Ime glumca Milutina Dapčevića verovatno vam nije prepoznatljivo. Međutim, ljubitelji domaćeg filma "Tito i ja" Gorana Markovića, pored Dimitrija Vojnova, setiće se i u uloge Kengura, koja je bila prva u Milutinovoj karijeri. Upisao je glumu u Beogradu sa samo 16 godina, a 1992. godine, kao tek svršeni diplomac, razočaran ratom na prostoru nekadašnje SFRJ, Dapčević odlazi najpre u Milano, a potom i u Rim, gde je napravio veliku karijeru. U Beograd se vratio zbog pozorišta, a uskoro ćemo ga gledati i u filmu "Izolacija" sa Milošem Bikovićem, o čemu govori za Kurir, ali i novom ostvarenju "La Chimera" sa Izabelom Roselini rediteljke Aliče Rorvaher, koji će svetsku premijeru imati na Kanskom festivalu.
Otišli ste iz Srbije devedesetih, a sada se vraćate polako na scenu. Kako je došlo do te odluke?
- Vratio sam se 2018. zbog Borke Pavićević. Dobio sam poziv da zajedno sa Anom Miljanić uradimo predstavu o protestima 1968. Ima tu još puno sjajnih glumaca u podeli. Igraćemo je baš 4. i 5. juna u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Došao sam tada leti da vidim mamu i rodbinu, a sačekao me je novi angažman. Meni je zapalo da igram Stevu Žigona i Tita. Posle me je 2021. u Bitef pozvala Anja Suša i tu igram u predstavi "Adresa svemir - nekoliko poruka". U tekst Volframa Loca odavno sam zaljubljen. Nadam se da ćemo je igrati i u novoj sezoni od jeseni.
Italija je stala tokom korone?
- Mnoge kolege su prestale da se bave glumom. Bio sam tada u Americi i imao sam sreće da se poslednjim avionom vratim za Beograd. Živim od 1993. godine u Italiji, ali sam stalno na nekim turnejama. Počeo sam kao dete da se bavim glumom u Dadovu. Ponovo sam tu na sceni, ali u Beogradu sam dolazio svako leto. Otišao sam u najmračnijim vremenima, ali gluma mi je tada bukvalno spasla život. Imao sam tada veliku podršku iz Italijanskog kulturnog centra, a tih godina nisam baš znao jezik. Bio sam primljen u Pikolo teatar, odnosno školu "Paolo Grasi". Dobio sam stipendiju i imao sam privatne časove dikcije i iz istorije italijanskog pozorišta. Stigao sam u novu zemlju sa nepunih 20 godina. Odmah dobio priliku da igram klasike.
U Italiji je drugačiji sistem rada u odnosu na našu zemlju.
- Glumci dobiju poziv da igraju u nekoj predstavi od strane produkcije i pozorišta. Nema stalnog angažmana kao u Srbiji. Svaki put krećete iz početka. Imate agente i audicije, a neka pozorišta vas zovu i više puta.
Da li ste uspeli nešto da uradite i na filmu?
- Nisam radio komercijalne projekte, već više umetničke. Prošle godine sam snimao "La Chimera" (Kimera), koji će biti prikazan u Kanu. Ona gaji kao izraz neorealizam. Na snimanju sve improvizujemo. Ona živi u Toskani i u film igraju njeni poznanici. Glavne uloge igraju Izabela Roselini i irski glumac Džoš O'Konor. Radio sam neke lokalne serije i filmove, koji se nisu prikazivali kod nas. Nadam se da ćemo novi film videti na Festu.
Naša publika vas pamti po filmu "Tito i ja". Kako je došlo do te saradnje?
- Goran me je verovatno video na akademiji. Pre tog filma igrao sam u televizijskoj seriji "Pilot u travi" Dragana Veselinovića. Glumio sam zajedno sa Draganom Nikolićem, igrao je mog tatu, i od njega sam zaista mnogo naučio o glumačkom zanatu. Goran je gledao materijale koje je Dragan napravio, pa je stigao poziv za "Tito i ja".
Bio sam tada na moru u Kotoru. Nisam ni znao šta treba da igram. Goran Marković mi je rekao da ću biti najveći pionir. Mislio sam da je to super. Siniša Karamehmetović Kengur je bio veliki ponavljač. I Goran je tražio da puno improvizujemo na setu. Sećam se da mi nije dao da sedim i ručam sa Mikijem Manojlovićem, Lazarom Ristovskim, Anicom Dobrom, već sa decom. Imao sam tada već 17 godina. Hteo sam da budem sa velikim glumcima. Srećom da je tu bio Dimitrije. Mi smo u filmu neprijatelji, ali smo bili nerazdvojni. Lepo smo se družili. Mislim da se ta bliskost vidi na filmu. To je poslednji jugoslovenski film koji je postao kultni. Nisam imao audiciju za taj film. Mislim da mi je Goran Marković ukazano veliko poverenje. Sada to razumem. Hteo sam da dođem među te velike glumce.
Nije trebalo da budete glumac?
- Bio sam nesuđeni pijanista. Igrao sam čak mladog Šopena u Milanskoj skali sa 22 godine. To je bilo neverovatno iskustvo. Bila je neka njegova godišnjica, pa su mene izabrali za tu ulogu. Nisam znao mnogo o njegovom životu. On se bojao publike. Glumio sam posle Oskara Vajda i Hitlera. Nikad ne bih postao glumac da nije bilo Dadova. Ivan Medenica, Anja Suša, Milica Mihajlović, Darijan Mihajlović i Alisa Stojanović i drugi ohrabrili su me da upišem glumu već posle druge godine srednje škole. Moram da priznam da je moj najveći navijač i fan bila Gordana Suša.
Imate neobično prezime. Da li vam je rođak čuveni Peko Dapčević?
- Imam. Moj deda Milutin je njegov brat. Peko dođe meni deda-stric. Nikad mi to nije bio teret u karijeri. Postoji i jedna poznata pevačica, ali ona nema veze s tom porodicom. Braća Dapčević su bila u čudnim odnosima i Peka sam video dva puta u životu. Njegov sin Vuk Dapčević je u svetu filma kao snimatelj, a ja sam prvi glumac u porodici.
Da li biste ostali u Beogradu da nije bilo rata?
- Mene ne drži mesto. Želeo sam da učim i dalje se razvijam kao glumac. Prošlo je malo vremena.
Pratite li serije koje se snimaju?
- Pratim. Imao sam sreću da prođem kroz kadar "Kralja Aleksandra" Zdravka Šotre i i igram u "Ubicama mog oca" Predraga Gage Antonijevića. "Ubice" sam čitao u Los Anđelesu. Sada sam snimio zanimljiv film s Bikovićem "Izolacija", debitantsko ostvarenje Marka Baćkovića. Mislim da ta uloga neće proći nezapaženo.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
