Najnovije vesti

HOMOLJSKI DILINDŽER: Ivan Babejić sahranjen je tri puta, njegovom telu klanjali se kao kralju
Na vašarištu Lazničanin Ivan Babejić, Foto: arhiva

GORSKI CAREVI

HOMOLJSKI DILINDŽER: Ivan Babejić sahranjen je tri puta, njegovom telu klanjali se kao kralju

Specijal

Hajduka su 1915. prvo pokopali Bugari na frontu, pa porodica u rodnoj Laznici. Pre nego što je sahranjen na nepoznatom mestu kraj Ćuprije, leš su danima obilazile hiljade ljudi

Svaki hajduk voleo je da za sebe kaže da je „gorski car”. Zvučalo je, valjda, moćno biti car u Kraljevini. I tih samozvanaca, a neki su delili i posetnice sa imenom i titulom, bilo je mnogo.

Samo jedan od njih je, ipak, uspeo da drži vlast u šumi skoro pa dve decenije - bio je to Ivan Babejić iz Laznice.

„Kuršum ga ne bije”

„Homoljski Dilindžer”, kako su ga zvale tadašnje novine po američkom razbojniku, harao je šumama jedva prohodne istočne Srbije (govorilo se „Bez nevolje ne idi u Homolje”) od 1915. do 1934. Za to vreme sahranjen je tri puta, u njega je ispaljeno toliko hitaca da je opšte verovanje bilo da ga „kuršum ne bije”, a izbegao je dovoljno žandarmerijskih potera da je postao najvrednija ucenjena glava - za njega je vlast davala rekordnih 100.000 dinara (tek nekih sedam godina kasnije je rekord oboren: nemačka vrhovna komanda je sa duplo više novca ucenila glavu partizanskog vođe Tita).

Pljačkao je, pričalo se, koga je stigao. I bogate i siromašne. Uprkos tome, prvi su radili za njega, drugi su mu spevali pesme. Njegovo ime ušlo je u legendu još za života, a opstaje i danas: stariji i sad za nestašno dete kažu da je „pravi Babejić”.

Ovaj hajduk rođen je u selu Laznica kraj Žagubice 1896. O roditeljima se zna da su se zvali Nikola i Žarka, kao i da su bili imućna porodica vlaškog porekla. Zato, govorilo se, nije ga nemaština naterala na hajdučiju, već sudbina i vrela krv.

Ivan Babejić mobilisan je 1915. i otišao je u Peti prekobrojni puk na bugarskom frontu. U jednoj akciji 9. novembra cela njegova četa je stradala, a u Laznicu je sedam dana kasnije stigao dopis da je Lazničanin poginuo i da su ga Bugari pokopali nekoliko dana ranije. Odmah je, po vlaškim običajima, porodica stavila njegovu odeću u prazan grob i sahranila ga još jednom.

Dve sahrane mu nisu bile dovoljne, pa se Babejić vratio u Laznicu i započeo novi, hajdučki život.

„Još u doba bugarske okupacije on se odmetnuo u šumu. Bugari su grdne muke imali s njim. Čitave bataljone vojnika i žandarma slali su u poteru za Babejićem i njegovom bandom. I onda je njegovo ime bilo vrlo čuveno”, piše novinar Stevan Karadžić u Vremenu 11. aprila 1928.

„Po oslobođenju, on je bio jedan od prvih koji se predao našim vlastima”, piše dalje. „Jednog dana u selu je neko ukrao dva para volova. Sumnja je odmah pala na Babejića. Sud ga je osudio na godinu dana zatvora. Kad je sprovođen u Niš, on uspe da pobegne na taj način što je u momentu kada je voz išao najvećom brzinom iskočio iz vagona. Iako je imao lisice na rukama, ipak je umakao bez traga i glasa. Posle izvesnog vremena došao je u svoje selo. Prvo je poubijao one svedoke koji su ga teško teretili. Potom je nastala čitava serija zločina. Najviše su nastradali krupni bogataši.”

Atrakcija u SAD Džon Dilindžer
Atrakcija u SAD Džon Dilindžerfoto: Profimedia

Pucnjava u podrumu

Govorilo se da Babejića „kuršum ne bije”, ali kad meci polete, sujeverje nije važno. Upravo su kuršumi ubili „homoljskog Dilindžera” u noći između 4. i 5. septembra 1934. u selu Paljane kraj Ćuprije. To je tako odjeknulo da su tadašnje novine davale po dve, tri strane tekstovima o smrti hajduka, a hiljade ljudi su stigle u Ćupriju da vide njegov leš, skoro pet dana izložen na vašarištu.

Kako je Miša Ilić ispričao vlastima, a za to mesec dana kasnije bio nagrađen sa onih 100.000 dinara, Babejić i njegov saborac Draža Gligorijević Vrlanac došli su mu u kuću kasno noću, smestio ih je u podrum, a u jednom trenutku nepažnje, kada je hajduk tražio da vidi novine o hapšenju jednog lažnog Babejića, ovaj ga je upucao, pa pozvao žandarme. U razmeni vatre, Gligorijević je uspeo da pobegne, ali ne i Lazničanin.

Neki su govorili da je Babejić u svojoj karijeri oteo milione, pa je bilo pravo iznenađenje kad mu je po smrti u džepu nađeno samo 15 i po dinara i nekoliko amajlija.

foto: Profimedia

Spektakl na vašarištu

Telo hajduka je prebačeno na vašarište u Ćupriji, gde je bilo stavljeno na led i izloženo, da se svi uvere da je gorski car mrtav. Boda D. Nikolić napisao je da je samo prvog dana na bizarno poklonjenje lešu došlo 4.000 ljudi, a u narednih pet dana bilo ih je i nekoliko desetina, pa možda i stotina hiljada - stizali su iz cele Istočne Srbije. Zanimljivo je da je samo mesec dana kasnije sličan broj ljudi ispratio i ubijenog kralja Jugoslavije Aleksandra Karađorđevića, ali za odavanje počasti „homoljskom Dilindžeru” nije bila angažovana cela državna aparatura.

„Večeras u prvi mrak sahranjen je ubijeni hajduk Babejić,” pisala je politika 11. septembra. „Njegova sahrana izvršena je u ataru opštine ćurpijske, na mestu nepoznatom, kako se obično hajduci sahranjuju, bez sanduka, bez ičega. Njegov grob je potpuno zaravnjen, da mu se traga ne zna.”

Draža Gligorijević uhapšen je u oktobru 1940. Tada je priznao da je on ubio Babejića, a da mu je Miša Ilić samo pomogao, nakon čega je i Paljanac završio iza rešetaka. Ovog hajduka, poslednjeg pravog, koji je proveo nekoliko godina u Americi i govorio je pet jezika, početkom Drugog svetskog rata streljali su Nemci. Neki kažu da je razlog bio taj što su u prevodima pomislili da su partizan i hajduk jedno te isto.

POMAMA

Amajlija

Tokom obilaska tela Ivana Babejića došlo je do prave pomame za njegovim vlasima. Ljudi su uzimali pramenove kose i končiće sa odeće verujući da su oni amajlija. Slično je bilo i s njegovim fotografijama, koje su se tu prodavale za između 10 i 30 dinara.

DA NIJE BILO NJEGA...  

Lažni hajduk traži nagradu

Hajduk Miloš Stambolić uhapšen je 26. avgusta jer je pokušao da uceni ljude predstavljajući se kao Babejić. „Homoljski Dilindžer” je ubijen nakon što je tražio da vidi tekst o tome iz novina, pa je Stambolić, piše Politika, tražio da mu se isplati deo nagrade jer „da nije bilo njega, ne bi Babejić ni dolijao”.

ISEČCI IZ NOVINA

„Jednog jutra u početku svog hajdukovanja, Babejić se sreo sa jednom seljankom. On joj je nazvao Boga, a zatim je upitao kako tako rano sama sme da ide na pijacu u varoš. Seljanka mu je odgovorila da se nikoga ne plaši i da oko pola noći sme da ode u varoš. Seljanka mu je rekla da je za Babejića čula, ali da se od njega nimalo ne boji. Tom prilikom je pred Babejićem strašno izgrdila Babejića. On joj je dao jedan dinar da mu kupi eksere. Čim se žena vratila, Babejić je izašao pred nju i ona mu je predala kupljene eksere. Svezao ju je za jedno drvo, a zatim joj je sa onim ekserima potkovao opanke za noge. Na kraju joj je rekao da je on Ivan Babejić, koga je izgrdila.”

Politika, 11. septembar 1934.

„Na dan Sv. Romana ove godine bio je vašar u Varvarinu. Jedna bogata devojka sa dva niza dukata oko vrata, iz jednog obližnjeg sela, pošla je s društvom na vašar.

Na polovini puta, iz kukuruza je išao pred nju jedan naoružan hajduk. Zaustavio je i celo društvo i rekao:

- Dete, ti si metnula te dukate na gušu. Ako te sretne hajduk Babejić, pa ih uzme, šta ćeš raditi?

- Pa, ne znam, odgovorila je devojka, neka ih uzme. Ako imam sreću, imaću je i bez dukata.

Hajduk je raskopčao koporan, izvadio dva niza dukata, i obesio ih devojci oko vrata s rečima:

- Jok. Evo ti i ovo zlato. Ja sam Ivan Babejić. Čuvaj ove nize kao i svoje i nemoj nikad da se bacaš kamenom na hajduka.”  

Politika, 10. septembar 1934.

Kurir.rs/ Autor Andrija B. Ivanović  Foto: Arhiva

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...