Pamtim kako s tetka Mirom idem u Robnu kuću "Beograd", koja se nalazila u podnožju solitera, na uglu novobeogradskih ulica Pariskih komuna i Otona Župančiča. Bilo je to početkom šezdesetih godina 20. veka, mnogo godina pre pojave tržnih centara. Iz hobija, moja tetka Mira je šila i štrikala po šnitovima iz modnog časopisa Burda. Uglavnom je šila i štrikala svojim ćerkama, tj. mojim sestrama od tetke, Dragani i Nevenki. Često sam i ja nosila tetka Mirine modele, kao njena voljena "treća ćerka".
Za mene je bila neopisiva radost kad bi me tetka Mira pozvala u kupovinu materijala, vune, konca, pribadača, rajsferšlusa, dugmadi, ukrasnih traka ili prišivača. Ta raznovrsna, šarena roba budila mi je maštu i vodila me u neka bajkovita carstva. Posebno mi je prijalo kad bi me tetka Mira pitala za savet: "Šta misliš, da li da uzmem ovaj cvetni dezen ili ovaj jednobojni?" Nažalost, danas niti postoji Robna kuća "Beograd", niti je živa moja tetka Mira. Ostala su sećanja kako me je na odeljenju metražne robe i pozamanterije jedna odrasla osoba uvažavala, pitajući me za mišljenje.
Porodica i poreklo
Mama, tata i ja smo do moje pete godine živeli u zajednici kod maminih, na Novom Beogradu, a od pete do dvanaeste u zajednici kod tatinih, u starom Beogradu. Odrastala sam tako uz babe, dede, tetke, teče, braću i sestre (po tetkama), uz komšije i brojnu bližu i dalju rodbinu. Mi deca igrali smo se na ulici, jer automobili nisu prolazili. Odrasli su išli jedni kod drugih u posete, bez najavljivanja. Komšije su svaki čas dolazile i odlazile, jer se vrata nisu zaključavala.
I tata i mama su bili u ekonomskoj struci, zaronjeni u cifre i tabele. Ali tata je voleo reku, prirodu i pecanje, pa smo vikende uglavnom provodili na Dunavu. Sećam se kako mama, tata i ja šetamo između rascvetalih bulki ispod Pančevačkog mosta. Ispred nas trčkara Bil, nemački kratkodlaki ptičar, koji se s vremena na vreme okreće kako bi proverio da li ga pratimo.
Školski dani
U školu sam krenula sa šest godina. Očigledno nisam bila zrela za preuzimanje odgovornosti. Čim bi mi bilo dosadno, skupila bih svoje stvari, ustala i otišla kući. Učiteljica je u početku tolerisala ovo ponašanje, ali kad su ostali đaci počeli da me kopiraju, pozvala je mamu i tatu na razgovor. "Moramo ovo nekako da rešimo, jer do kraja nastave u razredu ostanu dva do tri učenika. Vide od Jasminke, pa i oni odu kućama", žalila se učiteljica mojim roditeljima. Odrasli su uspeli nekako da me uteraju u red i ja sam uspešno završila osnovnu školu (sa četvorkama iz matematike). Ipak, ostalo mi je veliko razumevanje prema đacima koji moraju da sede na dosadnim časovima. Mislim da školski sistem nije po meri deteta, već decenijama, i da je neophodna reforma. Potrebno je napraviti prvi korak i preuzeti odgovornost, ali očigledno na to još uvek niko nije spreman.
Španski jezik
Španski jezik i književnost upisala sam na nagovor jedne prijateljice. Međutim, tokom studija sam se pokajala. Bilo mi je krivo što nisam otišla na Katedru za opštu književnost. Valjda iz bunta prema sebi, nikad nisam položila usmeni deo diplomskog ispita, pa su mi moje studije ostale večno "špansko selo". Međutim, kako je život veliki šaljivdžija, nedavno mi je prevedena knjiga "35 kalorija bez šećera" na španski jezik. U junu sam pozvana na sajam knjiga u Madridu i na gostovanje u gradskoj biblioteci "Hose Jero". I eto mene ponovo u školskoj klupi. Ponovo učim španski, i to u Institutu "Servantes" u Beogradu.
Rad u medijima
U mlađim danima, osim što sam radila kao kreativac u marketingu, jedan period života provela sam u medijima. U studentskim danima, početkom osamdesetih, bila sam novinarka u emisiji "Indeks 202", koja se emitovala svakog radnog dana u trajanju od jednog sata.
Početkom devedesetih počela sam da pišem za dečji časopis Tik-tak. Kasnije sam radila u časopisima Veliko dvorište, Huper i Politikin zabavnik. Tokom školske 2004/2005. uređivala sam srpsko izdanje lista National Geographic Junior.
U Radio Pingvinu bila sam deo marketinške ekipe u okviru "Tima talenata". Imala sam svoju autorsku emisiju "Od reči do reči" i bila urednica tinejdžerske emisije "Dvesta iz mesta". Rad na radiju mi je pomogao da se oslobodim treme. Ni danas mi baš ne prijaju javni nastupi, ali sam bar uvežbala da mi ne drhte ruke, noge i glas.
Prva knjiga
Kad su počele ratne devedesete godine, moj komentar na užasne događaje bila je antiratna priča "Giga pravi more". Moja ideja je bila da, nasuprot ratnom sukobu, prikažem svu lepotu i raskoš dečje nevinosti, igre i mašte. Napisala sam je gotovo u dahu, a onda mi je trebalo dve godine da skupim hrabrost i objavim je. Na moju sreću, imala sam veliku podršku rodbine, prijatelja i saradnika. Da njih nije bilo, verovatno bih još uvek sedela u dnevnoj sobi i skupljala hrabrost. Ilustracije je radio Dobrosav Bob Živković, a izdavač je bila marketinška agencija "SMS Tim talenata". Dvadeset osam godina kasnije, novo izdanje priče o Gigi i Cvrčku ilustruje Ana Petrović, a objavljuje Kreativni centar.
Deca, roditelji, učitelji
Prvo izdanje knjige "Giga pravi more" odvelo me je u vrtiće i škole. Iz dana u dan, sve manje sam se bavila reklamama, a sve češće sam pravila more s decom. Preda mnom se postepeno otvarao jedan sasvim novi svet. Iz razgovora s decom dobijala sam ideje za nove knjige, a nove knjige su mi omogućavale nove susrete s decom po školskim i gradskim bibliotekama. Upoznala sam sjajne učitelje, nastavnike, bibliotekare, roditelje. Domaća književna scena za decu i mlade je veoma kvalitetna. Mi dečji pisci složni smo i aktivni. Širom zemlje se održavaju brojne književne manifestacije za najmlađe - u Novom Sadu, Zrenjaninu, Beogradu, Lazarevcu, Nišu, Aleksincu, Knjaževcu... Nažalost, pozitivni primeri o deci i za decu uglavnom ostaju nevidljivi za širu javnost. Da sam ja neko, vesti bi počinjale i završavale se novostima iz kulture za decu, đačkim uspesima, tinejdžerskim muzičkim dostignućima, srednjoškolskim humanitarnim akcijama...
Ostale knjige
Knjige koje deca posebno vole su: "Od čitanja se raste", "Hoću kući", "Ovo je najstrašniji dan u mom životu", "Mene je teško ne voleti"... Dok sam ih pisala, i sama sam se glasno smejala. Glavni junaci ovih priča - Tamara, Nikola, Strahinja, Nina i Krca, vodili su me kroz proces rada. Oni su prolazili kroz različite zgode i nezgode, a ja sam išla pored njih i sve to beležila. U knjigama za decu važnu ulogu imaju ilustracije, jer nadograđuju likove i dopunjuju priču. Do sada sam najviše sarađivala s Bobom Živkovićem i Anom Petrović. Oboje su veoma daroviti i duhoviti tako da uz njihov likovni doprinos moje knjige dobijaju dodatni kvalitet i vedrinu.
Leto kada sam naučila da letim
Roman "Leto kada sam naučila da letim" objavljen je 2015. godine. Dok knjiga "Giga pravi more" govori o početku rata devedesetih, roman "Leto kada sam naučila da letim" bavi se ratnim posledicama. Glavna junakinja Sofija je tinejdžerka, te sam priču usmerila ka tom uzrastu. Veoma sam se iznenadila kad sam shvatila da knjigu čitaju i mnogo mlađi i mnogo stariji. Roman je ušao u lektiru za sedmi razred, a preveden je na nekoliko jezika (lužičkosrpski, makedonski, italijanski i nemački). Godine 2022. reditelj Raša Andrić je po ovoj knjizi snimio istoimeni film, koji je privukao veliku pažnju publike, kako u regionu, tako i u svetu. Mislim da je uspeh filma uticao i na dodatnu popularnost romana.
Porodica
Moj suprug Vladimir i ja zajedno smo preko četrdeset godina. Bilo je tu raznih zgoda i nezgoda, kao i u svakom braku, ali sve u svemu, dogurasmo mi nekako do penzija. Vladimir mi je glavni oslonac kako u privatnom životu tako i u radu. U mladosti se bavio glumom. U "Indeksovom radio pozorištu" bio je snimatelj i reditelj. Ostatak radnog veka proveo je u marketingu. U mnogim poslovima i projektima bili smo saradnici. Imamo dvoje dece i tri unuka.
Jaja s pijace
Sećam se jedne zanimljive sličice iz našeg života kad su nam deca još bila mala. Radnja se dešava na Bajlonijevoj pijaci. Proleće se prelilo po tezgama, zamirisali jorgovani, zazelenele se salate, zacrvenele rotkvice, a zarumeneli se mladi krompirići. Vladimir i ja malo pričamo s prodavcima, malo probamo robu, a malo pazarimo. Još bismo se nas dvoje provlačili kroz onu gužvu među tezgama da deca nisu počela da se oglašavaju: "Žedan sam!", "Kad ćemo kući?", "Meni je dosadno!", "Koliko je sati?" i slično. Jesu nam puni cegeri, ali imalo bi tu još mesta za deset komada jaja, 200 grama kajmaka i bar dve veze mladog luka. Međutim, oglašivači ne daju mira: "Piški mi se", "Nosi me", "Gladna sam"...
Dolazi do brze promene plana. Kupujemo deset komada jaja, ljubazno se zahvaljujemo prodavačici i žurno izlazimo s pijace. I taman kad smo zakoračili u Drinčićevu ulicu, čujemo da nas neko doziva. Okrenemo se i imamo šta da vidimo - zadihana i zajapurena prodavačica pruža nam kutiju s jajima. Mi je zbunjeno gledamo.
- Ona jaja bacite! Nisu dobra. Ova su sveža. Slobodno ih dajte deci - prodavačica mi spušta kutiju jaja u ceger i žurnim korakom se gubi u pijačnoj gužvi.
Jednom prilikom, kad sam bila loše raspoložena, rođaka me je posavetovala: - Idi na pijac.
Mrko sam je pogledala i odmahnula rukom:
- Kakva bre pijaca, nije mi ni do čega.
- Baš zato - nastavila je rođaka svoju kampanju. - Ili ćeš nešto da kupiš, ili ćeš nešto da dobiješ, ili ćeš nešto da čuješ. Uglavnom, ima da se razdrmaš. Na rođakin spisak dodajem i ovo:
- A možda će neko pokušati da te prevari, ali će se ipak predomisliti. Zbog dece.
Trenutak sreće
Nedavno sam izašla iz trolejbusa i žurno krenula trotoarom. Čekalo me je nekoliko obaveza i osećala sam se napeto i nervozno. Pogled mi je pao na travnjak pored kog sam prolazila. Travnjak je bio prekriven malim, stidljivim belim radama. Pomislila sam: "Kad bih morala da se preselim u pustinju ili na krajnji sever planete, tako bi mi nedostajali ovi nežni cvetići. Međutim, pošto mi se u Beogradu podrazumevaju, pored njih prolazim potpuno nezainteresovana. Najpre sam usporila hodanje, a onda sam i zastala. Gledala sam bele radice kako izviruju između zelenih vlati trave. Na jednom mestu se guralo desetak tananih stabljika, nešto dalje su bile grupice od po dva, tri cveta, a pojedini cvetići delovali su veselo iako su stajali sami, daleko od svojih sestrica. Te belo-žute tufnice otrgle su me od svakodnevnog haosa i donele mi dve sekunde sreće. Malo li je na ovu skupoću?
Osećaj tuge
Podeliću s vama razgovor koji sam vodila s jednom devojčicom. Čitavu školsku godinu provela je u bolnici, zbog brojnih hirurških intervencija. Pošto se približavao letnji raspust, ja sam joj kazala: "Sigurno jedva čekaš da roditelji dođu po tebe i odvedu te kući." Njen odgovor je glasio: "Ma, ne. Ja više volim da budem u bolnici. Ovde imam mnogo drugova i drugarica. Lekari i medicinske sestre su veoma ljubazni prema meni. U bolnici imam i nastavu. A kad odem kući, ne izlazim iz svoje sobe. Moj tata se stidi što sam ja u kolicima i ne dozvoljava mi da idem napolje."
Ova njena priča potpuno me je slomila. Danima nisam mogla da se povratim. Zamišljala sam je kako sedi pored prozora i gleda decu koja se igraju, smeju, svađaju, zadirkuju, zaljubljuju... Ah, kako je teško biti dete i biti različit od ostalih vršnjaka! Kako je teško biti dete i provoditi detinjstvo u četiri zida! A tek kako je teško imati roditelje koji te se stide!
Zahvaljujući ovoj devojčici nastala je knjiga "O dugmetu i sreći". Glavni junak je Jovan, koji ima cerebralnu paralizu. Toliko je bio usamljen da mu je društvo pravilo jedino obično belo dugme. Po knjizi je urađena pozorišna predstava u Malom pozorištu "Duško Radović", a snimljen je i film "Zlogonje". Često dobijam od dece crteže, pesme, priče i poruke inspirisane Jovanom. Ti njihovi pokloni su mi posebno dragoceni. Ova knjiga je u lektiri za četvrti razred.
O smrti
O smrti razmišljam sve češće i sve duže.
Kad se osvrnem, vidim Gigu i Cvrčka kako sede pored svog mora i razgovaraju:
- Gigo, ovo je za tebe - pružim mu morsku zvezdu, a neka vatra mi udari u glavu.
On samo uzeo i ništa. Drži je i ćuti.
- Gigo, ako ti se ne sviđa, ti samo kaži, izvadiću ja drugu.
A on opet ništa. Samo ćuti. I ja se tu malo iznerviram:
- Pa kaži nešto, Gigo, nisam ti ja školski psiholog.
Gleda Giga onu morsku zvezdu, pa odjednom digne pogled, a ja da se srušim. Takve su mu oči. Crne i duboke da u njih upadneš.
Savet
Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara...
NE PROPUSTITE
