Bogata karijera koju glumica Vanja Ejdus godinama gradi u pozorištu savršena je baza za sve što radi pred kamerom. Publika je upamtila njene uloge u serijama i filmovima među kojima su: "Čekaj me ja sigurno neću doći", "Nebesa", "Jedini izlaz", "Mama i tata se igraju rata", "Drim-tim", "Vlažnost", "Miris kiše na Balkanu", a pojaviće se u serijama "Azbuka našeg života", "Neposlušni" i filmu "Heroji Halijarda".
Mnoge pozorišne role donele su joj i važna esnafska priznanja, od kojih su samo poslednja dva "Raša Plaović" i Zoranov brk stigla prošle godine. Na taj uspeh nadovezao se poziv da bude deo muzičke bajke "Kruna", koja je, prema rečima kreatora, najveći projekat domaće produkcije u poslednjih 50 godina.
Znači li i vama neku posebnu radost uloga u "Kruni"?
- Izuzetno mi znači na više planova. Pre svega, scenario je izvrstan, nesvakidašnji i ne liči ni na šta ni u domaćoj, ni u svetskoj produkciji. Vrlo je obimna priča, proteže se od detinjstva glavnih junaka, koje srećemo u drugom delu serije 30 godina kasnije. Oni su neostvareni muzičari koje u poznim godinama "opeče" slava. Pored toga, veoma je bajkovito.
A teme su ozbiljne?
- Film i serija predstavljaju jednu vrstu omaža romskoj kulturi i romskoj mitologiji. Bave se pohlepom i slepilom u pohlepi. I na kraju ljubavlju, koja stvari popravlja, pročišćava i vraća u ravnotežu. Na sve to, sjajno su napisane uloge, lokacije su fantastične i glumačka podela je izuzetna. Svi elementi za radost su tu, ali pre radosti ima puno rada koji nije nimalo jednostavan.
Šta je najizazovnije kod vašeg lika?
- Gita je devojčica odrasla u domu, iz koga sa svoja tri najbliža prijatelja beži i pridružuje se romskoj čergi u želji da ostvari svoj muzički san. Trideset godina kasnije, zatičemo ih nesnađene i odlučne da na neki način preuzmu stvar u svoje ruke i pokušaju da uspeju, pa čak i po cenu izdaje nekih ideala. Ona je u toj družini jedina žena, samim tim je i najsenzibilnija, ali i najracionalnija u isto vreme, te je najviše i boli propast u koju srljaju. Nije preterano muzički nadarena, svira daire, ali je u tome strasna, smela, vesela i zaigrana. Zauvek je sačuvala dete u sebi i to je na neki način i čuva.
Igraju li se glumci najčešće na poslu?
- Gluma je, pored, naravno, zanata koji učimo u školi, pre svega bazirana na igri. Ali ta igra nije spontana dečja, u kojoj se stvari dešavaju kako padnu, već pre svega sve mora da bude veoma dobro promišljeno i utemeljeno u zajedničkoj ideji. Kada sve postane glumcu jasno, tada nastupa igra u zadatim okvirima. Pored nje, gluma je izuzetno naporan posao, koji od vas zahteva da budete u savršenoj psihofizičkoj formi, odmorni, koncentrisani i spremni na rad po 12 sati dnevno u ne uvek sjajnim okolnostima. Ali i tada, kada vam je hladno, kada ste gladni, umorni i iscrpljeni, rastrzani između snimanja i predstava, morate sačuvati igru u sebi.
Koliko vam igru olakšavaju zanimljiva scenografija i kostimi?
- Svi elementi jednog dela su podjednako važni. Po meni, kostim i scenografija igraju bitne uloge u filmu ili predstavi i ni na koji način nisu manje važni od svega drugog. U "Kruni" imamo fantastičan tim scenografa i kostimografa, i veoma sam zadovoljna jer, zahvaljujući njima, mi kreiramo naš svet i uloge.
Kako izgleda vaša svakodnevica dok snimate?
- Snimanje obično traje 12 radnih sati i ostaje vam još onih drugih 12, u kojima imate vremena samo da jedete, spavate i pripremite se za sutrašnji dan. Najveći stres nastupa u danima kada imate snimanje i predstavu, jer onda iscrpljeni treba da budete u top formi još nekoliko sati na sceni, uživo pred publikom, i to onda zahteva jedan ekstra napor da se sve to izdrži. Na sreću, postoje uvek i slobodni dani, u kojima uspete da sakupite novu energiju.
Da li je igra pred kamerom idealna protivteža radu u pozorištu?
- Pozorište i film su dva potpuno različita medija, zahtevaju drugu vrstu koncentracije, ali i izraza. Procesi se veoma razlikuju, ali obe stvari su deo glumačkog posla, života i prostora za stvaranje. Ne bih to nazvala protivtežom, već produžetkom. Moje iskustvo je neuporedivo veće u pozorištu, gde sam odigrala preko 50 uloga, skoro svako drugo veče igram nešto i nakupilo se tu baš mnogo kilometraže. Mislim da mi baš to iskustvo olakšava i rad na filmu, jer mi omogućava da brzo dođem do glumačkih rešenja, s obzirom na to da na filmu nema mesta za dugačak proces kao u pozorištu i morate da delujete veoma brzo.
Šta vam donose snimanja osim šire prepoznatljivosti kod publike?
- Prostor za drugačiji izraz i druge vrste uloga. Takođe, priliku da sarađujem s mnogim kolegama koje ne srećem u pozorištu, pošto smo svi dosta zatvoreni unutar svojih matičnih kuća. Recimo, u "Kruni" sarađujem prvi put sa Igorom Benčinom i Stefanom Bundalom, dok Vuka Kostića i Nikolu Vujovića odlično poznajem iz pozorišta.
Po čemu pamtite prvi susret s kamerom u "Balkan ekspresu 2"?
- Imala sam 12 godina i sećam se da sam samo nekoliko dana pred snimanje proletela kroz staklo na letovanju, pa sam na set išla sa zavijenom nogom, a moja baka Angelina prenosila me je i čuvala po celu noć. Sećam se i neverovatnih glumačkih ličnosti s kojima sam snimala. Bili su tu: Bata Živojinović, Anica Dobra, Bora Todorović, Aleksandar Berček, Olivera Marković, Ratko Polič, Ena Begović i mnogi drugi. Sećam se da sam ulogu dobila na kastingu, da sam izabrana među pedesetak devojčica i bila sam mnogo ponosna. Davno je bilo, pa se slabo sećam detalja. U međuvremenu, film se promenio svakako, kao i celokupno vreme u kome živimo.
Mnogi su skloni da kažu kako su samo glumci večita deca. Sećate li se jasne granice kada ste vi odrasli?
- Možda je to trenutak kada sam postala majka i kada više nisam bila samo nečije dete. Prioriteti su se promenili, kao i vrsta odgovornosti.
Pamtite li neki savet svog oca, čuvenog glumca Predraga Ejdusa?
- Moj otac je smatrao da je konstantni rad jedini put ka napretku, da ne treba previše da se bira i odbija, jer svaki proces je novo i značajno iskustvo. Objasnio mi je da radiš, radiš, radiš, pa se jednom u deset godina desi "ono nešto", pa opet novi krug. To me je naučilo strpljenju i marljivosti.
Da li je privilegija glumca i to što svojim ulogama produžava život?
- Glumac preko video-zapisa ostaje u večnosti, dok pozorište staje samo u sadašnji trenutak. A svakako mogućnost da smo stalno deca održava određenu vitalnost, telo i duh budnim i, samim tim, podmlađuje.
Jeste li možda u životnom periodu koji je najbolji za glumicu s obzirom na raznolikost uloga koje dobijate?
- To je individualno. Postoji mit da za glumicu preko četrdesete ima manje uloga, međutim, nije baš tako. To su dosta staromodna razmišljanja, ali zavisi i kako sebe tretirate. Mislim da su ovo za ženu najbolje godine, jer se nekako smestila, zna ko je i šta je, gde joj je mesto, oslobodila se nekih mladalačkih boljki, a opet, i dalje nije stara, ili bez energije. Ja igram veoma mnogo divnih uloga i tek planiram svašta.
Jesu li nagrade najbolja potvrda kvaliteta ili ih drugačije doživljavate?
- Nagrade su sjajna potvrda onoga što radite, ali ništa ne garantuju. Svaki put je nova borba iznova, svaka uloga je osvajanje nove teritorije, i za dalja ostvarenja, nagrade nisu nikakva garancija.
Da li ste u potpunosti pobedili svoju stidljivost i nesigurnost, koje ste isticali na početku karijere?
- U potpunosti ne, ali je svakako mnogo, mnogo bolje nego u mladosti.
Štiti li vas umetnost uvek od surove svakodnevice, kako ste jednom rekli?
- Apsolutno.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
