Pre nego što je krenuo na odmor, koji trenutno deli s porodicom i prijateljima, glumac Radivoje Raša Bukvić mislio je na publiku. Najavljen kao tumač glavne muške uloge u drugoj sezoni serije "Azbuka našeg života", doprineo je još većoj znatiželji ljubitelja ove drame za njen nastavak, koji se od sinoć emituje na kanalu Superstar. Uloga Veljka, nove ljubavi glavne junakinje Vesne, dokaz je da ovog dramskog umetnika, koji je stekao zavidan status i u francuskoj i u holivudskoj kinematografiji, i domaći reditelji svaki put vide u potpuno drugačijem svetlu.
Privilegija je što vas nisu stavili u jedan fah.
- I ja tako doživljavam svoj status. Dugo sam čekao i trebalo je vremena da dođem do svojih uloga. Pre svega mislim do godišta koje mogu najbolje da branim. Kao mlad, delovao sam starije. Sa 20 sam izgledao kao da mi je 30. To se promenilo kad sam došao u četrdesete, pa su počele da se, na moju sreću, nižu uloge u različitim žanrovima.
"Azbuka" vam je donela jednu od njih?
- Veljko kog igram jedan je ambivalentan čovek čiji su kvaliteti vidljivi na prvi pogled. Međutim, kako su ljudski odnosi kompleksni, a ova serija se bavi upravo temom raskrinkavanja međuljudskih odnosa, ispostavlja se da taj čovek ima i svoju drugu stranu, koja i nije tako svetla kao što se činilo ispočetka. Bilo mi je veoma izazovno da igram osobu koja je u stvari antiheroj u celoj priči, koja u domenu nesvesnog pravi greške i vređa druge. On o sebi misli u superlativu, što je odlika najmanipulativnijih ljudi u našem društvu.
Rediteljka Jelena Bajić Jočić je baš vama namenila ovu ulogu?
- Mislim da je Jelena dugo razmišljala pre nego što me je pozvala. Izgleda da je pri našem prvom susretu moje mišljenje povodom njene opservacije lika bilo od presudnog značaja da mi je ponudi.
Znali ste i da učestvujete u kastinzima koji dugo traju. Kad dobijete ulogu, imate li utisak kao da ste dobili na lutriji?
- Sve uloge u dosadašnjoj karijeri, osim ove i još jedne, dobio sam na kastingu. Ništa nije išlo lako i bez procesa od šest meseci čekanja. Tako da ovo jeste bila "sedmica" za mene. Posao bez kastinga veliko je radovanje.
Ako ste ovu ulogu dobili lako, je li takvo bilo i snimanje?
- Pamtiću ga po studioznom i dubioznom radu sa Aleksandrom i Jelenom, jer nismo propustili nijednu situaciju između Vesne i Veljka, nismo ošljarili i dozvolili da i najmanja scena bude kamen spoticanja u montaži. Svojski smo se trudili da damo maksimum. Vrlo sam zadovoljan kako je izgledao taj naš odnos pred kamerama, a siguran sam da će se to i videti u seriji.
Aleksandri Janković, vašoj partnerki u seriji, ovo je prva glavna uloga. Mislite li da ipak zrelije godine donose bolje izazove?
- To je individualna stvar. Ima glumaca koji su mladoliki, pa su adekvatni za dvadesetogodišnjake, što nije bio moj slučaj, a opet ima slučajeva kao što je moj - da ukoštac s pravim ulogama uđeš u četrdesetim. Likovi od 20 godina mogu da budu zanimljivi, ali ne i na više nivoa, jer čovek u dvadesetim nema toliko iskustva.
Zanimljivo je da ste na početku karijere snimili reklamu za popularni lanac marketa, ali vas ona nije obeležila. Je li to pitanje sreće?
- Imao sam sreće, ali ima tu i sopstvenog truda i neodustajanja. Ključ svake karijere je da čovek jednostavno ustaje i ne odustaje. Da je svako jutro spreman da iznova uđe u okršaje, ode na neki kasting i prosto ne dobije tu ulogu. Ja sam više naučio od uloga koje nisam dobio nego od onih koje jesam. Ti izazovi su me čeličili. Sad, kad bih morao da biram iz početka, ne bih voleo da mi se ijedna prepreka sa mog dosadašnjeg puta ukloni jer su mi one stvorile ovaj život. Bio sam neko ko se ne nada ničemu, a stremi najboljem, ali nisam odustajao tako lako. A što se tiče te reklame, obeležila me je u momentu kad sam je izveo. Reklama ume da pohaba glumčevo lice, pa da ga reditelji više ne žele. Srećna je okolnost što poslednjih 12 godina nisam morao da ih snimam.
Dvanaest godina je prošlo od zagrljaja sa čuvenom Endi Mekdauel za čuveni francusku kozmetičku kuću. To i nije bilo tako loše?
- Mislim da je ona bolje prošla (smeh).
Reklama sa francuskom zvezdom bila je samo sled događaja nakon što ste ostvarili brojne role u svetskim produkcijama. Čini se da vas anegdota s Brusom Vilisom i šargarepom u petom nastavku franšize "Umri muški" najbolje oslikava?
- Scenaristi vrlo često ne mogu da zamisle replike koje pišu u prostoru, nego ih izgovaraju u sebi. Tek kad oživi tu repliku, glumac može da shvati šta joj fali. U ovom slučaju scenarista je dobro zamislio scenu, ali nije je izveo do kraja. Ja sam pomoću te šargarepe, koju sam ubacio samoinicijativno i koju sam kao negativac u sceni grickao provocirajući ga, podigao nivo napetosti sa predloženih 30 na sto. To se Brusu Vilisu dopalo i od te scene je postao mnogo bliži sa mnom nego s bilo kim drugim na setu. Možda je to bila neka mladalačka nepromišljenost, ali mislim da bih isto postupio i danas. Cilj je bio da se unapredi scena, a ne da privučem pažnju na sebe.
Ređajući domaća i strana ostvarenja, snimili ste i komediju "Slučaj porodice Bošković". Možda nije dobila šansu da je publika zavoli?
- Serija je bila ekranizovana u vreme kada približavanje ljudi i sama porodica nisu bili u fokusu. Vladala je zabrana kretanja zbog kovida, bake i deke su morale da se klone unuka, i u tom ambijentu jedna porodična serija nije mogla da doživi veći uspeh. Nadam se da će možda neka njena repriza baciti drugačije svetlo na sam narativ, na likove koje smo oslikali, i da će vreme pokazati da ta serija ima veće i dublje kvalitete.
Nedavno ste završili snimanje novog filma?
- Pre mesec dana. Reč je o "Sulaku", filmu o Brunu Sulaku, koji je upamćen kao najromantizovaniji pljačkaš dijamanata i zlata 20. veka. On je sa svojim prijateljem Radišom Jovanovićem za života opljačkao 150 zlatara i to je u stvari priča o vremenu, prolaznosti i tome kako se menjaju epohe. Jer u to vreme kriminalci koje tumačimo ja i Lukas Bravo nisu bili agresivni, imali su neki šmekerski odnos, pa kad opljačkaju zlataru, ostave bombonjeru i cveće da ne bi mnogo zastrašili vlasnicu koja ujutro dođe da otvori radnju. U današnje vreme pljačkaši su mnogo agresivniji. Premijera filma će biti naredne godine u Parizu.
I dalje živite na dve adrese?
- Moj filmski boravak u Francuskoj još traje, putujem između dve zemlje, pa sam tamo gde ima posla.
Da li je to što ste naučili francuski za manje od tri meseca najluđa stvar koju ste uradili zbog posla?
- Može li luđe od toga (smeh)? Ako neko može da nauči kineski za mesec i po, to bi bilo luđe. Ne znam da li bih to sada mogao da izvedem. Sa ove distance, to je bilo naučnofantastično.
Za film "Čuvari formule" morali ste da smršate, a nakon premijere ste slali humane poruke kako bismo zajedno pokušali da smanjimo stres kao okidač bolesti?
- Moderan život koncipiran je tako da izaziva višak stresa i napetosti, od čega korist ubira isključivo farmakoindustrija. Da bi duže trajao, ključ za modernog čoveka je u zdravlju. Smirenje, što češći boravak u prirodi, gde treba da se bude bos da bismo se uzemljavali, i u prisustvu bliskih i dragih osoba. Hteo bih na to da dodam mišljenje Nikole Tesle, koji je, kad su ga pitali šta savetuje za dug i zdrav život, rekao: "Jedite dobru hranu polako i čitajte šaljive priče." Jer one dovode do smirenja, raspoloženja i osećaja veselosti u srcu, a radost mora da bude blagodatna za celokupno stanje organizma i duše.
Šta ćete raditi dok mi budemo gledali "Azbuku"?
- Idem da se odmorim, prikupim energiju i akumuliram je. Moderan život iziskuje dosta cimanja i rada, pa treba i više odmora. Trudiću se da produžim zimski raspust, možda odem na neku planinu.
