Pandemija je umnogome promenila način na koji ljudi razmišljaju. Mnogi spas i utočište traže na selu, ali nije lako ostaviti ono na šta smo u gradskom životu navikli. Ipak život na selu može da bude mnogo prijatniji, a zbog konkursa koji je raspisalo Ministarstvo za brigu o selu takav život sada može da bude i mnogo lakše ostvariv.
Porodica Čugalj ove jeseni preselila se u ne tako malo selo Prigrevicu kod Apatina.
- Mi još za vreme studija u Novom Sadu dok smo živeli, kada smo shvatili da ćemo da živimo zajedno i da osnivamo porodicu, znali smo da to neće biti u Novom Sadu ili nekom većem gradu. Baš zbog načina kako smo odrastali i supruga i ja i gde smo želeli da nešto slično pružimo i našoj deci. Da mogu slobodno da se igraju napolju - kaže Jovan Čugalj.
Kako bi mladim parovima olakšala država je ove godine raspisala konkurs za pomoć pri kupovini seoskih kuća. Kaže Jovan da su i pre konkurisali na slične projekte, ali nikad preko ministarstva.
- Na ranijim konkursima smo morali kompletnu dokumentaciju da prikupljamo mi i imali smo osećaj da su jedva čekali da pogrešimo priliom same dokumentacije, bila je komplikovanija sama procedura. A ovde nismo morali, samo nekoliko papira smo morali lično mi, a ostale su oni prikupljali po službenoj dužnosti. Čak smo se vrlo iznenadili, posle pređašnjih iskustava gde su čekali, kao što rekoh, neku grešku da bi nas odbili. A sada, kada je u jednom dokumentu postojala neka sitna greška, zvali su nas da nam kažu da to nije u redu i da dopunimo dokumentaciju, odmah smo videli da je sam način poslovanja drugačiji, i da više ide u korist nama i ostalim učesnicima konkursa - kaže Čugalj.
Inače, na konkurs mogu da se prijave mlađi od 45 godina koji nemaju nekretnine u vlasništvu. Država finansira kupovinu kuće u vrednosti ne višoj od 1.200.000 dinara.
Uvek postoji negde sumnja i bojazan da bi moglo nešto da se izjalovi, ali sve je proteklo u najboljem redu i dosta je brzo išlo. Od samog momenta kad smo podneli dokumentaciju i prijavu, do dodele sredstava i svega – proteklo je dva meseca.
- Zaista je brzo išlo, letos smo negde podneli prijavu i već je krajem septembra bilo sve rešeno.
Život na selu, odmah se vidi, njima više odgovara. I Jovan i Dragana odrasli su u seoskoj sredini i po svaku cenu želeli su da se tu presele. Ali ponekad je cena previsoka bez ikakve pomoći.
- Suprug i ja smo se raspitivali o stambenim kreditima. Jako je teško dobiti stambeni kredit za kuću na selu, ili morate imati učešće bar 30 odsto, što je nama u tom trenutku bilo nemoguće. Tako da moram da pohvalim ovaj konkurs koji je raspisalo Ministarstvo za brigu o selu.Mislim da je to sjajan podsticaj za mlade da ostanu na selu ili da se vrate na selo - kaže Dragana Čugalj.
- Dođemo s posla oko 12, 13h i ostatak dana provodimo sa svojom decom. I to je stvarno najveće bogatstvo. Gde uspevam sve njihovo da ispratim, to nije samo domaći zadatak, prosto svaki dan nešto novo primetiš, zapaziš, vidiš na čemu treba više da radiš, šta si propustio kao roditelj, pa sad ću to da ispravljam danas. Ali to je bukvalno svaki dan. Po 7,8 sati sa našom decom.
Užurban je gradski život. Sela su nam, sa druge strane, postala pusta. Trend koji se od početka pandemije širi ipak uliva nadu da će biti sve više porodica kojima neće smetati da gradsku kaldrmu zamene seoskim šorovima.
O životu na selu
- To ima svoje prednosti i svoje mane. Nekad nije prijatno, ovaj rekao ovo, onaj rekao ono.. znate već kako to ide u manjim sredinama. I suprug i ja i deca znamo, da ako nam išta zatreba, na bilo koja vrata da pokucamo, svako će izaći i pomoći koliko može. Toga u gradu nažalost nema
- I mi mislimo da smo privilegovani. Postoje neke stvari koje fale i nama: izlasci, žurke, književne večeri, uopšte druženja, kafenisanja. Nekad bih možda izašla i razgledala izloge, što u gradu uvek mogu. Ovde toga nema.
- Deca su stalno napolju, čak i kada je vreme loše. Retko ćete ih videti sa telefonima, pre među životinjama.
- Zaista, bili su srećni. Negde su tu radost pročitali i u nama. I oni sami su bili srećni i zadovoljni što konačno rešavamo i to pitanje. Koliko god oni bili svesni ili manje svesni tih nekih poteškoća koje postoje prilikom takvih problema. Ali naravno da su bili srećni.
Kakva su iskustva posle dva meseca, da li se diše drugačije?
- Diše se mnogo drugačije, jeste. zaista, rešili smo jedno od najkrupnijih pitanja u životu svake porodice. Nakon toga je život dosta lakši i gde sada možemo da se posvetimo drugim stvarima i drugim prioritetima koji nas čekaju.
Inače, Dragana i Jovan su prosvetni radnici. Iako na posao idu u obližnji Apatin i Sombor, do posla im treba manje vremena nego nekome da pređe beogradski most Gazelu u špicu.
Slobodno vreme
- Imamo ga sigurno više nego da živimo u Beogradu, na primer. I suprug i ja do posla imamo 10 minuta. Ja leti često idem biciklom na posao. Do Apatina pola sata imam. Dođemo s posla, skuvamo ručak, odmorimo, pa dan provedemo u bašti, na primer. Decu odvozimo, razvozimo – engleski jezik, odbojka, karate – svi imamo neke svoje aktivnosti. Trudimo se da se družimo sa ljudima. Imam, recimo, više vremena za čitanje.
- Prosto smo uspeli da napravimo sebi, da organizujemo svoj život, svoje vreme svoj prostor. I da stvarno uživamo u tome. Ovo nije nikakva floskula, mi zaista uživamo u ovome što imamo, ovo je ono što smo mi hteli. Život punim plućima? Tako je, tako je..
Mnogo je porodica koje su preko ovog konkursa Ministarstva za brigu o selu dobile novac da se skuće upravo na selu. Ali mnogo je i onih koje čekaju narednu godinu. Da, kako kaže Dragana, konačno prodišu.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
