Ukoliko se ima na umu današnji položaj Srba na Kosovu i Metohiji, on se može uporediti sa onim iz najgoreg perioda osmanske vladavine predočenim u knjizi arhimandrita Serafima Ristića "Plač Stare Srbije". Sa aspekta pak individualnih osećanja, biti danas Srbin na Kosovu i Metohiji znači ili golemu muku ili, za one spremne da ponesu svoj krst, privilegiju što su u prilici da brane prostor koji je u temelju srpskog identiteta. Verujem da je ovih drugih mnogo više jer, da nije tako, ne bismo ni bili ovde.
Ovim rečima za Kurir položaj Srba na Kosovu i Metohiji opisuje Mitra Reljić, profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini u penziji.
Sačuvati od zaborava
Ona je nekada živela u Prištini, a danas je u Kosovskoj Mitrovici, nedaleko od mosta koji deli severni i južni deo tog grada. Trudi se da sačuva od zaborava i zatiranja srpsku istoriju, kulturu i jezik na prostoru KiM, napisala je više knjiga, među kojima su najznačajnije "Srpski jezik na Kosovu i Metohiji danas (sociolingvistički i lingvokulturološki aspekt)" i "Srpska groblja na Kosovu i Metohiji: uništena spomenička i jezička baština"...
- Kad je reč o pukim životnim potrebama, Srbi na Kosovu i Metohiji sete se šta im nedostaje tek kad nešto nenadano zatreba. Na svakodnevno nedostajuće stvari, poput udobnih autobusa, vozova, aviona, opremljenih bolnica, školskih zgrada, vlastitih domova..., odavno su svikli. Ali sećam se kad je jednog vrelog leta Stefanki, izgnanoj iz Prištine i iznenada preminuloj u gvozdenom kontejneru na gračaničkom betonskom platou ("konzervi", kako su ovaj "stambeni objekat" nazivali njegovi korisnici), zatrebala kapela. "Kud ćeš je u vrelu konzervu, onde ni počinula ne bi", jadao mi se njen ožalošćeni suprug i ispričao kako su do iza ponoći većali kud će sa pokojnicom, onda su probudili sekretara mesnog Crvenog krsta, koji je bez reči došao, pospremio svoju kancelariju i tako obezbedio Stefanki poslednje konačište. Po svoj prilici, belosvetski "pospremači" tuđih istorija, kultura i života zajedno sa svojim ovdašnjim štićenicima računaju da, kako dozvolu za život još nisu dobili, kosovskometohijski Srbi ne mogu ni da umru. Najčešći, najkraći i najprecizniji odgovor na pitanje o nedostajućem koji ćete na Kosovu i Metohiji dobiti od deteta do starca glasi: sloboda - kaže Mitra Reljić.
Crkva važan oslonac
Dodaje da bez Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji odavno ne bi bilo ni Srba, jer su "u svim pogubnim vremenima naši duhovni pastiri preuzimali očinsku brigu, kako za preživeli narod, tako i za surovo usmrćene i njihove porodice".
- Dovoljno je prisetiti se prvih godina protektorata, kada su arhijereji s mitropolitom Amfilohijem na čelu, tadašnjim egzarhom svetog trona pećkog, zasukivali svoje svešteničke odore, pa po drumovima, ledinama i kućama kupili ustreljene, preklane i na druge načine umorene, za pokoj im duše pod vedrim nebom pojali i u odsustvu izgnane rodbine sami sahranjivali. Egzarh je i ovog puta, i ne hoteći, preuzimao ulogu etnarha na milost i nemilost ostavljenog naroda, taman kao što je, kad god je srpski narod ostajao bez potpore sopstvene države, činjeno još od vremena patrijarha Makarija - priča naša sagovornica.
Neumorno obilazi srpska groblja
Mitra Reljić godinama neumorno obilazi pravoslavna groblja širom KiM i beleži njihova uništavanja od strane Albanaca. Kako kaže, srpska groblja u albanskom okruženju su oduvek, s vremena na vreme, bila na meti albanskih vandala, ne samo na Kosovu i Metohiji nego i u Albaniji, Makedoniji... Sve to nije slučajno.
- Sistematsko uništavanje srpskih grobalja, započeto 1999. godine, predstavlja politički osmišljen projekat i deo je opšte strategije zatiranja tragova srpskog postojanja u pokrajini, drugim rečima, definitivnog potiranja srpskog identiteta kosovskometohijskog prostora. Na to ukazuje na stotine porušenih grobalja, kao i činjenica da je u mnogim slučajevima rušenje izvođeno pomoću mehanizacije, te da se velikom broju srpskih grobalja više ne prepoznaje lokacija budući da su prekrivena šljunkom, neka su, poput starog groblja u Đakovici, i popločana, druga preorana ili pretvorena u deponiju smeća. Nemoguće je tačno utvrditi koliko je srpskih grobalja uništeno za protekle dve decenije jer do mnogih nije moguće dopreti. U svakom slučaju, reč je o stotinama poharanih ili potpuno uništenih počivališta. Na osnovu mog uvida u stanje grobalja na kojima sam prikupljala spomeničke natpise (samo sa porušenih ili zdrobljenih nadgrobnika), dosad je uništeno više desetina hiljada spomenika - navodi Mitra Reljić.
Upitana koje stvari nikada neće zaboraviti kad je reč o ovakvom vandalizmu, ona odgovara:
- Najteže se preživljavaju uništene detinje humke, uključujući i humke beba rođenih i preminulih u istoj godini, zatim prizori raskopanih grobova iz kojih su izvlačeni posmrtni ostaci i razbacivani uokolo. Osetim nemoć kada pri ponovnom obilasku nekog groblja utvrdim da je srušene spomenike, sa kojih sam prethodno preuzela natpise, već "progutala" zemlja, a to znači da smo onima koji tu počivaju izgubili imena i prezimena, gde, kad, koliko i kako su živeli... Jedini način očuvanja sećanja na njih jeste veće angažovanje određenih institucija i rodbine upokojenih na popravljanju ili podizanju novih spomenika, barem tamo gde je pristup moguć. Ponegde se, blagodareći svesti rodbine ili angažovanju sveštenika, to i čini, ali, u celini gledano, ni izbliza onoliko koliko bi trebalo. Iako me niste pitali, saopštiću vam jedan divan gest čoveka koji nije pristao na zaborav. Gledajući prilog sa groblja u Kosovskoj Mitrovici, četrdesettrogodišnji Dimitrije Milić iz Žiče uočio je, kamerom slučajno zabeležen, srušeni spomenik svoga kuma Dimitrija Živića, koji mu je, pre nego se upokojio, dao svoje ime. Bez razmišljanja je doputovao s namerom da svom kumu, rođenom daleke 1906. godine, obnovi spomenik i ne dozvoli da mu se zatre trag. E, da je takvih više!
Bolna sećanja na pogrom iz 2004.
Inače, Mitra Reljić je tokom pogroma 2004. morala da napusti Prištinu. Danas je, objašnjava ona, u tom gradu tek nekoliko desetina Srba, a ne 400, kako to navode pojedini zvaničnici, i reč je uglavnom o ljudima koji su došli sa strane da rade u OEBS i drugim organizacijama, a ne o onima koji su živeli i pre 1999. godine - takvih je sada tek petnaestak.
- Kad je reč o pogromu 2004, sećam se dreke koja je od ranog jutra tog 17. marta iz centra grada dopirala do Univerzitetskog naselja, u kojem sam stanovala. Potom nepregledne kolone ubica i crkvopalitelja u jurišu na Čaglavicu, selo nadomak Prištine, koju sam mogla da vidim s balkona svog stana. Po dimu koji je počeo da se uspinje iznad Čaglavice bilo mi je jasno da je selo već u plamenu. Sećam se telefonskih poziva zabrinute rodbine, prijatelja, sveštenika Radivoja Panića, koji me je iz Beograda izveštavao o razmerama stradanja srpskih svetinja, domova i naroda širom Kosova i Metohije. Svaki put bi me pitao jesam li sama, pa kad bih odgovorila potvrdno, dodavao je: "Nisi, Bog je s tobom" - kaže ona i dodaje:
- U takvim okolnostima čovek je pripravan na smrt, pa, koliko god zvučalo detinjasto, u sebi kroji plan kako da nekim svojim gestom iznenadi zločinitelje ne bi li ga, kad banu, rafalom odmah pokosili. Samo da ga nekud ne odvedu i ne ponize. Ovdašnji su se Srbi tih godina, a tako je i danas, izuzme li se strah za živote dece, najmanje plašili smrti. Ona ih je mogla zadesiti svakog časa i na svakom mestu. Plašili su se i plaše se jedino poniženja. Sećam se trenutka kad sam u naselju ostala sasvim sama. I nečoveštva evropskih misionara. Kad su ih dve Srpkinje iz susedne zgrade zamolile da, zajedno sa njima, evakuišu i mene, mirno su odbili sa obrazloženjem da nisam kod njih zaposlena. I još većeg nečoveštva u logoru nadomak Kosova Polja, kud sam prispela u tri iza ponoći i odakle sam, zajedno sa tu zatočenim sugrađanima, vasceli sledeći dan gledala kako gori sve što je srpsko u Kosovom Polju. Najteže čega se sećam jeste kratka vest koja je 18. marta, nešto pre osam sati uveče, stigla od našeg paroha Miroslava Popadića da gori Crkva Svetog Nikole, sa njom i parohijski dom, odakle se sveštenik javljao. Kad sam posle tri dana, zahvaljujući dobrom Rusu Sergeju, prekoračila njen sažeženi prag, još je gorela. Gorela je danima, a sa njom i duše svih nas kojima je bila jedino i sigurno pribežište.
B. K.
