STRANE SLUŽBE PRATE SVAKI DETALJ U SRBIJI! Živaljević: Cilj mnogih naših komšija je da strancima nametnu svoje viđenje Srbije

Veliku pažnju javnosti u prethodne dve godine privukle su knjige Gorana Živaljevića, bivšeg operativca Državne bezbednosti (DB) i nekadašnjeg zamenika direktora Bezbednosno-informativne agencije (BIA).

On se, uprkos brojnim zahtevima medija, nije oglašavao u javnosti - pustio je najpre "Službu", a potom i "Službu 2" (oba dela knjige su u izdanju "Lagune") da govore umesto njega.

Ipak, Živaljević sada, nekoliko nedelja nakon objavljivanja drugog dela memoara, u ekskluzivnom intervjuu za Kurir odgovara na neke od napada koji su usledili zbog onoga što je napisao, govori o radu u srpskoj službi, koju je napustio 2018. godine, otkriva i detalje o uticaju stranih obaveštajnih agencija u Srbiji i njihovom vrbovanju saradnika, ali i o Petom oktobru... Takođe, govori i o ubistvu premijera Zorana Đinđića, koje ga je 12. marta 2003. zateklo na mestu drugog čoveka BIA.

Knjiga "Služba" je napadana manje nego što sam očekivao, kažete na početku drugog dela memoara. Zašto ste očekivali veće napade?

- Zato što je Služba idealan protivnik. Dala je dosta povoda da je gledate s podozrenjem i da ne volite njeno prisustvo, a ujedno je i protivnik koji ne pruža otpor, već je svoju odbranu svela na čekanje da taj napad prođe. Ako na ovo dodate i tuđe interese i uloženi trud da ona bude što slabija, očekivano je da svaki pokušaj otvorenog razgovora i menjanja te projektovane slike naiđe na veliki otpor.

Ipak, posebno je odjeknula reakcija Danice Drašković, koja vas je - nakon objavljivanja prvog dela knjige, koju ona naziva "pamfletom o službi bezbednosti" - označila kao "surovog državnog teroristu u službi Slobodana Miloševića", dodajući i da je "potpuno neshvatljivo da je taj i takav čovek danas na slobodi, piše knjige, krije zločine i veliča državni terorizam Udbe", optužujući vas pritom i da ste, kao operativac DB, ljudima navlačili kesu na glavu... Šta vi kažete na ove prilično teške reči?

- Da sam ja pre 20 godina uzeo 150 kilograma dokumentacije iz analitike srpske službe, stavio u kombi i odvezao crnogorskoj službi, da sam na tom putu u Crnu Goru sreo britanske obaveštajce i predao im spisak saradnika naših službi prema NATO tokom 1999. godine, a onda u povratku svratio na sarajevsku Fejs televiziju da bih Republiku Srpsku nazvao genocidnom tvorevinom, a srpsku službu ispostavom KGB, sigurno ne bih bio napadan od Danice Drašković.

Kada napišete knjigu o delikatnim temama i kada niko ne ospori nijednu napisanu rečenicu, već se sve negativne reakcije svedu na nekoliko ličnih uvreda i pobunu zbog čega vam je uopšte dozvoljeno da pišete (!), stvarno imate razlog da budete zadovoljni. Moram da primetim i to da sam na prvo mesto "Lagunine" top-liste najčitanijih knjiga izbio upravo u nedelji koja je posvećena književnom opusu Vuka Draškovića. Meni je to baš simpatično i nekako demokratski. Na kraju, neka čitaoci presude da li sam ja kriminalizovana vucibatina ili oni taksimetarski precizno naplaćuju svoje kritike svake vlasti.

Da li su vaše knjige možda, u neku ruku, pokušaj da se spere ljaga s imena DB i svega što se vezuje za službu, pre svega iz vremena devedesetih? Vi ste sami jednom rekli da je knjiga patriotska i da predstavlja odbranu profesije.

- Ako pažljivije pročitate moje knjige, videćete da je otprilike podjednak broj stranica u kojima branim službu sa stranicama gde je kritikujem i govorim o njenim greškama. Kada sam rekao da sam hteo napisati patriotsku knjigu, nisam mislio samo na rečenice pohvale već, možda još i više, na stranice na kojima ukazujem na njene greške i zloupotrebe. Ljaga koju pominjete se ne pere propagandom i galamom, već isključivo istinom i preispitivanjem.

Čitajući "Službu 2", vidi se da ste 2000. godine u DB i te kako bili svesni da Miloševićev režim pada. Vi pišete o tome kako je, uoči Petog oktobra, deo vaših kolega znao da slede velike promene u državi, pa se počelo s razmišljanjima o potrebi da se sačuva služba, da se prilagodi novom vremenu i da se ne brani više ono što se više ne može braniti, te da se ne prepusti sve u državi Amerikancima i Britancima, nego "imati paket akcija u tom novom vremenu i u toj novoj Srbiji"... I onda 5. oktobra 2000. i dolazi nova vlast...

- Svaka vlast bude i prođe. Na svom zalasku ona po pravilu pokušava da svoj pad predstavi kao slom države. Služba je mesto gde se te pogrešne definicije najbolje vide i manifestuju, pa se upravo tada i po tom šablonu ulazi u najgore zloupotrebe. Bez obzira na ogromno strano prisustvo, na loše namere mnogih okolnih država, na netačnost brojnih optužbi i mnogo grešaka koje će se kasnije dogoditi, taj Peti oktobar je dobar dan u srpskoj istoriji. Završena je jedna loša i nesrećna epoha, a svaki pokušaj odbrane takvog stanja bi bio poguban za državu i ljude koji su želeli da žive u drugačijoj zemlji. Ne postoji služba koja to može zaustaviti, ali, pre svega, zašto bi to služba i zaustavljala. Volja naroda je viša i važnija naredba od bilo kog zahteva s bilo koje političke adrese.

Ali ta demokratska vlast ne smenjuje odmah Radomira Markovića s čela DB.

- Ne mislim da je puno toga izgubljeno zbog ta tri meseca ostanka Radeta Markovića na čelu DB. To je samo izgovor za ono što se kasnije dešavalo i alibi za sve one koji su iz svog razloga zaustavljali proces prave reforme. Zašto nije urađeno više i zbog čega reforma nije zaživela, to nije pitanje za ljude iz službe, koji najviše na svetu vole da rade sve po zakonu, već za svet politike, koja pričom o tri meseca Radeta Markovića sakriva svoju odgovornost. Postpetooktobarska politika je bila stvarni kočničar istinske reforme, koliko god bili glasni i pričali suprotno.

Postoje tvrdnje da je u tom periodu DB uništio ogromnu dokumentaciju.

- I to je alibi za neurađeni posao političara. Svaki papir je rađen u više primeraka, pa ako je neko negde i uništio nešto, isto to je ostalo na drugom mestu. Za Beograd pouzdano znam da nije uništen nijedan dokument iz arhive, iako je zamenik Ćurčić to zatražio u jednom trenutku. Lično sam bio u grupi nižih rukovodilaca službe u beogradskom centru čiji je odgovor rukovodstvu glasio: Mi se ne stidimo onoga što smo godinama pisali i nemamo problem u vezi s bilo kakvom dokumentacijom. Nakon tog našeg stava takvih zahteva više nije bilo.

Kolika je uloga stranih službi u Petom oktobru?

- Nema mnogo bitnih datuma u istoriji ove zemlje bez učešća stranog faktora. Nekad je taj uticaj presudan, nekad malo manji, ali definitivno je ovaj prostor raskrsnica gde se susreću mnogi interesi. Peti oktobar je bio logičan spoj većinskog osećaja građana ove zemlje sa stranim interesima, gde su domaći političari imali ulogu posrednika koji nastoji da uzme proviziju za sebe. Ako tome dodate brojne podizvođače radova u liku službi svih susednih država koje su nastojale da uguraju svoj interes i sprovedu svoje nacionalne projekte, mogli smo mi proći i mnogo gore. Samo, taj proces nije gotov, u stvari, on nikada ne prestaje. Interesi velikih nisu po definiciji uvek loši za Srbiju, ali te procese često na svoj način oboje ili isprljaju i ovi naši iz bivše zajedničke države, kojima je večiti ideal da svoju verziju istorije i svoje viđenje srpske politike što više uguraju u strateške analize, pa potom i u zvanične stavove Berlina, Vašingtona ili Brisela.

Koje su strane službe pre i posle 2000. najaktivnije ovde? Vi apostrofirate britansku tajnu službu, koja je, tvrdite, imala najveći uticaj na politiku, bezbednosni sektor i državne institucije, i to preko Nove demokratije Dušana Mihajlovića, ali i preko JUL Mire Marković, što je interesantan podatak.

- Jedan moj bivši kolega iz vojne službe nedavno je rekao da strane službe ofanzivno idu isključivo na pridobijanje kredibilnih ljudi. Apsolutno netačno i potpuno obrnuto. Kredibilne ljude nije lako preobratiti i vrbovati u inostranstvu. Meta stranih službi su ljudi s problemom, alavi na novac, bolesno ambiciozni, lovci u mutnom, lupeži i secikese. Pa zar mislite da je dobrim analitičarima velikih službi promakla okolnost da su se u JUL učlanili vlastoljubivi poltroni, bez ijednog ljudskog kvaliteta, koje nije privukla vizija sveta Mire Marković, već lukrativni motivi i procena da će preko nje najlakše doći do položaja ili novca. Istovremeno, stranci su dobro znali kolika je njena moć. Jednačina je tada postala prilično jednostavna i JUL je postao glavni kanal uticaja za donošenje pogrešnih procena i odluka.

Vratiću se još jednom na temu prisustva stranih službi. Velike službe su naravno prisutne i brižno prate svaki detalj, ali naš najveći problem su infantilne politike regiona koje su navikle da se od problematične i slabe Srbije najbolje živi. Pa oni su po tom modelu problematične Srbije napravili države, naoružali vojske, opremili službe, tražeći zauzvrat samo tu sitnicu da svoje male interese uguraju u te velike procese. Komšijama je cilj da upravo oni budu jedini tumači Srbije strancima koji dolaze iz daleka, a ako se ukaže prilika, i supervizori i mentori za problematične Srbe, sa štapom i šargarepom u svojim rukama.

U vreme ubistva Đinđića bili ste zamenik direktora BIA. Da li je ubistvo premijera propust - ili tačnije poraz - srpskih bezbednosnih službi, uključujući i BIA?

- Ubistvo Đinđića je poraz svih nas. Na prvom mestu ljudi koji su bili zaduženi za njegovu bezbednost, a potom i nas ostalih koji smo bili deo bezbednosnog sektora. Ali nemojte da se zaustavimo samo na tome. Hajde da vidimo kako je tada izgledao taj bezbednosni sektor.

Ubistvu Đinđića prethodilo je mnogo loših stvari. Nakon 2001. godine BIA je gubila jednu po jednu nadležnost jer je inostrani interes projektovao drugačiju šemu bezbednosnog sektora. Na dan ubistva, zapravo i mnogo pre toga, premijera Đinđića više ne čuva BIA, buduće atentatore ne prisluškuje služba nego MUP, a Zvezdan Jovanović i ostali već mesecima nisu njeni radnici, već upravo radnici MUP. Na sve to, projektovanog zaštićenog svedoka protiv te grupe ne čuva BIA ili neka domaća služba, već stranci, po Slovačkoj i ko zna gde još. Podsetiću vas i na to da se BIA brutalno isteruje iz istrage nakon incidenta kod hale Limes, sa obrazloženjem da ona nema tu šta da traži.

Ne govorim ovo da bih optužio MUP ili da bih glorifikovao stari DB, koji je svakako trebalo okrenuti naopačke i sve istresti, već da bih poređao stvari u skladu s činjenicama. Ali priča o odgovornosti se ne završava ni na BIA, ni na MUP. Pitanje svih pitanja je politički kišobran koji je postojao za najveću kriminalnu grupu na Balkanu tog vremena. Pa nismo se mi iz službe pajtali sa „zemuncima“ i pravili poslovne dilove, već politički savetnici oba krila pobedničkog DOS. Kada to kažem, mislim i na one iz DS koji su se krili iza Đinđićevih reformi, ali i na one iz DSS koji su se zaklinjali u legalnost i državotvornost Koštunice. Te 2002. godine i jedni i drugi su više brinuli o svojim akcijama u Šilerovoj i o tome da im drugari ne budu prisluškivani nego o bilo čemu drugom. A kada politika bahato i autoritativno uđe u taj prostor i napravi alibi kriminalu pozivajući se na više interese, malo je toga ostalo na raspolaganju policiji ili službama.

Ima li u atentatu uloge stranog faktora?

- Nemamo mi ovde prostora za tako velike teme, niti sam ja neko ko ima nameru da osporava zvaničnu verziju atentata. Ali isto tako smo dužni da neke stvari ne zaboravimo. Hajde samo da podsetimo na okolnost da su na zagrebačkom Jarunu nekoliko godina nesmetano živeli pripadnici klana koji je ubio Zorana Đinđića, što se verovatno nikada ne bi ni otkrilo da se nisu međusobno posvađali i poubijali. Neću ja da kažem da su Hrvati ubili Đinđića, već hoću samo da postavim pitanje šta bi se desilo da je bilo obrnuto, da je, ne daj bože, ubijen hrvatski premijer, a da su atentatori tri godine živeli

O LJUDIMA IZ KNJIGE

Đinđić i Jovanović bili slični

Mnogi su videli Čedomira Jovanovića u vašoj priči kako je Đinđić, malo pre nego što će biti ubijen, tražio od BIA da prati njegovog saradnika iz DS koji je bio povezan s ljudima iz sveta kriminala... Je li to on?

- Nisam ja sve ovo pisao da bih se bavio Čedomirom Jovanovićem ili bilo kojim drugim imenom iz sveta politike. Ja govorim o trendovima i nepravilnostima, o našim slabostima i propustima, o nakaradnom sistemu i lošem iskustvu. Daleko je Čedomir Jovanović bio prisniji prijatelj Zorana Đinđića od mene i bilo bi neukusno da se ja sad takmičim s njim na temu bliskosti i prijateljstva. Štaviše, siguran sam da je Čeda Jovanović u svom političkom opusu baštinio mnogo toga što bi Zoranu Đinđiću bilo po volji, čak mislim da su bili slični u mnogim stvarima. Moja tema je nešto drugo, pre svega, uređena država u kojoj će se znati šta je posao politike, a šta posao službe, uz jasno povlačenje linije koju politika ne sme da pređe. E, tu ulazim u problem s Čedomirom Jovanovićem i svakim iz politike ko misli da Služba služi za sticanje političke prednosti.

TAČKA NA DOGAĐAJ U MAKEDONIJI 2017. GODINE

Šta sam tražio u Sobranju

Epizoda „Sobranje“ iz 2017. nekako je, imam utisak, ostala nedorečena. Vi jeste u to vreme bili predstavnik BIA u Skoplju, ali otkud vi u makedonskom parlamentu u trenutku kad tamo upada grupa ljudi, dolazi do nereda, haosa, neki su ta dešavanja okarakterisali i kao pokušaj državnog udara, početak građanskog rata? Šta je tu tražio jedan srpski operativac? Nije li to bilo otvoreno mešanje u politiku druge zemlje?

- „Posmatrati demonstracije i prevrate nije krivično delo. Oni su samo gledali šta se dešava kako bi preneli svojoj vladi, isto kao što su i novinari bili tamo da o tome izveštavaju. Ako ja idem da gledam fudbalski meč, to ne znači da sam trener, golman ili igrač. Ja sam tamo samo da posmatram. To je ista situacija.“ Ovo nisu moje reči, već zvanična izjava američkog ambasadora Kajla Skota, povodom prisustva dvojice američkih diplomata na antivladinim protestima u Beogradu. Ne znam da postoje dve Bečke konvencije i ne znam da postoje pravila koja u svetu diplomatije važe samo za srpske diplomate. Potpisujem Skotov odgovor i možete ga tretirati kao moj.

Bio sam istinski prijatelj Makedonije i tih ljudi i nikada nisam učestvovao ni u čemu što bi ugrozilo naše prijateljstvo. Uostalom, odnosi naše dve zemlje su odlični, a o tom mom nazovislučaju pričaju samo još oni koji očekuju onih 500 evra o kojima je govorio crnogorski premijer Dritan Abazović.

Kurir.rs / Boban Karović

NE PROPUSTITE

U DNEVNOM IZDANJU KURIRA DANAS VAS OČEKUJE POKLON – TERMOMETAR!

Kurir danas svoje čitaoce daruje poklonom. Uz dnevno izdanje novina očekuje vas termometar.

Kućni termometri su praktično neophodni u svakom domaćinstvu.

Koriste se za proveru sobne temperature.

Jako su lepog dizajna, pa osim što imaju korisnu funkciju, poslužiće kao dekorativni detalj u vašem prostoru.

Čitajte KURIR!