"ZA JEDAN ŽIVOT, PREŽIVEO SAM TRI" Ispovest Peđolina za Kurir: Mogao sam da budem golman Zvezde, ali sam odlučio da budem klovn

Njegovo ime vezuje se za decu i njihovo zdravo odrastanje. Rođen je 30. decembra 1956. godine, jedan dan pre dočeka Nove godine, pa stoga možemo reći da je on novogodišnji poklon svoj deci. Počeo je na televiziji devedesetih, kada je svuda oko nas besneo rat. Snimio je 100.000 emisija kroz koje je prošlo više od 200.000 dece, a među njima i novinari Mašan Lekić i Nataša Miljković. Zbog scene i pozornice nije postao golman prvog tima Crvene zvezde. Odrastao je u Zemunu, a sada živi u kući svoje supruge na selu i najviše je ponosan na ćerku Jelisavetu

Pamtim naše igre po baštama i na ulici na kojoj smo većinom igrali fudbal, naročito klis i klikere leti, a zimi bismo se sankali do mile volje, pravili tvrđave od snega i grudvali se sve dok nas, onako mokre i promrzle, majke ne bi uterale u kuću. Šilerova je bila ulica dečje igre, vriske i vesele graje. Jedva smo čekali leto i vikende kada bi nas roditelji vodili na Dunav na čuvenu plažu Široka staza.

Već kasnije, kada smo polazili u školu, išli smo da se igramo pored Milenijumske kule na Gardošu.

Poreklo porodice

Moj otac i stric u Zemun su došli odmah posle rata i dobili kuću u Šilerovoj. Otac je došao iz zaseoka Karin Put kod Bijeljine, a majka iz Vrbovca u bosanskoj Posavini. Završivši višu školu, otac je radio prvo u „Zmaju“, a kasnije na Mašinskom fakultetu, a majka je bila radnica u „Teleoptiku“. Ovo govorim zbog jedne bitne stvari, a to je da smo mi deca vrlo rano postali samostalni i već od prvog dana smo išli sami u školu.

Zemun je potpuno obeležio i moj život i moj rad. Mogao bih da kažem i moj karakter. Mi koji smo živeli u gornjem gradu, divili smo se onima koji su živeli u donjem gradu dok su se oni divili našoj slobodi. Kao i svaki gradić, Zemun je tada živeo svojim ritmom utapajući se u Dunav i zimi i leti. Naše igralište su bili plaža Široka staza, kasnije Lido, a momačke dane smo provodili leti na keju, a zimi ispred robne kuće, dok smo filmove gledali u bioskopu „Jedinstvo“.

Školovanje

Škola je za mene bila velika obaveza i dugo mi je trebalo u prvom razredu da shvatim da u školu moraš da ideš svaki dan, a ne samo kad si raspoložen. Već sam duboko bio zaražen neprestanim igrama i slobodom. Na svu sreću, imali smo odličnog učitelja Mladena i uopšte nastavni kadar škole „Sonja Marinković“. Pamtim divne proslave Nove godine u razredu. Učitelj Mladen je vrlo brzo sastavio orkestar harmonika u razredu, pa sam se i ja uključio. Roditelji su mi kupili harmoniku i ja sam vrlo brzo zavoleo da sviram u orkestru i vrlo brzo se ispostavilo da sam veliki muzički talenat. Kad nas je sustigao pubertet, zaljubljivali smo se svakodnevno, obično u u razredu, a kasnije i u celoj školi. Mnogo smo bili zaljubljive prirode. Kasnije se sve to prenelo na zemunsku „štraftu“, gde smo grupno čekali da prođu devojke i dobacivali onako zemunski. U ono vreme šezdesetih, bez mobilnih telefona i interneta, mnogo smo se više družili. Najveći nestašluci su bili kad smo se uveče vraćali iz centra peške i zvonili na svako zvono na kapiji, a zatim bežali kao opareni. Naivno, zar ne?

Nismo baš mnogo zadavali glavobolje roditeljima. Bili smo prilično samostalni, bilo je tu i nezgodnih momaka već u ranoj mladosti i detinjstvu, sretali smo često „legende sa asfalta“, ali tada je vladao neki kodeks kod njih da su nas terali da se školujemo i budemo dobri, pogotovo dobri sportisti. Većinom nismo pravili probleme našim roditeljima.

Mogao sam biti fudbaler

U ono vreme, šezdesetih i sedamdesetih, malo je drukčije funkcionisao školski sistem. Nastavnici u osnovnoj školi su bili mnogo posvećeniji školskim vannastavnim aktivnostima. Pogotovo sportskim. Tako je postojao i turnir zemunskih škola u u rukometu u centru Zemuna u tvz. Starom sudu. U to vreme igrao sam košarku i rukomet u školskoj ekipi. Na ovom rukometnom turniru bio sam golman, i to kažu jako dobar. Ne znam ko i kako, uglavnom, došli su neki ljudi i predložili da treniram fudbal u pionirima Crvene zvezde, i to kao golman. Bilo je povuci-potegni jer je moj otac bio partizanovac, i to zagriženi, ali ja sam prelomio.

U to vreme završavao sam i nižu muzičku školu, tako da sam imao dovoljno slobodnog vremena. Bilo je to u sedmom razredu, a kako sam bio dobar đak, bili su ispunjeni uslovi da idem na treninge. Kažu da sam bio talenat, ali ja mislim da je tu bio i značajni faktor odnos kluba prema nama, njihov uticaj da budemo dobri u školi, da budemo dobri ljudi i da vredno treniramo. Sećam se prvih trenera Đanđe Petkovića i Žareta Nedeljkovića. Zvezda nam je bila druga kuća. Upisao sam i Zemunsku gimnaziju, ali su me posle jedne povrede na času fizičkog ljudi iz Zvezde premestili u Jedanaestu gimnaziju da bi mi bilo olakšano treniranje, turniri itd. Sećam se i trenera Miljenka Mihića u omladincima, najveći doživljaj je bio kada smo igrali predigru utakmice Jugoslavija-Nemačka, kada je za Nemačku igrao čuveni Necer, a na stadionu bilo oko 100.000 ljudi.

Ubrzo posle odlaska Miljana Miljanića iz Zvezde, nešto se tu promenilo i ja sam razočaran prestao sa igranjem fudbala. Danas i ne gledam fudbal.

Dva smera

Moje školovanje se odvijalo u dva smera: klasično osnovnoškolsko i u Muzičkoj školi „Kosta Manojlović“. Osnovnoškolsko se odvijalo sasvim redovno, učitelji i nastavnici su bili (barem oni koji su meni predavali) sasvim korektni, autoritativni s mnoštvom školskih sekcija. Zauvek su mi ostali u uspomeni učitelj Mladen i razredni Vladimir Ličina.

Ali muzička škola je bila zanimljiva. Naime, ona se nalazila u zgradi Narodnog doma „Kralj Aleksandar“, posle Drugog svetskog rata se zvao Dom kulture.

Tu je na spratu bila muzička škola, a u prizemlju je bio bioskop, u kojem su se većinom prikazivali filmovi Čarlija Čaplina i Bastera Kitona.

Noseći svoju harmoniku, išao sam zelenim Lejlendom (Leyland) do centra mnogo ranije da bih u bioskopu malo gledao te filmove. I tada sam odlučio da ću jednog dana biti Čarli Čaplin. Ali krenuo je fudbal i ja sam to zaboravio.

U Jedanaestoj gimnaziji se desio veliki preokret. Bio sam već umoran od fudbala i celog tog sveta, otkrio sam Studentski kulturni centar. U to vreme je SKC bio jako popularan, pun kojekakvih programa i skoro da sam se preselio tamo. Naročito se sećam predstave „Uticaj piva od bivolje trave“, koju je režirao Aca Popović, i mnogih drugih... Tada sam statirao u nekim od alternativnih predstava i znao sam da će mi to biti životno opredeljenje.

Rok i književnost

U osnovnoj školi sam bio dobar đak, ovenčan diplomom „Spartak „ kao dobar sportista, nisam imao problem da se upišem u gimnaziju. I tu u gimnaziji kreće ona mladalačka buntovna priroda, muzika, rokenrol, otkriće Pink flojda i Dorsa, pisaca kao što su Po, Embrouz Birs i domaćih Bulatovića, Miljenka Žuborskog, Viba i drugih. Bio sam solidan đak i u gimnaziji, ali u nekom stalnom sukobu s profesorima. Znao sam da budem briljantan, ali i da „uprskam“, i sve je to zavisilo od mog odnosa prema profesorima. Moram da napomenem da su to sedamdesete, da je Beograd bio jedan od svetskih centara kulture, da sam naročito voleo Bitef i, ponesen tom kulturomanijom rokerskog tipa, išao sam na sve koncerte i predstave, na poznate žurke dolazeći kući u Zemun poslednjom trolom br. 15. Zajedno sa mnom, iz Zemuna su odlazile uspomene, zgrade i kuće s baštama, predivna železnička stanica koja se nalazila na mestu gde je sada hotel „Jugoslavija“ i s koje smo porodično išli na sindikalna letovanja na more.

Prvi neuspesi

Posle neuspelog eksperimenta s Političkim naukama, i posle neprežaljenog Filološkog fakulteta (jugoslovenska i svetska književnost), s kojeg sam otišao ni sam ne znam zašto, već u poznijim godinama odlučio sam da upišem fakultet za vaspitača iz vrlo praktičnih razloga. Već tada sam imao dosta TV emisija za sobom i osećao sam da moram malo da se edukujem kako bih shvatio dečji svet, a pogotovo manje dece, pa sam rešio da naučim sve ono što uče jedan vaspitač i vaspitačica. Čisto iz profesionalnih razloga, jer praviti emisije na TV za decu nosi veliku odgovornost i zahteva i to znanje.

Kako sam dobio nadimak

Nadimak Peđolino sam dobio dok sam radio u Studiju za kreativno vaspitanje predškolaca „Školigrica „. To je bio moj prvi rad za decu i s decom 1982. godine. Kako mi je ime Predrag, a nadimak Peđa, deca su mi smislila dva nadimka: Peđolino, kad ih nisam nervirao i kad smo se voleli, i Peđurino, kad sam bio malo stroži. Kasnije, kada je krenula ta karijera za decu, neki od menadžera su mi predložili da ostavim nadimak Peđolino. I to je ostalo do danas.

Škola za fotografa

U jednom trenutku dobio sam foto-aparat „nikon F“ i počeo da fotografišem. Na nagovor dobrog druga koji je bio zaluđen fotografijom, upisali smo Jugoslovenski institut za novinarstvo, smer foto-reporter. To je bila prestižna novinarska škola, mentor i predavač nam je bio Tomislav Peternek, predavala nam je prva liga tadašnjih novinara, a praksa je bila u Politici. Divno iskustvo.

Na sceni sa 16

Na maloj sceni SKC sam statirao u nekoj alternativnoj predstavi. Ništa to nije bilo naročito, ali imao sam osećaj da je to to i da će to biti moj život. Život klovna. Imao sam tada 16 godina.

Šekspir fest

Moram da kažem da sam pre čuvenog Šekspir festa u Subotici, koji je genijalno osmislio Ljubiša Ristić, radio u pozorištu Nova osećajnost u Skadarliji, gde sam s divnom glumicom Zoricom Jovanović igrao dečje predstave kao klovn. Posle toga sam bio i u pozorištu Magaza kod Ljube Tadića i Snežane Nikšić, što smatram, gledajući njih i procese kroz koje prolaze praveći predstavu, svojom akademijom.

To važi i za Suboticu i Šekspir fest, gde sam, osim uličnih predstava, radio manju ulogu u „Hamletu“. Ali kad se pored tako velikih glumaca i režisera, i u stalnom dodiru s njima, vi imate akademiju na dlanu.

Putujuće pozorište

Imao sam svoje putujuće pozorište. To je jedan period života kada sam s koferom u kojem je bio kostim putovao po Jugoslaviji i svetu igrajući klovna. Želeo sam tu neograničenu klovnovsku pozorišnu slobodu.

Dolazak na Studio B

Na nagovor Ivana Jankovića, režisera, došao sam na probno snimanje u novootvorenu televizijsku stanicu NTV Studio B. Tadašnji urednici Vladan Radosavljević i Zoran Amar prihvatili su moju ideju i sinopsis, i tako sam počeo zajedno s kantautorkom Bojanom Bulatović. Uz podršku direktora Dragana Kojadinovića, vrlo brzo smo postali popularna dečja emisija. Mnogi danas poznati novinari, umetnici i naučnici su kao deca prošli kroz hiljade emisija i ne bih nikog izdvajao, ne mogu mnogih ni da se setim. Uglavnom, kroz emisije je prošlo više od dve stotine hiljada dece.

Nagrade...

Postoji nekoliko nagrada, počev od Zlatne značke Kulturnoprosvetne zajednice i nominacija za najbolje dokumentarne filmove o deci... Nisam baš mnogo nagrađivan, ali postoje hiljade zahvalnica, diploma za učestvovanje u humanitarnim akcijama, i one mi mnogo znače. Najviše zahvalnica dobio sam za rad s decom ometenom u razvoju i mnogo sam ponosan na taj deo mog rada.

Vest o lažnoj smrti

Bio sam nekoliko minuta i mrtav. To se desilo kada je umro jedan kompozitor narodne muzike koji ima isto ime i prezime kao ja. Počelo je tako što su ljudi prvo zvali moju ženu, pa onda mene. Bilo je tu i komičnih situacija jer sam neke moje uplakane prijatelje morao da uveravam da sam živ. Sve je to život nas javnih ličnosti.

Moja porodica

Sve ove godine imam stabilnu porodicu, tu su žena Gorica i ćerka Jelisaveta, rođena pre bombardovanja. Nažalost, nismo mogli da imamo više dece, i ćerku smo dobili teško, ali smo nas troje vrlo kompaktni. Tu bih dodao i maltezera Paju. Poslednjih nekoliko godina žena i ja smo sve više u selu Lipolist, gde je moja žena nasledila kuću. Ćerka je završila master studije i predaje u Osnovnoj školi „Ribnikar“ i, koliko vidim, voli decu i deca vole nju, što mi je drago.

Sreća i tuga

Naravno, najveća sreća je kad se rodi dete, ali ja sam imao mnogo najvećih sreća. Svako ozdravljenje deteta za koje smo se borili, svaka sreća svakog deteta je i moja najveća sreća.

Tuga je nešto što ostaje kao trag u meni. Desilo se da sam u nekoliko godina izgubio oca, majku i dva dobra druga. I danas odlazi mnogo ljudi meni bliskih i to mi je velika tuga.

O smrti

Jako se plašim smrti. ali samo kao prekida svih mojih planova. Hteo bih još mnogo toga da uradim. Zanimljivo, kad sam doživeo infarkt i bio na ivici, nisam se bojao smrti. Smrt je za mene prekid, a ne volim baš bilo koju vrstu prekida.

Poruka za kraj

Za jedan običan čovekov život, proživeo sam tri života. Radio sam ono što volim, bio sam uporan u nekom traganju za srećom. Pa ova kuća na selu, nisam nikad razmišljao o životu na selu, a dogodio se! I sad živim s prirodom, radim ono što nisam ni pomislio da ću raditi, i to je nešto novo za mene.

Ljudi u Srbiji malo veruju u sopstvene vrednosti. Video sam mnogo briljantne dece, pametne i dobre, i znam da ne mogu da budu od loših roditelja. Problem je u depresiji, u tom suludom neverovanju u sopstvene vrednosti. A svako vredi na svoj način. Zato, verujte u sebe i sopstvene vrednosti i gurajte svoj život dalje, u stalnom pokretu i borbi za sopstvenu sreću.

Kurir.rs, Ljubomir Radanov

Bonus video: