Onom ko je voleo ili makar čitao Pekića nije mogla promaći činjenica da je legendarni Borislav gotivio istoriju. I bavio se njome, piše Lekić u Njuzviku.
Zapisano je tako da je nadogradio onu Marksovu o istoriji koja se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.
„Izgleda, međutim, da se svaki događaj jednom odigran kao farsa zatim ponavlja kao tragedija", oplemenjuje Karlovu sentencu Pekić.
Ali se dešava i da se farsa ponovi kao farsa, dodao bih ja.
Pre ravno 40 godina, daleke 1975, Svetislav Lekić, direktor Jugobanke, osuđen je zbog neprijateljskog delovanja protiv države na osam meseci zatvora: „podlegao" je članu 287 tadašnjeg Zakona o krivičnom postupku - sud je ocenio da je znao a nije prijavio da se 1974. formira tzv. Nova komunistička partija Jugoslavije NKPJ!Do osnivačkog kongresa u Baru, uzgred, nikad nije došlo: operativci SDB zaskočili su i osnivače, širom zemlje je uhapšeno na stotine simpatizera i pristalica i mnogi su zaglavili u mardelju.
„Nit sam znao koga iz tog osnivačkog društva, nit sam znao da se priprema Kongres, a sve i da sam znao, nema te sile koje bi me naterala da prijavim", poveravao mi se moj Svetislav kad sam malo poodrastao i kad smo zagrebali po toj temi. Tada nije bilo reformisanog pravosuđa i za manje od godinu dana doneta je presuda. A za još manje vremena humani Titov režim je, da se preduprede sve muke neizvesnosti, narodnog neprijatelja strpao u Zabelu.Otišao sam jednom ili dva puta: nikad se neću nakajati koliko sam se, kao nadobudni i nadrkani pubertetlija, tada stideo svog dobrog oca i njegovog boravka TAMO.
Ta farsa je završena tako što je u februaru 1985. stiglo rešenje o rehabilitaciji. Tačno tri decenije po rehabilitaciji (kako se život igra ovim okruglim i jubilarnim godinama), novembra 2015. godine, istorija se ponavlja, a ja se, junak farse, prisećam Pekića!
NAPAD NA KAMERE
Nedelja je. Radim i kasnim (kakav pleonazam): završavam scenario prve epizode nastavka dokumentarnog serijala „Mediji u Srbiji: hronika propadanja"! Pišem of za sam kraj epizode. Rečenice su razbacane i različito ofarbane: žutom ofarbane -ulaze u konkurenciju, crvene su aut, a plave su konačna verzija; tako oduvek radim.Notifikacija na mobilnom: javljaju iz Blica, ili možda B92, ne sećam se, da je Vučić na poligrafu.Zašto?! Zbog naslovne Kurira! Je l' one „Izvini, Srbijo", možda su podmetnuli da su to njegove reči? Jok, objavili su „ispovest" Aleksandra Kornica, jednog od svojih mnogobrojnih bivših direktora sa naslovom: „Vučićević i Vučić su me terali da smestim Rodiću!" Pa što ide premijer na poligraf, nek ide Andrej! Potkačilo i Andreja i Aleksandra!
Ne mogu reći da nisam slutio da će jednom zateći burazere s prstima u tegli „nutele"! Trčim na Tviter, najslobodniji medij u Srbiji. Tamo uveliko žurka! Poligraf će sve da mu prizna. Poligraf će da eksplodira od energije Vučićeve istine. Poligraf već zakazao konferenciju za medije.
Nije konferenciju za medije zakazao poligraf, zakazao je dr Nebojša Stefanović, posle premijera i Miodraga Grofa Božovića, trenera Crvene zvezde, najveći fan ovog jedinstvenog načina komunikacije sa širokim narodnim masama.
Na ekranu kompa sve je manje crvenih rečenica. Brišem! Dominiraju i prepliću se žuta i plava. Borim se i ja. Uključujem Pink, jer KZM; mjutiram, brišem, farbam, dopisujem, otfarbavam i u trenutku kad na ekranu TV, posle dramatičnog smenjivanja crno-belih kadrova premijera Vučića, ugledam naslov „RUŠENJE VUČIĆA -poslednji čin", a u studiju Gordanu Uzelac i Jovana Palavestru, „ružičaste beretke" utrenirane za delovanje u vanrednim situacijama, na ekranu kompa plavom bojom ostaje tekst: „Politički cunami koji je dobio ime po Aleksandru Vučiću u relativno kratkom roku urnisao je političku scenu Srbije. Dok je on putovao ka vrhu, opozicija je nestajala u smeru svojih strahova i prepucavanja! Ljudi su, uglavnom, svoje egzistencije prilagođavali atmosferi koja je iznedrila vođu.
Cenzura je avanzovala u uređivačku tehniku.Autocenzura je postala - novinarski alat!I samo su retki primerci životinjskog sveta shvatili da koren vođine moći nije toliko u njegovoj snazi koliko je u našoj slabosti.Neki od tih retkih primeraka mahali su repom. I bili su dobri.Oni loši su mahali jezikom. Ti dobri - nisu bili. A ni ovo nije bajka!" Sejvujem i gasim komp. Odmjutiram TV. U studiju su Dragan J. Vučićević, moj idol, jedini čovek u modernoj istoriji Srbije koji je Vučića nazvao budalom a nije završio targetiran na naslovnoj Informera, i Željko Cvijanović, sarajevsko/beogradski magični baštovan svih velikosrpskih leja, od dvorišta Biljane Plavšić do botaničkog zapećka Vojislava Koštunice!
Ozbiljno je, znači, a da nije bajka, postalo je jasno kad je DJV neartikulisano počeo da provocira kameru dokumentom na kome nije bilo ni žute ni plave ni crvene boje. Razumljivo, jer je to bila foto-kopija otpusne liste Aleksandra Kornica iz „Laze Lazarevića".
Ko je sad Goca Uzelac da sumnja u dignitet i kredibilitet čoveka koji je još krajem devedesetih, predanim istraživačkim radom, otkrio (i objavio) da Danica Drašković koristi „ob" tampone? Kada je DJV dešifrovao da je lice s poternice „narkoman koji može da ubija ljude", postalo je jasno zašto su, u kadrovima koji su sledili, naoružani policajci štitili leđa ministru Stefanoviću, koji je obnarodovao da je premijer -„prošo poligraf"! I taksativno naveo koja je pitanja premijer „prošo"! I garantovao svojom funkcijom ministra, a ne potpredsednika stranke, da je Vučić govorio istinu.
U studiju Pinka, Cvijanović je i dalje optuživao „zapadne ambasade", valjda ne zalivaju cveće kako treba; ministar Zlatibor Lončar je smerno demantovao kolegu Vučićevića, pobijajući njegovu priču o narkomanu tako što je u potpunosti rasvetlio famoznu „F dijagnozu"; dežurni analitičar Dejan Vuk Miša Pera Žika Stanković lomio se kojim danas imenom da ga potpišu u kajronu, a onda se kamera zaustavila na izbezumljenoj faci, ta državni udar je u toku, Dragana J. Vučićevića, kome se spontano u ruci obrela naslovna strana zagrebačkog Nacionala sa mojim intervjuom i naslovom: „Vučić je opasniji od Miloševića iako još ne ubija!"
I onda je usledila tirada o državnom udaru, medijskoj i raznoj još nekoj uroti, kesama koje je Zorana Mihajlović nosila Tomi Nikoliću, a Toma valjda Majklu Kirbiju, ambasadoru SAD, ovaj pak ili neko njegov onom Lađeviću iz Kurira i tako; a onda je došla valjda neka ogromna hobotnica s pipcima i koga je ona pojela, novinare, tajkune, kriminalce i opozicionare, ili Vučića i ove njegove što ga štite od udara, to nisam razumeo.
