć. Bratska mržnja ima samounišćujuću snagu da sagori i u pepeo pretvori sve oko sebe. Taj Kainovski poriv danas hara Crnom Gorom otuđenom od sopstvene suštine, lišenom ljubavi prema tradiciji i precima. Poruke koje vlast šalje srpskom narodu na granici su sa proglasima nacista Jevrejima. Reći da u Crnoj Gori nema mesta za one koji ne ljube antisrpsku i kancerogenu Crnu Goru, da je ovako izopačenu i srbofobičnu ne doživljavaju kao svoju otadžbinu, a koja im uskraćuje pravo na sopstveno iskonsko biće, u najmanju ruku je teror u najavi. Svaka represija i diskriminacija počinje manifestima i javnim obraćanjima zvaničnika, kasnije direktivama ulazi u masu, iz mase u institucije. Sve je već viđeno. Ne postoji nauka i naučnici koji će dokazati da Crnogorci nisu Srbi, većinom naseljeni sa Kosova i Stare Srbije nakon pada srpske srednjovekovne države, ali dobrim delom i autohtono stanovništvo srpskog etnosa koje je živelo na prostoru Duklje, Zete, Travunije i Zahumlja. Migracije iz nužde uzrokovale su mnoga pomeranja stanovništva. Potreba čuvanja krsta i srpskog imena stvorila je Crnu Goru - najslobodniju i najsrpskiju srpsku državu. Srpstvo u njoj je značilo sve. Od časti, slobode, vere, života do smrti.
“Što se ne hće u lance vezati, to se zbježa u ove planine...”, pevao je Njegoš zavetujući se časnom krstu i slobodi zlatnoj.
“Mićunović i zbori i tvori Srpkinja ga još rađala nije od Kosova a ni prije njega”. Ta epska - srpska Crna Gora nikada nije jauknula pod bremenom nemaštine i čestog ratovanja. Išli su u boj da traže vitešku pogibiju da ih ona na kućom pragu ne bi dočekala. Odgovor na ultimatum Omer paši i njegovoj silnoj vojsci bio je jedinstven u istoriji ratovanja - poslali su mu fišek sa barutom. Kletve su nastale kao viteški putokazi, a zakletve nepisani zakoni. Nema dana, ni megdana ni žalosti, ni veselja da se srbstvu nije nazdravilo ili uz gusle srpstvo ožalilo.
“O kukavno srpstvo ugašeno”, vapi pesnik i vladika za svojim carstvom. Gasi li se danas srpstvo u Crnoj Gori, novoj i neprirodnoj državi nastaloj na svim suprotnostima sopstvene suštine? Davno je Brozova Crna Gora zapalila lomaču pod Njegoševom i iskonskom Crnom Gorom! Na tren smo pomislili da je vatra ugašena, ali su je stara mržnja i novi vetrovi ponovo zaždili i raspirili. Prepakivanje pamćenja ulazi u jednu egzaltiranu dimenziju šizoidne drskosti - da se ruše spomenici istinskim herojima, a podižu pljačkašima i razbojnicima od kojih je u vreme okupacije Austrougrske propištao narod u Crnoj Gori.
Poruke koje vlast šalje još više će je raspaliti. Srbima se preti progonom, nestankom i terorom. Otimanjem svetinja i bogomolja ili novim unijaćenjim po ukrajinskom modelu. Svi koji prihvate, moraće da se dokazuju novom identitetu mržnjom prema svemu što do juče behu, a suštinski i danas jesu. Postaće Oni. Prepravljaće nadgrobne spomenike, spaljivati sećanja, na buvljaku prodavati porodično ordenje i mržnjom ubeđivati sebe da su im preci zalutali pod pogrešnu zastavu, da nisu oslobođeni nego pokoreni. Što mnogi već čine. Prednjače oni čiji su se preci i ranije sunetili. Uče decu da su im zavojevači prijatelji, a krvna braća dušmani. Oni koji ne pristaju tiho se osipaju, sa verovatnoćom da se i masovno prospu ukoliko vlast brutalno krene na Mitropoliju crnogorsko-primorsku i Eparhiju budimljansko-nikšiću. Crkva je vekovima predstavljala presto države. Ona je krstom, molitvom i sabljom štitila svoj narod. Srpski, drugog nije bilo u tim liticama krvlju slobode oblivenim. Na upadicu jednog stranca da kada nestane Turaka o Crnogorcima se neće imati šta govoriti, kako svedoči Ljuba Nenadović, jedan stari Crnogorac je bez dvoumljenja odgovorio: “Dobar Srbin imaće dovijeka šta braniti”.
Autor: Mišo Vujović
NE PROPUSTITE
