Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić
Međunarodnu zajednicu predstavljala su tri kopredsedavajuća konferencije u čiji autoritet nije moglo biti sumnje: Sjedinjene Države je predstavljao iskusni Holbrukov saradnik Kristofer Hil (koji se u to vreme nalazio na položaju ambasadora SAD u Skoplju), Evropsku uniju je predstavljao ambasador Austrije u Beogradu, Volfgang Petrič, a Rusiju Viktor Majorski. Slično mirovnoj konferenciji o Bosni i Hercegovini održanim u američkoj vazduhoplovnoj bazi „Rajt-Paterson“ u Dejtonu (Ohajo) i pregovori uRambujeu vodili su se po principu proximity talks, tj. dve delegacije nisu se neposredno sretale dok su poruke između njih prenosili posrednici koji su time dobili značajan uticaj na sam tok konferencije.
Rambuje je bio poznat, ne samo kao dvorac gde se odigralo francusko – nemačko pomirenje, nego i po rasi ovaca «rambuje» koja daje jednu od najkvalitetnijih vuna na svetu. Bolje upućeni novinari zbog toga su od početka pregovora očekivali «ko će tu koga da ošiša».
Srpski i albanski delegati bili su smešteni na dva različita sprata. Komunikacija se vodila preko posrednika, koji su izjavljivali da im je „i trčanje sa sprata na sprat jednostavnije nego letenje iz Prištine za Beograd".
Ovako je govorila Olbrajtova: Postoje samo 3 mogućnosti
Iako su Evropljani i Rusi bili inicijatori ideje o konferenciji o Kosovu i Metohiji, dok je saglasnost između Vašingtona i Moskve bila postignuta prilikom susreta američkog državnog sekretara i ruskog ministra inostranih poslova, njen okvir je odredila Medlin Olbrajt, američki državni sekretar, prilikom prve posete Rambujeu. Na konferenciji za štampu Olbrajtova je tom prilikom rekla da postoje samo tri moguća ishoda pregovora: prvo, ukoliko Srbi kažu „ne“ ponuđenom dokumentu, a Albanci „da“ NATO će bombardovati Srbe; ukoliko obe strane kažu „da“ na Kosovu i Metohiji će biti raspoređeno 28.000 vojnika NATO; u slučaju da Srbi kažu „da“ a Albanci „ne“, Sjedinjene Države će prestati da podržavaju OVK.
U takvim okolnostima, gotovo čitava prva nedelja pregovora, prošla je u nadmudrivanja dve delegacije s ciljem da se jedna navede da kaže „ne“ i da snosi posledice neuspeha konferencije. Zapadne diplomate širile su optimizam za okončanje pregovora izjavljujući da su slučajni susreti Srba i Albanaca pristojni i da je pitanje vremena kada će početi direktan dijalog.
“Dešavalo se da se sretnemo” priča Ljuan Koka, član srpske delegacije. “Susreti su bili kulturni. Znali smo ko je na kojoj poziciji i o tome se nije diskutovalo. Stajao sam jednom sa Tačijem. Video je da se zovem Ljuan, obratio mi se na albanskom, ja sam mu odgovorio u dve-tri rečenice, i to je bilo sve.”
U Beloj kući su se 11. februara 1999. sreli američki predsednikKlinton i nemački kancelarGerhard Šreder. Američki predsednik je zvučao ka optimista. "Želim da Vam se zahvalim na vašem angažovanju snaga za Kosovo. Čini se da Rambuje ide dobro, iako je još rano. Ako tamo postignemo dogovor, onda ćemo angažovati NATO snage. Pomoglo je što su i Rusi došli sa nama u Bosnu. Nadam se da će Milošević i Kosovari moći da se dogovore i da izbegnemo vazdušne napade NATO-a », rekao je američki predsednik. On je pomenuo da nailazi Samit NATO, kada treba da se proslavi jubilej i prime nove članice. « Imamo problem sa Širakom zbog ovlašćenja UN, misije van zone NATO odgovornosti bez prethodnog eksplicitnog odobrenja UN. Ne smemo dozvoliti da nam ruke budu vezane, u slučaju da se desi nešto na šta moramo da reagujemo », saopštio je Klinton.
Klinton je ponovio da je bilo “nekoliko dobrih dana u Rambujeu » i uveravao Šredera da će on “prihvatiti mirovni sporazum sa NATO-om samo ako misli da je alternativa vazdušna snaga”. “Dogovor je bolja opcija », zaključio je Kinton.
Šreder je izvestio da je Nemačka “spremna za vojnu akciju na Kosovu“, ali je napomenuo da je za to potrebno odobrenje Bundestaga, za koju je bio uveren da će je dobiti, ali će biti “teško bez rezolucije Saveta bezbednosti UN”. Ako Rambuje prođe dobro, a Slobodan Milošević prihvati kopnene trupe, onda bismo pokušali da dobijemo blagoslov UN, rekao je Šreder.
Ministri inostranih poslova Kontakt grupe ponovo su se 14. februara okupili u Parizu, artikulišući razočaranje sporim napretkom, ali su se saglasili da se konferencija produži za još nedelju dana, da bi se završila u subotu, 20. februara po podne.
Kristofer Hil se sastao sa sekretarkom Olbrajt i njenim portparolom Džejmsom Rubinom koji se pojavio suštinski kao savetnik za Kosovo, a da nije imao Bog zna šta da kaže. Olbrajtova ga je pitala šta misli o eventualnom odlasku u Beograd da kaže Miloševiću „da je bolje da se uozbilji u pregovorima“.
"To je bilo prvi put da sam čuo za tu ideju, iako nisam mislio da je loša i voleo bih da sam je i sam smislio“, priznao je Hil. Rekao je da će da razmisli, ali je smatrao da je to dobra ideja.
Samo 30 minuta kasnije, Hel je zajedno sa Volfgangom Petričem i ruskim izaslanikom, „ljubaznim, inteligentnim, ali pomalo nebitnim Borisom Majorskim“, seo ispred novinara na nedeljnoj konferenciji za štampu. Mesto održavanja je bila velika fiskulturna sala u zatvorenom, košarkaški i odbojkaški objekat u selu Rambuje. Novinari su bili na stotine. Fil Riker, koji je postao portparol u Rambujeu predstavio je sagovornike i pozvao „rok zvezdu dopisnika“, Kristijan Amanpur iz CNN-a, koja je takođe bila supruga Džejmija Rubina, da postavi prvo pitanje.
"Ovo pitanje je za ambasadora Hila. Ambasadore, da li ste razmišljali da odete u Beograd da se sastanete sa Miloševićem?” „Shvatio sam da ova ideja dobija na značaju“, zaključio je Hil.
U avionu američke vojske, on je 16. februara zajedno s Petričem leteo u Beograd. Znao je da je Milošević odavno izgubio bilo kakvo poverenje da proces može dovesti do ishoda prihvatljivog za Srbe. On je javno odbacio bilo kakvu ulogu NATO, „sine qua non“ za bilo koje „zamislivo rešenje“ na kom je insistirala američka strana. Milošević nije želeo da vidi uključivanje reči „privremeni“ jer mu se to činilo kao sporazum o istočnoj Slavoniji tokom prve nedelje Dejtona, koji je doveo do nametanja hrvatskog suvereniteta u tom regionu. „Privremeni“ je bio jednostavno sredstvo da se Srbima na Kosovu da „vreme da pobegnu“.
Hil je zapazio da se spremnost Miloševića za razgovore te zime brzo iscrpljivala. Kada je prvi put insistirao da vidi i njegovog novog ministra spoljnih poslova, što je jasan znak da se kanal preko Miloševića bliži kraju. Hil je prigovorio da se uopšte viđa sa ministrom spoljnih poslova Živadinom Jovanovićem, ukazujući Miloševiću da mu se ne čini da je u toku, a zatim je ubacio potcenjivaču primedbu da „bez da budem previše strog prema ministru spoljnih poslova, zapitao sam se da li je intelektualno dorastao takvim pitanjima“. Na sekund je Milošević pokazao znak starog sebe. „Znate, srpski narod je veoma ponosan što je njegov ministar spoljnih poslova pravi srpski seljak“, naveo je Hil.
Rubin je bio taj koji je smatrao da je Tači pravi vođa albanske delegacije i da Olbrajt treba da se fokusira na razgovore i kontakte s njim. "Džejmi je počeo da obraća pažnju isključivo na Tačija, idući tako daleko da mu je preporučivao koji sako i kravatu da izabere“, zabeležio je Hil, koji je precizirao da nikada, od kada radi sa strancima, nikada mu se nije dogodilo da im kaže kako da upare košulju i kravatu, iako je priznao da je Rubin na kraju bio u pravu.
U intervjuu TV Hepi, Nikola Šainović je naveo da je delegacija SRJ u Rambujeu bila saglasna sa svakim vidom autonomije Kosova. „Nama je bila crvena linija - suverenitet države i položaj srpskog naroda. Iz tog zamka u Rambujeu nismo smeli da izlazimo. Ja sam jednom samo uspeo da izađem na jednu noć uz dozvolu. Mi smo hteli da dogovor bude po ugledu na Dejton. Do koje mere je to išlo u tim pregovorima mi jedne noći dolazimo na ideju da napravimo jedan paralelni sistem do sudova, zdravstva, obrazovanja... Albanci to nisu prihvatili ali nisu ni odbili.
U zoru su Amerikanci napravili kontranapad i došli sa novim papirom o vojnom prisustvu. Bilo je očigledno da ako Albanci počnu da prihvataju neku našu ideju da će odmah doći rez i da će se preći na priču o vojnom prisustvu. Te noći kada je naš uži deo delegacije došao do ovog rešenja o paralelnim sistemima, onda se jedan od političkih predstavnika Srba sa Kosova uplašio da mi to popuštamo i da prodajemo Kosovo pa je to javio u Beograd. E onda je došlo malo do oštrih reči. Ujutru su došli Milutinović i Minić i videli su o čemu se radi. Ali to jutro je cela priča nestala sa stola kao što rekoh », opisao je Šainović.
Šainović je dalje opisao atmosferu u pregovorima. "Narednih dana smo dobili celinu dokumenta koji je imao desetine stranica o detaljima funkcionisanja opština i pokrajinskih organa o kojima se moglo razgovarati, ali đavo je spavao u poslednje dve strane. Tu je prvo bio „Dodatak B: Status multinacionalnih vojnih snaga za implementaciju”. Ovo poglavlje detaljno opisuje da NATO snage dolaze u Saveznu Republiku Jugoslaviju. Da im se stavlja na raspolaganje teritorija, vazdušni prostor, teritorijalne vode, luke (Kosovo nema ni more, ni luke), aerodromi, infrastruktura, frekventni opseg medija. „NATO vojno osoblje može da poseduje i nosi oružje ako je to dozvoljeno njegovom naredbom. NATO osoblje ne podleže bilo kakvoj odgovornosti pred vlastima SRJ... U sprovođenju svojih ovlašćenja u skladu sa ovim poglavljem, NATO je ovlašćen da liši slobode osobe koje će što je pre moguće izvesti pred odgovarajuće službenike.”
Ovde nema ograničenja da se ove mere odnose samo na teritoriju Kosova, uvek se pominje SR Jugoslavija, dakle radi se o celoj zemlji, i to nije kraj: "Tri godine nakon stupanja ovog sporazuma na snagu održaće se međunarodni sastanak da odredi mehanizam za konačno rešenje za Kosovo, na bazi volje naroda, mišljenja relevantnih autoriteta i napora svake strane u odnosu na sprovođenje ovog sporazuma, i Helsinškog završnog dokumenta. Znači, tri godine treba da budemo u stanju koje ima elemente okupacije pa će onda da se održi konferencija koja će da odluči u skladu s voljom naroda. Kog naroda, mi smo tražili da piše – u skladu s voljom građana Srbije, naravno, to je odbijeno. Dakle, trebalo je da mi jednim potpisom prihvatimo i okupaciju i mehanizam za proglašavanje nezavisnosti Kosova. Mi smo rekli da je to nemoguće. Dok mi brinemo svoju brigu, saznajemo da unutar albanske delegacije postoji problem jer oni očekuju samo nezavisnost kao jedini rezultat pregovora. Tači traži da piše da će se na Kosovu održati referendum o nezavisnosti. Posle mnogo ubeđivanja, Amerikanci daju samo njima posebno pismo kojim garantuju da to što piše upravo to znači", naveo je Šainović.
Kurir.rs/Kosovo online
Prenela: SĐP
NE PROPUSTITE
Bonus video:
