Bez sata, bez kalendara, bez telefona, bez olovke, bez papira, bez knjige. Bez osećaja da li je dan ili je noć. U jednom položaju skoro tri meseca. Na leđima. S prelomima, sedam teških operacija, sa dve stome u kojima su creva. Na granici života i smrti, sa sepsom, u bolovima koje reči ne mogu da opišu, a onaj ko ih nije doživeo, ne može ni da ih zamisli...
Tako je svoje najteže dane u životu preživljavao Đorđe Milićević, ministar bez portfelja i vršilac dužnosti ministra prosvete, te 2018. godine, kada je doživeo tešku saobraćajnu nesreću kod rodnog Valjeva. Zbog strašnih povreda i operacija izgubio je 30 kilograma, učio je iznova da hoda, ostao je bez celog mišićnog tkiva stomaka, ali dok je nepomičan ležao u bolnici u bezizlaznom stanju, spasla ga je stabilna i jaka psiha. Iako su mu nadlaktica i podlaktica bile polomljene, sam se brijao, šišao, prao kosu i nikada nije pao.
Danas, kaže, nema strah od života, nema strah ni od smrti, ali ima želju da živi. Nabolje što ume, za sebe, druge i opšte dobro zbog posla koji radi.
Nesreća je bila 2. novembra 2018. godine u ranim jutarnjim satima, oko pet, na putu ka Valjevu, gde živite. Kakva su vaša sećanja na taj trenutak? Na nekoliko minuta pre izletanja automobila s puta?
- Pamtim sve i svega se sećam iz tog perioda, jer je glava funkcionisala, koliko god da je telu bilo teško. Tog 2. novembra 2018. godine bila je premijera filma u Sava centru "Zaspanka za vojnike" za stogodišnjicu od Prvog svetskog rata. To je prvi put u životu da mi je supruga pri polasku iz Valjeva za Beograd rekla, a inače to nikada ne čini: "Da li moraš da ideš na taj događaj?" Ja sam rekao da je protokolaran, ali važan i da treba da idem. Ona mi je samo rekla da jako loše izgledam. Ispostaviće se kasnije da je ona imala predosećaj. Jer... Ona me je pozvala telefonom tačno u trenutku kad sam imao udes. Ona je to osetila. A kada su prijatelji došli da joj kažu šta je bilo, moja supruga je otvorila vrata i samo je pitala:"Da li je Đorđe živ?" Znala je.
Vaša priča pokazuje koliko je život nepredvidiv. Bili ste blizu smrti, borili ste se za život, iznova učili da hodate, živeli u agoniji neizvesnosti. Podelite sve što ste preživeli tih meseci...
- Krenuli smo, drugar me je vozio, a promocija filma je trajala nešto duže. Ceo događaj je bio sjajan, predsednik se obratio, posle smo se svi pozdravljali, porazgovarali, tako da smo relativno kasno izašli iz Sava centra. Pošto je bilo kasno, ja sam drugara pitao da li bi da popijemo kafu, da se malo okrepimo, pa da onda krenemo ka Valjevu. To jutro u Valjevu me je čekao otac, koji je imao privatne obaveze i hteo je sa mnom da se vrati nazad za Beograd. Tako smo to veče svratili u jedan kafe-restoran. Ja sam poznat kao potpuni antialkoholičar, i on takođe, tako da su najteže što smo popili dva espresa, "gvarana" i "red bul". Posle tog predaha krenuli smo nazad za Valjevo. Sedeo sam napred, vezao sam se i u nekom trenutku sam zaspao. Odjednom me je nešto stravično drmnulo iz sna. Bio je to udarac! Probudio sam se u mraku! Ne znam gde se nalazimo, bio sam i dalje vezan. Pored mene drugar, kom je motor na nogama i jedva govori. Ja ga pitam:"Da li si dobro?" On kaže: "Jedva pričam, ne mogu da se pomerim, noge su mi zaglavljene." Ja sam u tom trenutku pokušao da odreagujem što brže mogu.
U kakvom ste stanju vi bili u prvom trenutku?
- U tom trenutku sebe nisam ni pogledao, odvezao sam pojas i pokušao sam da otvorim svoja vrata desno, ali je ta strana bila skroz smrskana. Pokušao sam da otvorim njegova vrata, ali nisam mogao da otvorim ni njih. Uspeo sam da preskočim pozadi, probao da otvorim treća i četvrta vrata, gepek, ali ništa. Onda sam pokušao da razbijem jedan od prozora. Nogom sam udarao u staklo prozora, a ne znam ni kako sam to mogao da radim, čućete posle kakve sam povrede imao... Verovatno je u tom momentu bilo previše adrenalina u meni, pa sam uspeo. Mada sam zbog sporta i treninga posedovao veliku fizičku snagu i spremnost. Uspeo sam da razbijem prozor, da se izvučem napolje. Ni tad nisam pogledao svoje povrede. Kada sam došao na tlo pored auta, prva misao mi je bila: "Pa ja stojim, živ sam, sve je u redu." Onda sam se fokusirao na drugara, koji nije mogao da izađe, sve vreme sam pokušavao da ga animiram da razgovaramo, da bi bio svestan. A onda sam shvatio da se nalazim u nekakvoj rupi, a to je zapravo bio jedan kanalizacioni odvod koji je bio jako dubok i veliki da je naš auto ušao u njega, udario u debeo beton koji ga je urnisao. Pali smo na sredinu kanalizacionog odvoda.
Vi ste zapravo bili u rupi?
- Neka dva metra duboko. Morao sam da se popnem do vrha kako bih došao do asfalta da tražim pomoć. Nisam imao drugi način nego da pokušam da se penjem. Nisam osećao da mi noge ne funkcionišu, krenuo sam rukama, hvatao sam, grebao, podizao se, uspinjao uza zid. Ovo po meni su ožiljci kako su prsti pucali dok sam se peo. Sve je ostalo povređeno, prsti, šake, nadlaktica, ključna kost.
Da li vas je u tom trenutku sve to bolelo, naročito uz ostale povrede?
- Moram priznati da u tom trenutku sve to nisam osećao. Meni je bio samo cilj da se popnem i da dođem do asfalta. Došao sam do asfalta i krenuo da stopiram. Prva dva automobila mi nisu stala, ali treći jeste. Ne pamtim lice te žene, moja supruga je kasnije razgovarala s njom, hvala joj. Ona je pozvala pomoć. Rekla je da sam se ja klatio levo i desno i da sam jedva stajao. Sačekao sam policiju, a onda me je policajac pitao: "Gospodine, da li je to vama krv na košulji?" Košulja je nekada bila bela, a u tom trenutku nema gde po njoj nije bilo krvi. Pantalone nema gde nisu bile pocepane, a noge su takođe bile krvave. On je rekao: "Morate odmah da legnete, više nećete moći da stojite." Ja sam im rekao da mi je drugar još u kolima dole i legao sam. Imao sam svest još kratko, a zatim sam izgubio svest blizu valjevske bolnice. Probudio sam se tamo i prve reči su mi bile: "Gde mi je drugar?" Oni su rekli: "Pored tebe." On klima glavom da kaže da je dobro. Ja i dalje ne znam šta je sa mnom. Apsolutno nemam nikakav osećaj, čak ni bola u tom trenutku.
Da li ste tada bili svesni šta se desilo?
- Bio sam svestan da smo imali nesreću, ali nisam znao kako. Odmah sam pitao: "Šta se zapravo desilo?", jer nisam znao da li smo nekoga udarili, da li je neko još povređen, da li smo nešto loše napravili... Tada niko nije sa mnom komunicirao. Ubrzo su me odvezli na pokretnom krevetu i rekli su da moram hitno u operacionu salu. To je bila prva od sedam operacija, koliko sam ukupno imao. Trajala je osam i po, devet sati i radili su je moji Valjevci. Ja ih sve poznajem, ali igrom slučaja, operisao me je jedan mladi lekar kog nisam nikad pre video, jedan mladi doktor hirurg Miloš Maravić. U međuvremenu je moj veliki prijatelj dr Vladan Đukić saznao da mi se desila nesreća i došao je odmah. Tri puta sam se budio od velikog adrenalina, kad su završili, zašili su me, ali sam počeo da gubim krv, pa su me ponovo sekli da vide zbog čega. Tu se našao vaskularni hirurg dr Stajić, kog je sam bog poslao, jer je u Valjevu samo dva puta nedeljno. On je rekao da je uradio nešto što nikada pre toga nije - ušivao je zdravu aortu, koja je nekako naprsla i iz nje je krvarilo. Posle toga su ponovo vratili stomak na mesto, odstranjena je i slezina i završili su prvi deo intervencije. Otišao sam u sobu, a u bolnici su već bili moja rodbina i moja supruga, koja je bila najstabilnija u teškoj situaciji. Rekli su joj da su minimalne šanse da preživim, a da ću, ako preživim, vegetirati dve godine. Rekli su i da je neizvesno da li ću ja u tom trenutku moći da hodam ili ne. Ona je na to odgovorila: "Znam ja njega, taj će ustati sigurno. A i kolica ima ko da gura."
Veoma hrabro i prepuno ljubavi.
- Taj stres koji je doživela moja porodica, moja supruga, ćerka, brat, moji roditelji, ja ne mogu da oprostim sebi. Posle operacije je načelnik hirurgije rekao: "Verovali ili ne, on se probudio." Da. Ja se i jesam probudio, imao sam sondu u ustima, nisam mogao da pričam. Bio sam prekriven i nisam ni video svoje telo, niti sam znao šta su mi radili. Samo sam tražio olovku i papir. Na salveti sam napisao bratu da se vrati kući, da brine o porodici i da će biti sve okej. Tada sam otišao za Beograd u Urgentni centar Kliničkog centra. Bilo je nas 13 pacijenata u šok-sobi, a ja sam tri meseca ležao na leđima u jednom položaju. Oba creva su bila van mene u stomama, i debelo i tanko. I ja samo ležim.
Niste mogli ni da se pridignete? Bili ste neprestano na leđima?
- Samo na leđima, nepomičan. Oni su želeli da probaju prirodnim putem da to zaraste i nisu hteli da zatvaraju. Veoma malo hrane sam primao preko otvora na vratu. Ostali su ožiljci od reza četiri-pet centimetara, tuda su mi davali hranu. I dosta sam kilograma izgubio.
Koliko kilograma ste imali pre udesa, a koliko tada?
- Došao sam do 60 kilograma, a pre nesreće sam imao 92,5. To vreme u bolnici sam bio na leđima neprestano, u jednom položaju, bez kontakta sa spoljnim svetom. Bez telefona, bez olovke, bez papira, bez knjige, bez sata, bez kalendara. Ne znam da li je dan ili noć. Nagađam. I samo ležim u jednom položaju sa otvorenim očima.
Kuda čoveku idu misli u tim trenucima?
- Bio sam 24 časa na trodonima, ali i pored toga, ja sam osećao bol. Dan nekako i prođe, porazgovara se malo sa osobljem koje je predivno. Ali kada dođe noć, onda ste sami, prepušteni sebi i svojim mislima. Ja ne znam da li sam i jednu noć prespavao u bolnici. Ne znam da li sam prespavao ni 45 minuta. Ne znam. Nisam nijednog trenutka bio svestan sna i mislim da nisam uopšte zaspao. Pošto se neprestano oseća bol i moram da pratim kese pored sebe koje se pune i prazne na svakih pola sata. Kada se ona napuni, moram da signaliziram da bi se ispraznila i da bi se stavila sledeća. Jer, ukoliko bi pukla, onda odlepljuju i zalepljuju iz početka, a to je strašno, jer se to radi na crevu koje gledam kako se čisti... To je znalo po šest, sedam puta da se radi, jer se odlepljivalo i nije uspevalo. Muke je teško opisati. I taj bol ne bih nikada nikome poželeo u životu. Pored toga, previjanje je išlo tri puta dnevno i kleštima se vršilo pritiskanje da bi gnoj izlazio.
Da li ste u tim bolovima, i udarom i na telo i na psihu i emocije, pomišljali da jednostavno nećete ni preživeti? Ili ste znali da možete da izdržite i najgore?
- Nikada nisam pomislio da se neću probuditi, možda sam se i zato borio da ne spavam. Čak su me i doktori pitali, pa smo se šalili: "Zašto ne spavaš?" Ja sam im odgovarao: "Zaspite vi ako možete, a da ne znate da li ćete da se probudite."
Šta vas je držalo u životu, o čemu ste mislili?
- Imao sam neke svoje rituale. Tražio sam da se brijem svako jutro.
U tom stanju?
- Da! Oni su nudili bolničkog bricu, ali sam ja insistirao da pokušam sam. Ruke su bile u prelomima. Nadlaktica je bila pukla, podlaktica je pukla, creva su bila pored mene, sa leđa nisam smeo da se pomerim, ali ja sam se brijao. Čak sam se malo i šalio u toj muci: "Ako moram da idem na onaj svet, moram biti lep." Onda mi je porasla i kosa, pa sam tražio da se šišam. Oni su rekli da sve može, ali da ne dolazi u obzir nikakvo šišanje i to tako u ležećem položaju. A ja im onda kažem: "Pa, vi ćete ipak dozvoliti da ja odem ružan na onaj svet." Onda se oni sažale, pa kažu: "Šišaj se, samo da budeš zadovoljan." Onda sam našao nekog tehničara Nešu, koji je radio tu i imao je neku "brzu frizuru" i kaže da se sam šiša. Znači, ima mašinicu! I dogovorimo se da se uveče ošišam! To i uradimo, tako ležeći, kako je izgledalo, nije ni bitno. Ali važno da sam se pošišao, eee, a onda sam tražio i da operem kosu. Sve smo mi to nekako izveli i ti rituali su mi služili da sačuvam svoju psihu, da se ne zapustim, ali i da što više razgovaram s ljudima. Ali kao što sam rekao, dan prođe, ali noć... Noću ste sami sa svojim mislima. Ja noću samo zabijem glavu u jastuk i razmišljam.
O čemu?
- O svojoj ćerki najviše. Zamišljao sam da ćemo, kad izađem, da odemo na Zlatibor, da šetamo. Razmišljao sam i šta sam sve propustio o životu, koliko sam grešaka napravio, da li mogu nešto da promenim... I sve sam to planirao za budućnost. I sve je to tako trajalo skoro tri meseca.
Bez ijednog koraka? Bez podizanja iz kreveta?
- Da. Za to vreme sam imao šest velikih operacija. Ove male intervencije s rezanjem od po nekoliko centimetara, to i ne računam za operacije. Niti ih brojim. Imao sam jednu vrlo tešku operaciju... Jedne noći je doktorka Damjanović, veoma ozbiljna i posvećena doktorka, primetila da su mi pomodrele usne. Pregledala me je i ustanovili su da imam sepsu koja je krenula brzo i da moram što pre na operaciju. Kad me je dr Ranđelović otvorio, vratio se od kuće zbog toga, shvatio je da je sepsa pojela sve. Svaki mišić je pojela. Zato ja sada nemam ništa od mišićnog tkiva na desnoj strani stomaka. On je izvadio sve što je mislio da treba, zatvorio me je i vratili su me u šok-sobu. A onda su mi rekli da sam krenuo da gubim krv i da hitno moram u operacionu salu.
Ponovo, iste večeri?
- Da. Samo 20 minuta nakon što smo završili prvu operaciju. Izgleda da je zakačio krvni sud i da sam zbog toga počeo da gubim krv. I tako je urađena druga operacija za jednu noć. Posle toga sam morao da primim 40 jedinica krvi. To je bila najteža noć kada mi je život bio ugrožen.
Kako su proticali ostali dani u bolnici?
- Ja sam želeo da odem kući u Valjevo. Oni su rekli: "Ne može, kako misliš, pa ti ne možeš ni da hodaš..." Ja sam onda rešio da krenem da učim da hodam. Ja, koji sam igrao futsal, ceo život trčao, jurio za loptom, bio u teretani, sad treba da krenem iznova da hodam?!
Zvuči kao da se život loše poigrao.
- Pojavio se tada jedan mladi lekar, inače fudbalski sudija, koji je želeo da mi pomogne uveče kad je manja gužva. To veče sam se prvi put pridigao iz kreveta. Seo sam na krevet i sve je počelo da se okreće oko mene. On me pita: "Da li možeš da ustaneš?", ja kažem: "Moram". Stao sam na noge. Samo je krenula toplota po nogama. Krv je krenula da se spušta. Napravio sam jedan korak. Toplota postaje još veća. Drugi korak, još toplije. Ta dva koraka su za prvi put bila dosta, vratio sam se u krevet. Ti koraci su bili sa tim kesama i aparaturom oko mene. Rešio sam da vežbam svakog dana. Moj inat, fanatizam, potreba da se borim, da uspem i da se ne predam vukli su me dalje. Padaju gaze, vuku se te kese, curi krv, ali ja koračam i hoću da šetam. Kada sam to hodanje solidno savladao, tražio sam da me puste za Valjevo.
Šta ste tada najviše želeli?
- Da posle dužeg vremena vidim ćerku i da vidim kuću. Želeo sam samo da sednem u fotelju kod svoje kuće i da gledam televiziju. Ništa više. Čovek ima male želje u tom trenutku. Oni su mi rekli: "Može za Valjevo, na tvoju odgovornost, jer ti stanje nije za izlazak iz šok-sobe, ali ne u Valjevo kući, nego u bolnicu." Krenuo sam. I na izlasku, nikada neću zaboraviti tu scenu, prilazi mi dr Damjanović i kaže: "Sad si u top formi", ja kažem: "Pa, kako doktorka, pogledajte me kakav sam?!", a ona odgovara: "Moram nešto da ti kažem. Ja sam imala mnogo pacijenata, a sledeće godine idem u penziju. Pišem knjigu, a ti ćeš biti pod rednim brojem dva. Samo je jedan pacijent bio teži od tebe. Noćima sam bila pored tebe i plakala jer sam znala koliko te boli, a ti to nisi pokazivao nijednog trenutka. Znao si da samo zabiješ tu glavu u jastuk i da ćutiš". Ja sam joj zahvalio i za te reči i za sav predani trud, ali sam i dodao:"Pa, šta bi značilo da sam kukao..."
Šta se dešavalo u valjevskoj bolnici?
- Bilo je problema jer je te stome retko ko znao da menja, one su mi pucale, pa smo ih lepili i to je sve bilo mučno. Kad se približio Božić, ja sam poželeo da budem sa svojom porodicom i molio sam ih da izađem. Bio sam svestan da je to možda i moj kraj. Izgubio sam mnogo kilograma, video sam da nema dovoljnog unosa hrane, da gubim snagu... Ali imao sam potrebu da dođem kući samo da sednem na svoju fotelju i da upalim televizor i da zagrlim ćerku. To je sve što sam želeo, ništa drugo mi nije bilo potrebno. Priznajem da sam hteo i da idem na Kongres Socijalističke partije Srbije, to je svakih pet godina, a ja za to živim! Ali morao sam da propustim, ali su drugari iz Beograda znali koliko mi to znači, pa su našli način da se uključim na Kongres iz valjevske bolnice.
Kada ste izašli iz bolnice?
- Taj mladi doktor koji me je prvi put operisao je jedini želeo da potpiše i da me na vlastitu odgovornost pusti kući u takvom stanju. On je sada moj veliki prijatelj. Tog dana kod kuće sam imao neopisiv osećaj. Prelazim prag za koji sam mislio da nikada više neću ni videti. Pravio sam ja planove za budućnost u bolnici, ali nisam znao da ću uspeti. Prošli su praznici, a onda je došao moj prijatelji dr Vlada Đukić i Dragan Radenković, i sam bog ih je poslao, jer sam ja već bio veoma loše. Došao sam do ispod 60 kilograma, više nisam mogao ni da ustajem, ni da se pridignem. Skrivao sam se u sobi da me ćerka ne vidi jer sam bio mnogo loše. Profesor Vlada mi je rekao da moram pod hitno da se vratim u Beograd u KBC "Dragiša Mišović". Rekao je da nije vreme da se creva vrate u stomak, ali je rekao da će pokušati. E, ta noć mi je bila najteža, kao i sam odlazak od kuće...
Da li ste nekada zaplakali tokom te strašne borbe?
- Od bolova ne. Sekli su, bolelo je, stvarali su se dekubiti, skidali su skalpelom naživo, pola leđa su mi skinuli, ali nisam zaplakao. Ali... Bio je 9. januar kad sam krenuo nazad u bolnicu... Pozvao sam suprugu da razgovaramo i želeo sam da joj kažem da moramo da budemo spremni jer ishod može da bude i onakav kakav ne želimo. Treba biti realan, a porodica zaslužuje da zna šta sve može da se desi i šta ja mislim. Moja supruga je tako plahovita i hrabra i verovala je, govorila je: "Izdržaćeš!", ja sam već tada bio sumnjičav, jer nekad sam bio fizički jak i izdržljiv, ali ovo, sa ispod 60 kilograma više nisam ja. Padam, nemam snage, telo me je izdalo. Rekao sam joj: "Ja ću da se trudim, ja ću da se borim, ti me bar znaš, ali ovo više nisam ja. Ne funkcionišem, nemam više snage, nemam više koordinaciju, izmučen sam. I molim te, nemoj ujutru da budiš ćerku, ne mogu s njom da se opraštam. Želim samo da ujutru u šest sati izađem, da me drugari iznesu na toj stolici i da odem ponovo u bolnicu. Vi nemojte da dolazite, poneću telefon i javiću se kad se sve bude završilo." Međutim, moja ćerka se tog jutra probudila u pet sati. Ušla je u sobu kod mene i pitala me je gde idem. Ja je nikada nisam lagao, pa ni tada. Gledala me je u oči i pitala je: "Tata, hoćeš li se sigurno vratiti?" Ja na to nemam odgovor, ne znam kako da je ohrabrim ni kako da je utešim. Imao sam neku amajliju oko vrata, s krstićem iz manastira Lelić i kažem joj: "Znaš da ovo otac nosi uz sebe, nosi sada, molim te, ti, dok se ja ne vratim, a onda ćeš mi dati kad se vratim." Ona je klimnula glavom i uzela amajliju, ali je rekla: "Tata, evo tebi ovaj moj meda koji rešava probleme, ja sam njega grlila kad si ti imao udes i pomogao mi je. Ponesi ga ti sada sa sobom." Ja sam ga uzeo i krenuo, a u grudima mi sve puca. Izneli su me i ubacili u Hitnu pomoć i tad sam vrisnuo. Toliko me je bolelo u grudima kao ništa pre toga.
Emocije.
- Da. Emocije. One najteže. Tako su me dopremili do bolnice, ja sam samo insistirao da budem prvi na operaciji. Posle svega nisam imao nikakav strah, bilo mi je svejedno šta mi rade, a ranije sam se plašio i igle. Posle operacije me je profesor Đukić probudio i rekao: "Đolence, nema više kesa." To je bilo glavno. Sve je nazad u meni. Oh, sada mogu da spavam. Otišao sam u šok-sobu i dve nedelje tamo... Tada su krenule sve želje iz mene: da što pre ustanem, da naučim da hodam, da se vratim životu. U KBC "Dragiša Mišović" imate dugačak hodnik i ja sam sebi dao zadatak da svaki dan vežbam hodanje tuda, ali da svakog narednog dana dam sebi zadatak da pređem dve dužine više. Došao sam do više stotina dužina, povećavao sam ih i pre podne i po podne... onda sam dao nov zadatak za vežbu. Stepenice. Peo sam se sprat po sprat. I dok nisam uspeo od prizemlja do vrha, nisam prestajao da vežbam. Tad sam rekao doktoru da smatram da sam sposoban i da mogu kući. On me je ostavio još nedelju dana, a onda me je pustio kući.
Kako je proticao boravak tamo? Šta su bili sledeći koraci?
- Ležao sam i ležao, a onda sam rekao: "E, ja više ne mogu ovako, ubija me. Hajde lepo vi meni kupite odelo i košulje dva broja manje nego ranije, idem u Skupštinu i krećem da radim." I tako sam krenuo. Sa sve zavojima i cevkom za drenažu. Tako sam i predsedavao Skupštini. Kad je pauza, ja skinem zavoje i gazu, ubrizgam sam sebi injekcije koje mi je doktor spremao, opet sve zavijem i vratim se i nastavim da radim.
A bol?
- Bol postoji i nikada nije skroz prestao. I danas postoji. Ja to u početku nisam shvatao, ali čovek u početku nauči da živi s tim. Meni je sada bol sastavni deo života.
Ali vas očekuje još jedna operacija?
- Da. Ali ja se ponašam kao da me ne očekuje ništa tome slično. Živim normalno, a kada mi budu rekli, čekamo te, vreme je, ja ću da odem krajnje normalno. Tako živim, tako radim.
Da li vas je sve to osnažilo, koliko god da vas je izmučilo? Kakvi ste bili 2018. a kakvi sada 2023?
- Daleko sam osnažen u psihičkom smislu. Čovek treba mnogo da shvati, ali ne treba ovako da lupi glavom da bi shvatio neke stvari.
Koje su to stvari?
- Evo, ja sam u politici, uvek će biti dežurnih kritičara, uvek će biti onih koji nemaju nikakvu odgovornost i koji će da govore da ste loši ili najgori. Nikada ne treba da obraćate pažnju na to. Oni koji moraju toliko da loše govore o drugima da bi uzdigli sebe su previše jadni. Ali znate šta... Na kraju, život definitivno vraća ono što ste davali i činili drugima. I u to sam potpuno danas siguran. Ja vrlo često kažem ono što je davno Ivo Andrić rekao: "Ono što ne boli nije život, a ono što ne prolazi nije sreća." I to je suština svega. Psihički sam dosta jači posle svega. Nekada je posao mogao da me dotiče do iznemoglosti, do ogromnog nerviranja. Danas to gledam drugačijim očima. Da. Nerviram se, ali nije to taj stepen. Samim tim, dosta racionalnije razmišljam i bolje rešavam stvari i teška pitanja. Ne mora sve odmah. Kao što od 2008. do 2018. godine nisam morao da putujem svakog dana na relaciji Beograd-Valjevo, Valjevo-Beograd, i da nikada ne noćim u Beogradu, a sednice su trajale do tri ili čak četiri ujutru, ja sam uvek odlazio i vraćao se. Niko me na to nije terao, nego je to bila moja potreba, moje vaspitanje da dođem kući. Voleo sam da vidim ćerku, pa makar i nakratko ujutru, a onda da se vratim nazad na posao u Beograd. Sada sam shvatio da i ne mora na silu i da ne mora baš tako. Žao mi je i što nisam shvatio da nemaju svi ljudi podjednaku energiju i što sam možda neke forsirao previše. Ne treba biti sebičan i to raditi, morate paziti na druge i videti da li su oni sposobni da vas prate. Jednom mi je čak u bolnici sveštenik, kada sam se pričestio, rekao: "Sine moj, svako je predodređen za neki teret, a ti se povukao previše, to se tako ne radi." Posle svega, krivo mi je zbog porodice koja se namučila i koja je proživela zbog mene ogromnu patnju. Zbog majke koja je s karcinomom, dok je primala hemioterapiju, dolazila da me pozdravi, a ja ne mogu ni ruku da podignem da bih je pružio.
Da li sada imate neke strahove posle svega, od vožnje, od rizika koji život svakodnevno nosi? I šta ste naučili o životu što biste podelili s drugima?
- Ja sam bio na onoj strani života. Bio sam na ovoj strani života, mnogo je lepše ovamo. Nemam strah ni od života, nemam strah ni od smrti, ali imam želju da živim. Naučio sam da se radujem, svakom danu, svakom jutru. Život je mnogo lep, ali važno je da u tom životu i danu budete korisni i da ste nešto doprineli. Ja se bavim poslom zbog kog imam veliku odgovornost u Vladi Republike Srbije i nezadovoljan sam ako se uveče vratim kući i legnem u krevet, a ako nisam učinio nešto dobro za opšti interes i za građane. I svako treba da živi u tom duhu.
Da li se usled tako velikih nevolja pokaže ko su pravi prijatelji, a ko ne?
- Pokaže se, kako da ne. Dobro je da je to tako, samo ću vam to reći. Zato sam vam maločas rekao da sam i sebe morao da menjam. I mnogi kažu da sam se promenio, ja kažem: Da, jesam. Zbog sebe i svoje porodice. Posle svega shvatio sam da mi ljubav i emocije nekih drugih osoba uopšte i nisu potrebni.
Silvija Slamnig
NE PROPUSTITE
Bonus video:
