Premijera predstave "Godišnjica" Petra Jovanovića 18. oktobra biće prva velika u novoj sezoni u Madlenijanumu, a jedna od naslovnih rola pripala je Srđanu Karanoviću.
U ovoj komediji sa elementima melodrame dramski umetnik oživeće lik Sema, koji na proslavi 25. godišnjice braka shvata da ponavlja greške svojih roditelja.
U razgovoru za Kurir harizmatični glumac otkriva koliko se pronašao u ovoj ulozi, priseća se svojih početaka i govori o radu sa studentima Fakulteta dramskih umetnosti.
Šta vas je privuklo ovom komadu?
- Kad sam pročitao ovaj tekst, odmah mi je bilo jasno kojim putem bih mogao da idem. Nisam mnogo promašio. Ispostavilo se da je prvi utisak koji sam imao o predstavi bio tačan. Na prvoj probi sam shvatio da ćemo uspeti da uspostavimo dobru interakciju. Postavili smo naš čin za sedam proba, što je dosta brzo. To sa druge strane nosi neke druge glumačke dileme i preispitivanje da li je dobro.
Bračne vode su pune zgoda i nezgoda, ali i komičnih situacija. Koliko ste se prepoznali u ovoj ulozi?
- Jedan od kvaliteta ovog teksta je da sam imao utisak da me je neko špijunirao (smeh). Mislim da će i publika prepoznati sebe u ovoj priči, ali i da će se lepo nasmejati. Biće ganuta na neki način, jer komad sa sobom nosi neke svetle trenutke i one koji su gorči. Baš kao život. Nisam 25 godina u braku kao moj lik, ali zanimljivo je razmišljati o tome šta me sve čeka (smeh).
Otkud vi u glumi, kako je sve počelo?
- Nisam od onih koji su oduvek bili u glumi. Amaterski sam počeo da se bavim njome u pozorištu Dadov u srednjoj školi. Procenio sam da imam dovoljno vremena i u tom momentu mi je bio potreban neki hobi ili nešto što bi mi ispunjavalo vreme. Sasvim slučajno sam ušao u to, proveo sam četiri godine u Dadovu bez ikakve pomisli da izađem na prijemni. Igrali smo dosta amaterskih predstava, putovali.
Bilo mi je zanimljivo i nisam osećao potrebu da idem na neki sledeći nivo. Ključan momenat je bio kada sam otišao da gledam prijemni ispit. Za ta dva sata u meni se probudilo nešto i ja sam izašao iz sale rešen da ću sledeće godine upisati FDU. Kasno sam se osvestio, verovatno zato što sam bio nezreo, ali bio sam prilično siguran da ću uspeti.
Radite i kao profesor na FDU. Koliko je teško preneti znanje?
- Kad radiš s mladim ljudima, na dobitku si, jer donose novu energiju. Nisu opterećeni pogrešnim odlukama, jer nisu imali vremena da ih donesu. Nose sa sobom duh novog vremena i ja se u druženju s njima osvežavam i podmlađujem. Glumačka pedagodija je prijateljska pomoć. Moraš dobro da ih proceniš i na osnovu toga ih usmeravaš postavljanjem pravih pitanja. Profesor glume ne ustaje sa stolice i ne pokazuje ništa, jer studente ne interesuje kako bi ti glumio, već kako će oni to uraditi. Osnovni preduslov da bi to funkcionisalo jeste da su studenti talentovani.
Ima li danas talentovanih glumaca?
- Naravno. Svake godine u nekom sličnom procentu dođu veoma talentovani ljudi na prijemni.
Godinama radite i na televiziji. Zbog čega ste se odlučili i za voditeljski posao?
- Televizijom sam se bavio još od studentskih dana. To je jedan složen sistem koji te uči da budeš brz i efikasan, a ja ga nazivam primenjenom glumom.
Da li vam je neka uloga ostala neostvarena želja?
- Nisam imao želje šta bih voleo da igram. Volim da se stvari dešavaju spontano. Da mi neko nešto ponudi i da se to poklopi sa mojim željama u tom momentu. Nažalost, nemam neke velike želje, jer nisam sanjao o čuvenim likovima iz dramskih dela.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
