180 GODINA VOJNOMEDICINSKE AKADEMIJE: U službi svog naroda, svoje vojske i države

Vojnomedicinska akademija jedna je od najstarijih medicinskih i naučnih institucija na ovim prostorima. Dan Vojnomedicinske akademije, od 1994. godine, obeležava se 2. marta, kao dan kad je sin Karađorđa Petrovića, knez Aleksandar Karađorđević 1844, potpisao ukaz kojim se proglašava „Zakon o ustrojeniju špitalja Centralne vojske”. Tom odlukom stvorena je Centralna vojna bolnica Vojske Kneževine Srbije.

Tokom dugogodišnjeg razvoja Centralna vojna bolnica menjala je nazive i lokacije, od Savamale, preko Zelenog venca i palilulske kasarne, sve do prostora današnje Treće beogradske gimnazije na Cvetnom trgu, koja je imala kapacitet od 120 bolničkih postelja. Bolnicom su rukovodila mnoga poznata imena srpske vojne medicine, među kojima dr Karlo Beloni, načelnik sanitetske službe srpske vojske, sanitetski pukovnici dr Josif Holec, dr Dimitrije Gerasimović, dr Svetozar Arsenijević, dr Roman Sondermajer i sanitetski generali dr Čedomir Đurđević i dr Sima Karanović.

Zahvalnost Edvardu Rajanu

Američki lekar spasao bolnicu

Ulaz u Vojnu bolnicu bio je iz današnje Pasterove ulice i vodio je pravo na Centralnu administrativnu zgradu, koja je sagrađena da podseća na srednjovekovno utvrđenje s kulama.

Upravo je na ovu kulu 1915. godine jedan američki lekar, Edvard Rajan, postavio veliku zastavu svoje zemlje i ceo kompleks sa 12 zgrada i parkova proglasio američkom teritorijom. Došao je baš u vreme danonoćnog austrougarskog bombardovanja Beograda, a njemu je savest nalagala da nešto učini. Bez konsultacije sa svojom zemljom, istakao je američku zastavu ogromnih dimenzija. Kako Amerika još nije bila u ratu sa Austrougarskom i Nemačkom, osvajači nisu smeli da bombarduju njenu teritoriju.

Međutim, kako je prestoni Beograd rastao, kralj Milan Obrenović, pa posle i njegov sin Aleksandar uvideli su potrebu formiranja stajaće (stalne) vojne bolnice. Pitanje podizanja nove vojne bolnice u Beogradu pokrenuto je na inicijativu referenta saniteta Dunavske divizijske oblasti dr Romana Sondermajera krajem osamdesetih godina 19. veka, ali realizaciji se pristupilo tek 1903. godine. Bilo je potrebno deset godina zalaganja dr Sondermajera, pukovnika dr Gerasimovića i ostalih lekara da srpska vojska dobije bolnicu visokog standarda i po opremljenosti i po izgledu. U autobiografiji dr Sondermajer piše:

„Bolnica i prilike kakve sam tamo našao kada sam iz Poljske došao u Srbiju učinile su na mene strašan utisak. Iz jedne nove moderne sazidane klinike pao sam najedared u staru zapuštenu baraku...”

Izrada projekta vojne bolnice poverena je Danilu Vladisavljeviću, arhitekti pri Ministarstvu vojnom. Jednu od glavnih uloga u konačnom izboru zemljišta i određivanju veličine budućeg kompleksa imao je i sam arhitekta, širokog arhitektonskog i urbanističkog znanja, kulture i iskustva da pre izrade projekta sagleda prostor i njegove mogućnosti. Na osnovu toga svi objekti su bili međusobno dovoljno udaljeni, s ciljem da se obezbede povoljni uslovi insolacije i aeracije, kao i ozelenjavanja.

RAT DEVEDESETIH I NATO BOMBARDOVANJE

Zbrinuto više od 10.000 ranjenika

Period velikih iskušenja predstavlja poslednja decenija dvadesetog veka, praćena oružanim sukobima na prostorima bivše Jugoslavije. Tih godina zbrinuto je i oporavljeno više od 10.000 ranjenika, a hiljade pacijenata lečene su i danas se leče od posttraumatskog stresa. Težak period doprineo je još bržem razvoju i afirmaciji vojne hirurgije kao jednog od zaštitnih znakova Vojnomedicinske akademije. Posle raspada SFRJ VMA se suočila pitanjem daljeg opstanka. Projektovana za potrebe jedne velike države, sa snažnom vojnom komponentom, uspela je da se prilagodi novonastalim okolnostima, ne izgubivši svrhu svog osnivanja i postojanja. Njenu istoriju svakako će obeležiti 2009. godina, kad je upisana prva klasa kadeta i kadetkinja Medicinskog fakulteta VMA Univerziteta odbrane u Beogradu, koji su 2015. godine promovisani u sanitetske oficire Vojske Srbije. To je najbolja investicija u budućnost srpskog vojnog zdravstva i VMA.

Kamen-temeljac je postavljen u prisustvu kralja Petra Prvog Karađorđevića i njegovih sinova Đorđa i Aleksandra 15. avgusta 1904, a kompleks je završen 1908. godine. Naredne godine dovršene su instalacije i bolnica se preselila u nove zgrade. Do 1909. godine bolnica je nosila naziv Dunavska stalna vojna bolnica, a od tada - na predlog dr Sondermajera - postaje Opšta vojna bolnica, neposredno pod kontrolom Ministarstva vojske i mornarice. Sastojala se od unutrašnjeg, hirurškog, očnog, kožno-veneričnog i laringološkog odeljenja i zubne stanice. Za vreme Prvog svetskog rata, tačnije 16. oktobra 1914. godine, Vojnu bolnicu je preuzela Američka misija Crvenog krsta. Glavna sestra Američke misije Meri Gledvin u svom dnevniku je zabeležila da je Vojna bolnica tada imala devet moderno sagrađenih i opremljenih paviljona: glavnu zgradu sa dve velike operacione sale, laboratoriju, glavnu kancelariju i četiri odeljenja; dva paviljona - hirurški i interni; administrativnu zgradu; kuhinju, perionicu, kapelu, mrtvačnicu, magacin sa stovarištem. Potom je preuzima austrijska vojska 11. decembra 1915. godine, što traje sve do 1. novembra 1918. godine. Za to vreme u Vojnu bolnicu na Vračaru uselila se rezervna austrougarska vojna bolnica preimenovana u K. u K. Reservespital „Brčko”. Odmah po oslobođenju od austrijske okupacije, u Vojnu bolnicu je useljena poljska bolnica Dunavske divizije sa zavojištem, a za upravnika je postavljen dr Sondermajer. Posle 1922. godine, po novoj vojnoj formaciji, postala je Stalna vojna bolnica I armijske oblasti, a potom Glavna vojna bolnica.

U periodu između dva svetska rata u bolničkom krugu sagrađeni su i: Vojno-higijenski zavod, rendgenološko odeljenje, nad očnim odeljenjem podignut je sprat s mansardom; kantina sa čekaonicom za posetioce i manji magacin za razne aparate. Samim tim, kapacitet bolnice se povećao na 780 postelja po sobama, a ako su se koristili hodnici, 880 postelja. U vreme kad je sagrađena bolnica je predstavljala visok domet arhitektonsko-urbanističkog projektovanja, zbog čega je dobijala priznanja domaće i inostrane stručne javnosti kao najmodernija bolnica na Balkanu. Istovremeno, najveći deo slobodnog prostora bio je oplemenjen drvećem i parkovima, što je veoma pogodovalo lečenju pacijenata. U tadašnjim beogradskim novinama zapisano je: „Nova Vojna bolnica mogla bi, a da se ne postidi, stati usred Berlina i Pariza, jer je tu u najraskošnijem obliku zastupljeno sve što treba higijena”.

Pored svojih arhitektonskih vrednosti, Vojna bolnica je u balkanskim ratovima, a posebno u Prvom svetskom ratu, imala glavnu sanitetsku ulogu. Sa aspekta razvoja medicinske struke, iz nje je potekla plejada značajnih srpskih lekara koji su kasnije formirali i vodili Medicinski fakultet u Beogradu. U Drugom svetskom ratu bombardovan je veliki broj zgrada, koje su odmah po završetku rata obnovljene ili su izgrađene nove. Današnji kompleks je u funkciji i Kliničkog centra Srbije i Medicinskog fakulteta.

MODERNA VMA

Do početka Drugog svetskog rata nastavila je dalji ubrzani razvoj i dobila 14 bolničkih i jedno rekonvalescentno odeljenje, apoteku, vojnohigijenski zavod, bolničarsku četu, internat vojnih pitomaca i đačku četu. Za prvog upravnika Glavne vojne bolnice postavljen je sanitetski general dr Sava Popović, koji je na toj dužnosti ostao do 1933. godine. Sledili su brigadni general dr Žarko Trpković do 1934, brigadni general dr Milan Dimitrijević do 1936. i sanitetski general dr Đorđe Protić do 1938. godine. Lekari Glavne vojne bolnice bili su osnivači i prvi profesori Medicinskog fakulteta u Beogradu. Stanje u sanitetskoj službi uoči Drugog svetskog rata bilo je vrlo teško, a rat su obeležila nova velika iskušenja i žrtvovanja. Pripadnici Glavne vojne bolnice i vojnog saniteta bili su nosioci lečenja povređenih i obolelih u antifašističkoj borbi. Osnivanje sanitetske službe pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačkog pokreta (VŠ NOP) 1941. godine vezuje se za dr Gojka Nikoliša, koga je vrhovni komandant partizanske vojske Josip Broz Tito postavio na mesto načelnika saniteta. Centralna bolnica Vrhovnog štaba NOV i POJ za lečenje boraca promrzlih u Igmanskom maršu, kapaciteta 100 kreveta, formirana je u Foči 3. februara 1942. godine.

U Narodnooslobodilačkoj borbi stradalo je 208 lekara, 33 farmaceuta, 287 studenata medicine, 17 studenata farmacije i čak 3.578 bolničarki. U fašističkom teroru i genocidu ubijeno je 500 lekara, 165 farmaceuta i 144 studenta medicine i farmacije.

Posle Drugog svetskog rata formirana je Glavna vojna bolnica Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ), koja je imala 26 organizacijskih celina. Za njenog prvog upravnika postavljen je dr Ivica Pavletić. Do tog vremena već je sazrela ideja o potrebi stvaranja vrhunske vojnozdravstvene, obrazovne i naučnoistraživačke ustanove, a jedan od najvećih zagovornika te ideje bio je dr Gojko Nikoliš. Aktima najviših organa vlasti nekadašnje Jugoslavije, usvojenim 24. jula 1949, formirana je Vojnomedicinska akademija. Današnji VMA, koji je počeo s radom 30. aprila 1950, nastao je stapanjem Glavne bolnice, Higijensko-epidemiološkog zavoda i Sanitetske oficirske škole u jednu celinu, u kojoj su objedinjene tri osnovne funkcije - nastava, lečenje i naučnoistraživački rad. Osnivači novoosnovane Akademije bili su tadašnji dekani medicinskih fakulteta u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani dr Branko Šljivić, akademik dr Franjo Kogoj i akademik dr Božidar Lavrič.

Skupština FNRJ usvojila je 8. aprila 1960. godine Zakon o VMA, kojim je ova utanova dobila status medicinskog fakulteta. Posleratni period ostaće obeležen kao zlatni period u razvoju VMA u tehnološkom, stručnom i organizacionom smislu, s veoma razvijenom međunarodnom saradnjom. Taj period krunisan je preseljenjem VMA u novu zgradu 1981. godine, gde se nalazi i danas.

Smeštena na Banjičkom visu, današnja zgrada VMA predstavlja jedan od arhitektonskih simbola Beograda. Građena je prema idejnom projektu pukovnika i diplomiranog inženjera arhitekture Josipa Osojnika i diplomiranog inženjera arhitekture Slobodana Nikolića, koji su za svoje delo, posle konkursa raspisanog 1973. godine, dobili nagradu „22. decembar”. Objekat je gradila tadašnja Građevinska radna organizacija „Ratko Mitrović” po tzv. sistemu inženjeringa, uz angažovanje 48 radnih organizacija iz cele tadašnje Jugoslavije.

Samo idejno rešenje zgrade bilo je inovativno za beogradsku arhitekturu sedamdesetih godina prošlog veka. Glavni smeštajni deo podeljen je na dva dela (u osnovi je dopola krst koji je na uglovima zaobljen) i izdignut na stubove. Fasadom dominiraju horizontale u vidu traka, koje daju novu dimenziju doživljaju visine objekta i njegove veličine.

Kompleks VMA prostire se na površini od 21 hektara, a sama zgrada na 180.000 kvadratnih metara. Podeljena je u više od 60 tehničko-tehnoloških celina sa oko 6.000 prostorija i hodnicima ukupne dužine oko 7,8 kilometara. Potrošnja električne energije VMA je na nivou grada od oko 20.000 stanovnika.

VMA je vojna bolnica tzv. centralnog tipa, gde se za deset minuta može oformiti konzilijum medicinskih stručnjaka za svaku vrstu intervencije. Sektor za lečenje čini 26 klinika, 11 instituta, 25 operacionih sala, Poliklinika, Nacionalni centar za kontrolu trovanja, Centar hitne pomoći, Centar za transplantaciju solidnih organa, Centar za hiperbaričnu medicinu, Centar za kliničku farmakologiju, Odsek za prevenciju i kontrolu bolničkih infekcija. Raspolaže sa 1.200 bolničkih postelja i sedam hirurških sala za dijagnostičko-terapijske intervencije. Godišnje se na VMA hospitalizuje oko 30.000 bolesnika, obavi oko 20.000 hirurških intervencija, više od 500.000 specijalističkih pregleda i oko tri miliona dijagnostičkih i laboratorijskih procedura.

Da bi se pratili tokovi u svetskoj medicini, VMA stalno ulaže u modernizaciju postojeće i nabavku nove opreme.

2. mart 1844.

ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića osnovana je prva centralna vojna bolnica i taj datum se slavi kao Dan VMA

1912-1918.

tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata srpska ratna hirurgija izbila je u sam vrh svetske ratne medicine

1920.

šest lekara Vojne bolnice učestvovalo je u formiranju Medicinskog fakulteta u Beogradu

1930.

Vojna bolnica preimenovana je u Glavnu vojnu bolnicu, pod neposrednom upravom Sanitetskog odeljenja Ministarstva Vojske Kraljevine Jugoslavije

1941-1945.

tokom Drugog svetskog rata Centralna vojna bolnica Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske, zbrinjavajući ranjene i obolele, odigrala je snažnu ulogu u odbrani zemlje

1949.

dobila je današnji naziv - Vojnomedicinska akademija

1960.

usvojen Zakon o VMA kao najvišoj vojnozdravstvenoj, obrazovnoj i naučnoistraživačkoj instituciji

1981.

izgrađena nova zgrada, na Banjičkom visu, gde se VMA i danas nalazi

2002.

na VMA pokrenut program zaveštanja organa u Republici Srbiji

2008.

VMA funkcionalno integrisana u sistem zdravstva Srbije

2009.

upisana prva klasa kadeta i kadetkinja Medicinskog fakulteta VMA

DR MIHAILO PETROVIĆ

Srce hrabrog hirurga uzidano u zid stare bolnice

Srbija je iznedrila mnoge rodoljube koji su privrženost svojoj zemlji iskazali na različite načine, samo je dr Mihailo Petrović doslovno poklonio svoje srce srpskoj medicini. Srce koje je bilo uzidano u jedan zid, a kasnije izgubljeno.

Poput drugih koji su želeli da se bave lekarskim pozivom, Mihailo kao svršeni gimnazijalac odlazi u Beč kako bi ostvario svoj san i postao doktor. Tokom studija je zavoleo hirurgiju i u potpunosti joj se posvetio, završivši specijalizaciju kod čuvenog profesora Teodora Bilrota.

Međutim, kao i drugi velikani srpske medicine toga vremena, lagodan život u austrijskoj prestonici ostavlja za sobom kako bi služio srpskom narodu. Naime, u to vreme ugled medicine u Srbiji bio je ozbiljno narušen zbog brojnih nadrilekara koji su pružali svoje usluge pod krinkom narodnih lekara.

Po stupanju u srpsku vojsku 1893. dr Petrović biva raspoređen u Niš, kao jedini hirurg u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici, ali i u celom gradu. Kasnije, kao učesnik u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, dr Petrović je do savršenstva izbrusio svoju veštinu hirurgije. Uvek je bio u prvim borbenim redovima, u rovovima, među ranjenicima. Pred sam proboj Solunskog fronta, Srpska vrhovna komanda je oformila Prvu poljsku hiruršku bolnicu u Dragomancima. U njoj je dr Petrović radio rame uz rame s doktorom Vojislavom Subotićem i dr Đorđem Nešićem. Ranjeni su stalno pristizali, a umeće i znanje veštih hirurga spasli su mnoge živote.

Za načelnika hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu Petrović je izabran 1921. godine, a tamo je ostao sve do penzionisanja 1929. Zanimljivo je da je veliki hirurg otišao u penziju sa činom brigadnog generala, ali s pravom nošenja uniforme. Ponosan na svoj vojni uspeh, uniformu je nosio sve do smrti. Nakon penzionisanja dr Petrović je nastavio da predaje, ali i da se bavi hirurgijom.

Nažalost, 1932. godine umire mu voljena supruga. Ostao je sam. Međutim, veliki hirurg, iako vidno utučen, nije želeo da očajava i krade bogu dane - seli se na hirurško odeljenje Vojne bolnice u Beogradu u Pasterovoj ulici. U ovoj ustanovi leže, budi se, obeduje, predaje studentima i bezmalo operiše do poslednjeg dana i daha. Godine 1934. godine, samo dve nakon smrti voljene supruge, doktor Mihailo Petrović joj se pridružuje.

U testamentu koji je ostavio naglasio je da svoje srce ostavlja srpskoj medicini. U skladu s poslednjom željom dr Petrovića, njegovo srce je kremirano i stavljeno u urnu, koja je potom uzidana u zid sale hirurškog odeljenja Glavne vojne bolnice (stara VMA).

Na urni je pisalo: „Doktor Petrović predaje dušu Bogu, telo srpskoj zemlji, a srce srpskoj medicini”.

Nažalost, kad je,osamdesetih godina Vojnomedicinska akademija preseljena na Banjicu, ovaj zid je srušen i hrabro srce velikog hirurga je rasuto i zauvek izgubljeno.

Ivan Čorbić