Šezdesetogodišnji Steva Felbab iz Bašaida, kraj Kikinde, jedan je od retkih preostalih odžačara koji ovaj zanat čuva od zaborava. Pored toga, u svojoj višedecenijskoj karijeri, spasao je mnogo ljudskih života.
- Uglavnom kad bih birao, opet bih bio dimničar. Ka dvidim da je odžak zapušen, moram da pomognem čoveku. Sednemo, popijemo piće, porazgovaramo o selu i tako - priča Steva.
Steva ne čisti samo po krovovima kućama nego i po fabrikama, gde god u dimnjacima od po 30 metara ima kiseline, masnih soda, amonijaka...
- Bilo je minus 24 kad sam radio, samo smo ja i psi bili na ulici. Jedva čekam da me neko ponudi kafom, da se ugrejem.
U karijeri je imao i dramatičnih momenata kada je spasavao ljudske živote.
- Kad je dimnjak zapušen od čvrstog goriva, tad nema opasnosti, ali kad je na gas, onda može da dođe do neželjenih posledica, da se neko uguši. Desilo se da moram da intervenišem kao spasilac - kaže Steva.
Otkako je u penziji, kad ga neko pozove, uslugu ne naplaćuje. A neki ga traže samo da bi im doneo sreću.
- Bilo je da dimnjačar dodaje sreću, pa nekad čupaju dlake s četke. Poštari i dimnjačari idu ujutru i znaju sve tajne u selu, ali ih ne odaju.
Pamti kad je bilo 20-ak kolega, s sad ih nema ni za izbrojati na prste jedne ruke.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
