MILEVA MARIĆ I AJNŠTAJN IMALI SU VANBRAČNU ĆERKU LJUBICU I SINA SA ŠIZOFRENIJOM! "Da li normalno plače? Kakve oči ima?"

Mi smo jedan kamen, jedna stena, isticala je naša genijalna Mileva Marić kada je upoznala, radila s njim bez sopstvenog potpisa i potom se udala za čoveka čije prezime inače na nemačkom i znači kamen - Ajnštajn.

Istog onog velikog Alberta Ajnštajna, s kojim je početkom minulog veka na zgražavanje okoline rodila vanbračnu ćerku, ali i koju je on ostavio samu sa sinom obolelim od šizofrenije, a kao utehu ili dug sopstvenoj savesti dao joj novac od Nobelove nagrade. Sve ovo se divno vidi i priča kroz sjajnu izložbu "Mi smo stena" u Muzeju Grada Novog Sada na Petrovaradinu.

Velika vrata zdanja na tvrđavi vode kroz osam soba o životu koji je počeo 1875. u srpskoj porodici u Titelu, kada se Mariji i Milošu 19. decembra te godine rodila kćer Mileva. Biće prvo preživelo od njihovo petoro dece.

Prvi deo izložbe autora doktora Dušana Jovovića je svetliji, jer je takvo bilo i Milevino detinjstvo, pa i školovanje, u odnosu na život koji je usledio nakon kraha braka.

Na samom ulazu - bicikl. Okretanje njegovih pedala vodi nas na ekranu ispred kroz staze i bogaze rodnog joj Titela, iste one kojima je i sama hroma Mileva vozila bicikl. Put ide sve do Titelskog brega i Tise, kraj koje je Mileva posmatrala svice, ko kakve atome kojima se bavila.

Prošla je naša poznata fizičarka i matematičarka put od rodnog mesta, preko detinjstva u Kaću, četvoroletke u Rumi, pa daljeg školovanja u Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici. Sve to tada beše u Austrougarskoj, odakle 1890. prelazi u Šabac, odnosno Srbiju, koja je devojkama omogućavala da pohađaju gimnaziju, pa još i s momcima u istom odeljenju. Život Milevu dalje vodi preko Zagreba do Ciriha, gde 1896. postaje prva žena upisana na studije fizike i matematike. Tu je čeka njena sudbina - Albert Ajnštajn, student kao i ona sama.

ZVAO ME JE DOKSER, A JA SAM NJEMU TEPALA JOHANSEN

- Zvao me je Dokser, a ja sam njemu tepala Johansen - priča Anica Dobra obučena ko Mileva u svoje doba dok je gledamo kroz prozorčić.

- Mnogo smo se tada voleli, svakodnevno smo stvarali zajedno, udruženim snagama. Albertov prosek ocena je bio 4,6, a moj 4,7. Ali, nažalost, nikada nisam dobila diplomu. U našoj sobi Albert i ja smo razgovarali, radili do duboko u noć, mnogo naši prijatelji nisu ni slutili da će jednog dana postati toliko veliki čovek. Ja, ja sam to uvek znala - priča Mileva, koja završava:

- Ljudska sreća je, verujem, ipak lepša od svakog drugog uspeha. Porodica i ljubav su mi uvek bili na prvom mestu.

Nad nama plafonom "teče" reka. Kao Tisa. Svuda stoje kao vuneni oblaci. Nailazimo na "vitraže" sa svakakvim računicama.

- Soba školovanja i obrazovanja - autor je na osam stakala koristio boje koje prevladavaju u kosmosu, inspiracija mu je četvrta dimenzija - odnos vremena i prostora, koji su izučavali Mileva i Albert. Ovo što vam liči na vunu je autorov doživljaj fotoelektričnog efekta, za koji je kasnije Albert dobio Nobelovu nagradu - objašnjava nam kustos Sonja Lazić, koja nas vodi kroz impresivan multimedijalni i interaktivan sadržaj.

Autor, kako navodi, nije želeo da Milevu posmatramo kao žrtvu i pasivnu učesnicu u istoriji nauke, već da u njoj vidimo hrabru ženu čiji je doprinos nauci i te kako ogroman. Jer ovaj par je sve zajedno od početka radio i izučavao.

- Da je Mileva zaista bila Albertova "draga desna ruka", kako ju je od milošte zvao, govori i citat iz pisma koje joj je poslao 27. marta 1901: "Biću veoma srećan i ponosan kada naš rad o relativnom kretanju dovedemo pobedonosno do zaključka." Značajna je i 1905, samo jedna godina tokom koje je Albert, pored toga što je objasnio fotoelektrični efekat, napisao 21 naučni rad, što je mnogo za jednog naučnika. Smatra se da je i Mileva učestvovala u tom stvaranju, ali kada su je pitali zašto ne potpisuje svoje radove, odgovorila je: "Mi smo jedan kamen, jedna stena", jer sama reč ajnštajn znači jedan kamen - navodi Lazićeva.

Ključ tog odnosa bila je Milevina vera u instituciju braka, jer je poticala iz stabilne, patrijarhalne porodice.

- I baš zato što se za života nije trudila da ostvari svoja naučna prava iz zajedničkog stvaralaštva sa Albertom, upravo ovde publika može da sazna tu veliku nepoznanicu - veliki potencijal i talenat izuzetne žene koja je živela u senci svog supruga Alberta Ajnštajna - ističe Lazićeva, s kojom dolazimo pred stenu, simbol onoga o šta su se razbili kao par.

Tu kreće mračniji deo Milevinog života, a time i izložbe, čija je vododelnica razvod od Ajnštajna. Ali put do formalnog razvoda, koji beše 1918, krenuo je i pre venčanja u Bernu 1903. I to suprotno onim načelima patrijarhalne porodice - jer Mileva sa Albertom rađa vanbračno dete! A o tome priča soba tajni.

"Kakve su joj oči? Da li normalno plače? Ko joj daje mleko?", samo su neka od Albertovih pitanja iz pisma Milevi ispisanih na zidovima. Ali tu je i znak pitanja kod imena Lizerl.

USAMLJEN SVRŠETAK

Naslutite kako usamljen mrem,

bez glasa nestajem,

ni u jednu koru trag o sebi ne urezujem.

Što posejah, vetrovi oduvaše.

Što zagradih, hitar potok odnese.

Naslutite kako usamljen mrem,

i kako mi sram sav oslonac moj,

sve moje oduze.

Eduard Ajnštajn, sanatorijum Univerziteta u Cirihu

- Tako se zvala njihova vanbračna ćerka, koju je Mileva rodila u rodnom kraju 1902. i koju je krstila u pravoslavnoj crkvi kao Ljubicu. Ne zna se šta je bilo s devojčicom, da li je usvojena ili je preminula, ali je njeno postojanje potvrđeno u crkvenim knjigama - priča Lazićeva dok gledamo portrete ovog slavnog para na zidu, koji su jedno spram drugog, ali se simbolično ne gledaju u oči.

Prolazimo kroz sledeću sobu, zapravo mračan tunel posut sitnim lampicama - simbol onih svitaca s Tise, koja vodi do naredne, jezive. Tri žene iz ondašnjeg doba sede pokrivene crnim čaršavima. Ulazak u ovu sobu pomračenog uma, iliti šizofrenije, kako ju je nazvao autor, označava i "krik" raštimovanog klavira. Dolaskom do ove etape života Mileva je ostavila srećna vremena, u kojima je uživala svirajući klavir, kao što je i Ajnštajn ostavio voljenu violinu, a sve to uz spoznaju da im mlađi sin Eduard, rođen 1910, šest leta nakon prvenca Hansa Alberta, ima šizofreniju. Ona ostavlja čak i nauku. Sve. A on nju, tražeći razvod 1916, na koji Mileva pristaje dve godine kasnije. Albert se potom ženi rođakom Elzom Ajnštajn.

- S obzirom na to da je Mileva živela životom koji nije bio tradicionalan za ono vreme, rodila je vanbračno dete, a bila je i fizičarka, okolina ju je osuđivala, a to je bila osuda iz neznanja. Upravo ove tri žene simbolizuju neznanje okoline, a Sokratov citat iznad njih to kazuje: "Postoji jedno dobro, a to je znanje, i jedno zlo, a to je neznanje" - priča naš vodič.

"Naslutite kako usamljen mrem...", početak je pesme nesrećnog Eduarda (cela u okviru), ispisane na zidu tik do lutaka. A malo dalje, tu kod raštimovanog klavira, sa zida gleda prelepa slika majke i sinčića. Užas upotpunjuju instalacije od srče i svačega, koje pokazuju šizofreniju i krah braka. Odatle jedna vrata ne vode nikuda.

Kada 1922. dobio Nobelovu nagradu za svoju teoriju relativiteta, Albert je uveliko sa Elzom i daleko od Mileve, kojoj daje sav novac od nagrade - 121.572 švedske krune (oko 32.000 dolara).

- Time je donekle želeo da umiri nečistu savest i u pogledu njihovog braka i zajedničkog naučnog rada - ističe Lazićeva, s kojom dolazimo do Jungove mape duše, gde je u sam centar utkano ljudsko srce. Oko njega saće, koje ovde predstavlja zajednicu.

- Ukoliko se pčela udalji od zajednice, osuđena je da ugine. Sam Ajnštajn je smatrao da ako bi pčele izumrle, izumrli bi i ljudi, jer ne bi bilo vegetacije - priča Lazićeva dok ulazimo u poslednju, osmu sobu, gde nas dočekuju autentična Milevina pisma slata kumovima i prijateljima iz Ciriha. Ćirilicu nije zaboravljala.

Maja 1948. Mileva je doživela jak moždani udar i umrla je već 4. avgusta u Cirihu. Eduard potom završava u ciriškom sanatorijumu, gde je skončao 1965. Mileva je sahranjena na groblju u tom gradu, a nakon 25 godina neplaćanja i nebrige za njeno grobno mesto, iako je imala drugog sina i unuke, njen grob je prekopan. Praunuka ima isto napretek - džaba. Srbi su nakon 55 godina našli njen grob, a naša država joj je 2009. postavila spomen-ploču.

Ali nije Mileva jedina zaboravljena. Za sam kraj izložbe - ceo zid s fiokama koje su zatvorene, malo ili napola odškrinute, a na njima ženska imena - one su ostavile traga u srpskoj istoriji, nauci, umetnosti... Ali ih gotovo i ne ne znamo... Kao ni Milevu, koju još otkrivamo.

Jelena S. Spasić