UMRO OD TUGE ZA SINOM BOŠKOM, A ZA MEZIMICU NINU ŽIVEO: Bliži se godišnjica smrti jednog od najpoznatijih političara Jugoslavije

S Milom je živeo u istoj zgradi i govorio da su se jedan drugom uredno javljali kad se sretnu u hodniku

Tako je govorio pokojni Momir Bulatović, političar starog kadra i stare Juge.

Za par dana biće obeležena i četvrta godišnjica njegove smrti - smrti Momira Bulatovića koji je preminuo 30. juna 2019, u crnogorskom zavičaju, u Raćima. Mnogi bi rekli od tuge za teško bolesnim Boškom, sinom čiju smrt kao i svaki roditelj nikad nije prežalio i preboleo.

Kao i mnoga deca stare Jugoslavije, sticajem okolnosti rođen je u Beogradu, 21. septembra 1956. Bio je jugoslovenski i crnogorski političar, koji je daleko dogurao na lestvici SFRJ - bio je predsednika Predsedništva SR Crne Gore od 1990. do 1993. godine, a potom predsednik Crne Gore od 1993. do 1998. godine i premijer - predsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije od 1998. do 2000. godine, baš u ono nesrećno vreme uoči bombardovanja i za vreme agresije NATO na SRJ, zajedničke Jugoslavije koju su u tom trenuku ostale da čine samo Srbija i Crna Gora. Socijalističku narodnu partiju Crne Gore (SNP), vodio je od 1998. do 2001. godine.

Poticao je iz oficirske porodice pa se zbog prirode očevog posla često selio pa je tako mali Momir rođen u Beogradu, a osnovnu i srednju školu završio je u Zadru. U Crnu Goru je došao 1975, i u Titogradu upisao Ekonomski fakultet. Tu je ostao i postao asistent i magistar ekonomskih nauka. Ušao u politiku, postao član Saveza komunista Crne Gore i tako počeo da gradi uged i političku karijeru što neprimećeno nije ostalo ni u Beogradu. Na prvim višestranačkim izborima koji su u Crnoj Gori održani u decembru 1990. godine, izabran je za predsednika Predsjedništva Crne Gore.

Kao predsednik Predsedništva Crne Gore, učestvovao je u pregovorima o razrešenju jugoslovenske krize, koji su vođeni tokom 1991. godine. Na izbornoj sednici Predsedništva SFRJ, sredinom maja 1991. godine, odbio je da glasa za izbor Stjepana Mesića na funkciju predsednika Predsedništva SFRJ, u znak protesta zbog hrvatske i slovenačke blokade rada Skupštine SFRJ.

Bio je jedan od potpisnika Beogradske inicijative, političke deklaracije od 12. avgusta 1991. godine koja je predviđala opstanak Jugoslavije. Sve do tog vremena, Bulatović je dosljedno zagovarao opstanak Jugoslavije i njeno preuređenje u savremenu federativnu državu, podseća srpska Vikipedija.

Optuživali su ga da je izdao Jugoslaviju

Nedugo potom, došlo je do preokreta u njegovom odnosu prema opstanku Jugoslavije, tako da je 18. oktobra 1991. godine, u vreme održavanja konferencije o Jugoslaviji, prihvatio predlog Evropske zajednice o priznavanju punog državnog suvereniteta i nezavisnosti svih jugoslovenskih federalnih jedinica, čime se Crna Gora svrstala uz secesionističke republike. Ovaj neočekivani postupak Momira Bulatovića bio je učinjen uz punu saglasnost većeg dela državnog rukovodstva Crne Gore, a jedan od glavnih zagovornika takvog usmerenja bio je Bulatovićev najbliži saradnik Milo Đukanović, tadašnji predsednik Vlade Crne Gore.

Međutim, Bulatovićevo izjašnjavanje protiv opstanka zajedničke države naišlo je na oštru osudu u domaćoj javnosti, a pojedini politički činioci su ga otvoreno optužili za izdaju Jugoslavije, zatraživši njegovu ostavku ili smenu. Jedan od Bulatovićevih glavnih kritičara bio je Branko Kostić, tadašnji potpredsednik Predsedništva Jugoslavije koji je kao predstavnik Crne Gore i iskreni zagovornik očuvanja Jugoslavije uživao veliki ugled u narodu i vojsci. Pod pritiskom najšire javnosti, Bulatović je 30. oktobra povukao svoj pristanak na plan o razbijanju Jugoslavije.

Ono čuveno: Jesi Milov il Momirov! Razlaz sa Đukanovićem

Posle 1997. godine njihov sukob se preneo na celu stranku, što je dovelo do njene podele na dva krila: Bulatovićevo i Đukanovićevo. Na predsedničkim izborima, koji su u Crnoj Gori održani u oktobru 1997. godine, dva krila DPS su istakla svoje kandidate: Bulatovića i Đukanovića. Iako je odneo pobedu u prvom krugu, Bulatović je izgubio u drugom krugu, tako da je za novog predsednika Crne Gore izabran Đukanović, koji je na tu dužnost stupio početkom 1998. godine.

U februaru i martu 1998. godine, Bulatovićevo krilo DPS se transformisalo u novu stranku pod nazivom Socijalistička narodna partija Crne Gore (SNP). Za prvog predsednika stranke izabran je upravo Bulatović. Nedugo potom, njegova stranka je na saveznom nivou ozvaničila koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, a Bulatović je 20. maja 1998. godine izabran za predsednika Vlade SRJ i na tom mestu ostao je do 4. novembra 2000. godine.

Sahrana Momira Bulatovića

Za vreme Bulatovićevog mandata na čelu Savezne vlade, dogodila se NATO agresija na SRJ, koja je trajala od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Bulatović je pisao da od SRJ nije bio tražen neki poseban ustupak na Kosovu, nego je cilj bio da se SRJ vojnički porazi, a pokaže sposobnost i „pravo” NATO-a da to učini i da je to bio deo „novog svetskog poretka” koji su stvarale SAD. Posle izbora 24. septembra 2000. i poraza Slobodana Miloševića na izborima za predsednika SRJ, u oktobru 2000. i predsednik vlade SRJ Momir Bulatović podneo je ostavku, ali njegova vlada je nastavila raditi do izbora vlade Zorana Žižića (takođe člana SNP) 4. novembra 2000.

Krajem januara 2001. godine, Momir Bulatović je i formalno podneo ostavku na funkciju predsednika SNP a potom je napustio stranku. U nastupajućim decenijama, Bulatovićevo učešće u javnom životu bilo je simbolično.

Preminuo je 30. juna 2019. godine u naselju Raći kod Podgorice gde je i sahranjen 2. jula iste godine. Posthumno je proglašen počasnim građaninom Trebinja.

Smrt sina Boška: Momiru prepuklo srce za sinom jedincem

Smrt sina Boška koji je podlegao teškoj bolesti bila je najjači udarac u njegovom i životu njegove porodice od kog se nikada u potpunosti nije oporavio.

Bila je nedelja, 30. jun, kad je Momir preminuo u 63. godini, nepunih nedelju dana posle pomena sinu Bošku koji je 12 godina ranoije preminuo u 21. godini života.

Boško Bulatović (21), sin Momira Bulatovića, preminuo je 24. juna 2008. godine nakon kratke i teške bolesti, a sahranjen je u petak, 27. juna, u selu Raći, kraj Podgorice. Tada je u podgoričkom Danu objavljena čitulja za Boška Bulatovića od oca Momira, majke Nade i sestre Nine. Boško Bulatović bio je student ekonomije.

Čitav život živeo za svoju mezimicu Ninu

Ćerka Nina, supruga Nada, rodbina, brojni saradnici i poštovaoci okupili su se na komemoraciji 2019. u Srpskoj kući u Podgorici kako bi se oprostili od pokojnog Momira kog je srce tad izdalo u selu Raći posle pomena i posete grobu nikad prežaljenog sina Boška koji je umro od leukemije 24. juna 2008. godine, u 21. godini života.

Pokojni Bulatović sahranjen je u Raćima gde je na hiljade ljudi došlo da mu oda poštu.

Šira javnost verovatno je tad prvi put videla njegovu suprugu Nadu i ćerku-mezimicu Ninu koje je ljubomorno čuvao od pogleda javnosti.

Na sahranu je došla i delegacija Socijalističke partije Srbije, koju su činili funkcioneri Vladan Zagrađanin, Nikola Šainović, profesor Predrag Marković i predsednik omladine SPS Uglješa Marković. SPS je u saopštenju tada naveo da se Šainović od svog bivšeg kolege i prijatelja oprostio rečima da će se u narodu primiti izraz "dosledan kao Momir Bulatović".

Šainović je obraćanje završio izjavljivanjem saučešća u ime SPS-a i predsednika partije Ivice Dačića.

Kurir.rs/Wikipedia/Youtube