Znamo da deke i bake za svoje unuke čine sve, i da su oni unucima često i najbolji prijatelji sa kojima najviše vole da se igraju. Ipak, godine i obaveze ih često sprečavaju da u potpunosti uživaju u igri, što nije slučaj sa Ilijom i Slobodanom.
Iako je Slobodan napunio 72 godine, nikada mu, kaže, nije teško da navuče rolere i da sa Ilijom za ruku, osvaja niške ulice.
Nekada je bio profesionalni gimnastičar, reprezentativac Vojvodine. Kada se ’63 preselio u Niš, nastavio je da se sportom bavi rekreativno. Gimnastika je, podseća Slobodan, kraljica sportova, te zato i ne čudi da je vožnja rolera za ovog deku mačji kašalj. Pogotovo kada to radi sa svojim miljenikom.
„Ne, nije mi teško. To je najveća radost. Zbog obaveza i radnog vremena nisam imao mnogo vremena da radim i treniram sa svojim sinovima, ali zato unucima posvećujem sve svoje vreme. Unuku vodim na plivanje, Ilija i ja vozimo rolere, idemo na takmičenje u šahu.“, kaže ponosni deka.
Kaže da mališani jedva čekaju da provode vreme s njim i da deke baš tome i služe – da unuke čine srećnim, da ih obožavaju i udovoljavaju im.
Ilija kaže da svako dete treba da ima ovakvog deku, a ukoliko oni možda nisu sportski tipovi, poput Slobodana, on savetuje:
„Ja imam ideju, neka svi teraju svog deku da zajedno igraju šah, na primer. To je malo lakše od rolera.“
Iliji je žao što i baka ne vozi rolere sa njima, ali joj to ne zamera, jer se malo teže kreće. Ona ih zato očekuje kod kuće sa pripremljenim ručkom i kolačima.
A iako se videlo da se deka pomalo umorio tog popodneva, to niko nije želeo da prizna. Ni deka, ni unuk.
„Deki nikada nije teško. Stanemo, odmorimo… Meni deka pomaže. On me svuda vodi, igramo se i učimo zajedno. Ja ga puno volim“, kaže sa osmehom Ilija.
I dok mališan ponavlja da ima najboljeg deku na svetu, Slobodan ga grli a uglovi njegovih očiju dobijaju poseban sjaj. Dogovaraju se da se trkaju do kuće jer ih čeka baka. Dok odlaze, svima koji ih sretnu, ovi simpatični sportisti izmamljuju osmehe i lep osećaj u grudima.
(Tamara Milojević / Niške vesti)
