ŠAKAL KARLOS: Ikona terorizma ili revolucionarni borac?

Karlos Šakal i dalje je kontroverzna ličnost. Za neke je on ikona terorizma i okrutni ubica, dok ga drugi slave kao revolucionarnog borca koji se borio protiv imperijalizma i nepravde. Bez obzira na percepciju, njegova priča je podsetnik na mračne strane međunarodnog terorizma i na složenost savremenog sveta.

Iljič Ramirez Sančez, poznatiji po nadimku Karlos Šakal, bio je venecuelanski militant i terorista koji je delovao tokom 1970-ih i 1980-ih. Njegove aktivnosti su obuhvatale niz spektakularnih atentata, otmica i bombaških napada, što ga je učinilo jednim od najtraženijih ljudi na svetu.

Rođen je 1949. godine u bogatoj porodici u Venecueli. Još u ranoj dobi privukao ga je marksizam i pridružio se levičarskoj gerilskoj grupi. Nakon odlaska iz Venecuele, Sančez se preselio u Evropu, gde se radikalizovao i duboko uključio u palestinski nacionalistički pokret.

Njegova teroristička karijera počela je 1973. Godine, kada je ubio izraelskog agenta u Londonu. Ubrzo potom, učestvovao je u nizu otmica i bombaških napada u Evropi i na Bliskom istoku. Njegova najpoznatija akcija bila je 1975. Godine, kada je napao sedište Opeka u Beču i uzeo 41 taoca.

Šakal je bio majstor prerušavanja i koristio je niz lažnih identiteta kako bi se izvukao od progona. Godinama je bio u bekstvu od međunarodnih agencija za sprovođenje zakona, a tek je 1994. uhapšen u Sudanu i izručen Francuskoj. U Francuskoj je osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog ubistva i drugih zločina. I danas se nalazi u zatvoru, gde se bori za reviziju suđenja i oslobađanje.

Šakal je bio veoma inteligentan i harizmatičan čovek koji je vešto manipulisao ljudima i situacijama. Bio je duboko ubeđen u svoju ideologiju i bio je spreman da žrtvuje sve za nju. Njegove akcije su imale dubok uticaj na tok istorije, i to kako pozitivan, tako i negativan.

Šakal je i danas fascinantna ličnost o kojoj se mnogo raspravlja i piše.

Karlos Šakal je bio jedna od najistaknutijih ličnosti terorističke ere 1970-ih i 1980-ih. Njegove akcije su imale dubok uticaj na tok istorije i inspirisale su brojne druge teroriste. I danas se smatra simbolom terorizma i opasnosti ekstremizma.

Međutim, važno je napomenuti da je Šakal bio složena ličnost s raznovrsnim motivacijama. Bio je dete svog vremena, a na njega su uticali burni politički i društveni događaji koji su se odvijali u to doba. Njegova priča je podsetnik na to da terorizam nikada nije jednostavan problem i da ima duboke korene u društvu.

Šta je radio u „Metropolu“

Beogradski „mandat“

Kad mu je 1997. francuski sud izrekao kaznu doživotnog zatvora, podigao je levu pesnicu u vazduh i uskliknuo: "Ja sam profesionalni revolucionar. Svet je moj domen!" I zaista, iz njegovih aktivnosti bilo bi teško zaključiti da mu je neka država bila posebno prirasla srcu - radio je za sve koji su imali para da mu dobro plate, od Istočne Nemačke, preko Palestine, do arapskih "petrolejskih kraljevina".

Delimičan spisak njegovih akcija, onih za koje se zna, veoma je dug: pokušao je atentat na francuskog predsednika Šarla de Gola, učestvovao je u masakru izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu 1972. i izveo napad na Opek u Beču 1975, kada je zarobio 60 ministara država proizvođača nafte. Bio je odgovoran i za napade na izraleske avione i predstavništva u svetu, bacao je bombe u restorane, napao nuklearnu elektranu, a prilikom neuspešnog hapšenja u Parizu ubio je dva policajca... Harao je sve do pada komunizma 1989. godine.

Sedamdesetih godina njegova teroristička karijera dostigla je zenit - za bilo kakvu informaciju o njemu nemačka tajna služba BND nudila je tada veoma vrednih 50.000 maraka. Jurile su ga i ostale policije, a o izraelskom Mosadu da i ne govorimo. Da li samo usputno, zbog planiranja novih akcija ili da predahne od potere, Karlos je u septembru 1976. doputovao u Beograd.

S regularnim alžirskim pasošem - putovanje je organizovao predsednik ove države Huari Bumedijen u dogovoru s Titom - Karlos se u beogradskom hotelu "Metropol" prijavio ako profesor arheologije Džordž Osharan, dok je njegov pratilac i telohranitelj odseo u "Ekscelzioru", ispravno računajući da Karlosu u Beogradu ne preti nikakva opasnost.

BND je brzo locirao traženog teroristu i Beogradu ispostavio nalog za hapšenje, koje, s naše strane, nikako nije dolazilo u obzir. Tito, naime, nikako nije hteo da bude doveden u vezu s teroristima, a i Karlos je umeo da uzvrati pomoć - teroristi raznih fela koji su tih godina držali Evropu u strahu nisu u Jugoslaviji izveli nijedan napad. I ne samo to: zahvaljujući Karlosovim izvorima iz podzemlja, naša SDB uspešno se suprotstavljala aktivoj ustaškoj emigraciji u Zapadnoj Evropi. (Četnici su bili zanemarljivo slabi, a Albanci su se tek budili.)

Nešto se, ipak, moralo preduzeti, pa su po Karlosa u hotel došli visoki funkcioneri SDB dr Obren Đorđević i Dragan Mitrović i operativci Dušan Stupar i Jovica Stanišić.

Odveden je u zgradu SSUP u Kneza Miloša, gde ga je posetio i ministar policije Franjo Herljević. Posle dva dana Karlos i njegov pratilac ukrcani su na avion za Irak. Da bi zavarali špijune BND, naši debeovci su teroriste opremili lažnim ispravama i ubacili ih u grupu radnika "Energoprojekta" koji su išli na rad u ovu arapsku zemlju.

Danas se sva dokumenta o hapšenju Iljiča Ramireza Sančeza 1976. u Beogradu nalaze u Muzeju BIA na Banjici.

Kurir.rs/ Priredili Momčilo Petrović i Aleksandar Panić