Kafane u kojima on peva uvek su pune. I to je tako od njegovog prvog nastupa. Neko vreme nosio je "titulu" najskupljeg pevača amatera u dijaspori. Pevanje mu je zanimanje, nikada ništa drugo nije radio. Dugo je u braku, od 1989. Ima sina i ćerku, i dvojicu unuka. Sin je povukao na njega, ali, za razliku od oca folkera, piše pesme za trepere
Moje je detinjstvo bilo lepo. Dosta sam imao drugara, rasli smo svi zajedno. Zatim u porodici tri brata, ja sam bio najmlađe dete. Tako da je uvek bila puna kuća, puno dvorište dece i pun komšiluk, puna ulica, gde god se sastanemo. To su neke prve slike kojih se sećam iz najranijeg perioda života. Svako detinjstvo je lepo. Mnogo se više toga nemalo nego imalo, ali za sreću deteta je dovoljno malo stvari. Dete je svakako samo po sebi srećno. Bitno je da su zdravlje i sloga u kući i onda je to sve prelepo i predivno. Život ostalo sve donosi sam.
Ono najbitnije šta dete ponese iz kuće i što nauči, to onda ceo život nosi sa sobom kao svoju sudbinu i ličnost. Imam tri brata - Živanka, Stanka, i Milenka. Moje pravo ime je Radenko. Otac se zvao Jovan, majka Bosiljka. Potičem iz zemljoradničke porodice, znači na selu sam rođen, odgajan i s ponosom to uvek ističem. Moje Klenje, tu sam rođen. Ja često u šali kažem, a tu dosta istine ima... Iz seljačkih opanaka obišao sam ceo svet i s ponosom slavio moju Mačvu i sve te divne ljude.
Sećanja na školu
Bio sam vrlo dobar đak, a nikad nisam ni učio. Više sam provodio vreme s društvom igrajući se. Kad završimo sve te naše obaveze što smo imali u kući, onda se skupimo na ulici, kao pod komadu svi smo tu i kreću naše igrarije. Da sam više učio, imao bih bolji uspeh, ali dovoljan mi je taj vrlo dobar!
E, sad da ti ispričam kako je izgledao moj prvi susret s pevanjem. U prvom razredu osnovne moj učitelj Žića hoće da formira hor i kaže nam: "Ajde, deco, ko zna da peva?" I svi ovi moji iz ulice, bilo nas je dosta u odeljenju, povikaše: "Rade, Rade!" Učitelj onda kaže da ustanem i otpevam nešto, ali ne sećam se sad koja je pesma bila, svakako neka narodna. Uglavnom, učitelj Žića se oduševio i kaže: "Ti ideš odmah u hor." Kasnije, kad sam već napravio pevačku karijeru, a on je bio uveliko u penziji i već u dubokoj starosti, sretnemo se i on mi kaže: "Čekaj, molim te, da te nešto pitam, stalo razmišljam o tome... Šta si imao kod mene iz muzičkog?" Ja odgovorim da je uvek bila petica, a on meni: "E, dobro je da se nisam negde ogrešio. Svaka ti čast."
Iskreno ti kažem, ja nikad nisam radio nijedan drugi posao osim pevanja. Otac je uvek insistirao da mora škola da se završi, pa onda sve ostalo. Naravno da je on shvatio da sam talentovan za muziku. Svi smo u familiji talentovani, i moja braća, i s majčine strane svi su muzikalni.
Početak karijere
Posle završene srednje, otišao sam u Kumanovo da odslužim vojni rok. Bio sam izviđač, lepo mi je bilo u vojsci, ali nisam mogao da budem u vojnom orkestru zbog toga što sam bio u specijalnom rodu. I onda, po dolasku iz vojske, prijavljujem se na manifestacije kao što su takmičenja pevača amatera po selima u Mačvi. Ovo je je zanimljivo da kažem, dosta sam bio tremaroš, bio sam stidan ovako po prirodi, pa su ti moji drugari s kojim sam rastao bili moji najveći mentori. Kad odemo, na primer, u susedno selo Badovinci, gde je bila muzika, znali smo da skupimo para koliko ko ima i onda oni kažu muzičarima: "Hoćemo deset pesama da poručimo, ali da peva Rade!" I oni pristanu. Tako se čulo za mene. Pa onda u povratku svratimo u kafanu kod Dušanke u Klenje, dijaspora se tu okupljala, i onda isto tako uradimo, naručimo nekoliko pesama, platimo, ali da ja pevam. Kad sam uzeo mikrofon, Klenjani oduševljeni toliko da je kafana te noći bila demolirana (smeh). Znači, sve je polupano bilo, a para je bilo na sve strane. Posle su mu drugari nagovorili da se prijavim na takmičenje. S prvog takmičenja sam pobegao zbog treme, a onda su me odveli na drugo, gde je bilo 500, 600 ljudi... Ufff, kad se toga setim! Ti moji drugari su mi davali vetar u leđa, da ih pomenem: Draća, Šiša, Braca, Zoki, Slobodan.
Prvi angažman
I tako, kad se pročulo za mene, pozove me Dejan Vasiljević, koji je ostao bez pevača. Pita da krenem s njim da pevam. Bio sam željan izazova, dokazivanja. Kod njega u kući smo svaki dan sa orkestrom vežbali, spremio sam repertoar i krećemo. Prvi nastup bio je u Badovincima, u kafani koja je bila dugo zatvorena. Prvo veče nigde nikog nema, konobarica sedi tu. I sad mi, šta ćemo, krećemo sa svirkom, a ljudi nema. Posle nekog vremena prvi auto staje na parking. Svetla ugašena, auto još radi, slušaju kako to zvuči i da l' je vredno da uđu. Ubrzo ulazi ta grupa ljudi, pa dolazi drugi auto, treći i ubrzo ih je bilo 15, 20. Tako se punila kafana i do dan-danas je tako gde god dođem, hvala bogu.
Kemal Malovčić
Tako je bilo i kad sam kao radni pevač iz Mačve otišao da pevam u Frankfurt. Bio sam najskuplji pevač amater u dijaspori. Tako sam upoznao i velika estradna imena, a jedan od prvih koji me je primetio bio je Kemal Malovčić. Ja sam otpevao uvodni blok i najavio njega, koji je potom nastupio i u pauzi on mi kaže: "Šta ti radiš ovde?" Meni neprijatno, pomislio sam da nisam dobro otpevao ili nešto tako. Kažem mu: "Radim, živim od ovoga, pevanje mi je zanimanje." A on meni: "Ti moraš da ideš za Beograd da snimiš ploču! Ne ostaj u kafanama ovde da ti mladost prolazi!" Objasnim ja njemu da sam planirao to, ali da je loše vreme - to je bilo već predvečerje rata, 1990. godina... A Kemal meni kaže, dobro se sećam: "Ne, ne, ne, rata neće biti. To je politika samo." Međutim, prvo se Slovenija otcepi, pa Hrvatska, haos počinje. Dolazi Kemal ponovo i kaže mi: "Pa ti si još ovde. Nema veze ovo, Srbija i Bosna nikad neće ratovati, a tebi niko drugi ne treba u životu." Treći put smo se sreli u Sanskom Mostu, njegovom rodnom gradu. Tad sam ja već postao zvezda, imao sam hit "Druže, vina mi natoči" na albumu koji je bio najprodavaniji. Lepo smo se ispričali i vratili sećanje na te dane. Ipak se desio rat.
Konačno prva ploča
Ali kad sam radio ploču, došao sam kod Kemiša na preporuku mog svirača Vida iz Loznice. On je bio dobar s Kemišom i pustio mu je moj snimak da me čuje. Kemiš se oduševio i tako smo počeli saradnju. Na prvom albumu imali smo pesme koje su ostale do danas da se slušaju, poput "Mene lažu" i "Ko je pijan zaspao za stolom". Materijal smo objavili za "Južni vetar", bila su to teška, ratna vremena, malo je izdavačkih kuća bilo. Potom sam prešao u RTS, pa u "Zam" i onda u "Grand", gde sam najduže ostao jer je to bilo najbolje vreme "Grand produkcije". Već s prvom pločom u "Grandu", postao sam najtiražniji i Saša Popović je to stalno potencirao kod voditelja - da se naglasi. Sećam se Minimaksa kad me najavljuje, pa govori "najprodavaniji pevač" ili "najprodavaniji album godine". Ne znam koliki su to tiraži bili tada, ali znam da sam imao posla toliko da se nije moglo sve ni odraditi. Svaki petak i subota su bili zakazani i po godinu dana unapred. Na pozive ljudi za angažmane nisam mogao da se javljam, već sve preusmerim menadžeru. Radilo se žestoko, svake godine album s nekoliko hitova. Ali tad u to vreme nije bilo fabrikovanja pevača svake godine - da se pojavi po njih 20 ili kao što sad ima repera i trepera koliko hoćete, pa normalno je da je tržište premalo za sve nas. Ali opet, narod prepoznaje prave vrednosti, čini mi se.
Iz "Granda" sam otišao kad je bila ekspanzija "Zvezda Granda", nekako se tad više pažnje obraćalo na njih, video sam da nema svrhe ostajati tu. Otišao sam u "Vip" kod Jane Todorović i tamo sam objavio ploču na kojoj su bili hitovi "Seksi seka" i "Nedostupna".
Savet Zorice Brunclik
Nikad se nisam folirao, publiku možeš prevariti nekoliko puta, ali to nije večno. Nisam imao poroke nikad, ne pušim, gazirana pića ne pijem, ne pričam previše jer priča zamori više nego pevanje. Sad pričam, jer večeras ne pevam. To me je Zorica Brunclik naučila, a evo i jedne anegdote... Bili smo zajedno na nekoj turneji i sad putujemo na koncert i ona kaže: "O, bože, ja sam se raspričala, ne znam kako ću pevati!" Ja je pitam: "Zorka, kakve to veze ima?" Ona mi onda objasni da priča više šteti glasnim žicama nego pevanje. I bila je u pravu, otada se čuvam. Zorica mi je inače dala mnoge savete kako da čuvam svoj glas, mnogo sam joj zahvalan. Zato sad kada negde pevam, kao nedavno u jednom klubu što je bilo, prilazi mi vlasnik objekta tokom nastupa i kaže: "Rade, ja te poštujem, volim, cenim, ali dokle ćeš na plejbek pevati?" Ja ga slušam šta priča i pitam ga da ponovi. Kad je rekao "plejbek", ja tad stavim mikrofon njemu na usta i čuje se njegov glas (smeh). On viče: "Pa ti tako pevaš uživo?!" I počeo da me ljubi. Dakle, očuvao sam glas, hvala bogu dobro me služi. Još je kristalno jasan, čist i intonacije su na svom mestu.
O porodici
Suprugu Miru upoznao sam 1989. godine kad sam došao u Nemačku. Zabavljali smo se četiri godine, venčali se 1993, sina Jovana smo dobili naredne godine, a ćerku Veru 1996. Od sina imam dva unuka, Aleksandra i Teodora, a ćerka se udaje sad u septembru. Sve ovo što sam rekao su moje najveće životne radosti, rađanje dece, pa unuka, to su neizmerne vrednosti, najveća bogatstva. Ništa ne može da se poredi sa zdravom porodicom.
Moja deca su rođena u Nemačkoj, ali smo se preselili u Srbiju posle NATO bombardovanja, jer mi je Kemiš tad govorio: "Teško ćeš ti napraviti karijeru iz Frankfurta". Bio je u pravu. Bila 2000. kad smo se doselili ovde, najpre smo u Šapcu živeli, a kasnije, kad je trebalo da se odluči gde da kupim kuću, ponude mi da kupim plac u centru Bogatića i tu sam se skućio. Nisam hteo za Beograd da idem jer mi je ovde sve nadohvat ruke, a s druge strane, deca su rasla u mirnoj sredini i danas im je drago što su baš u Bogatiću detinjstvo proveli. Ja sam ih kasnije poslao opet za Nemačku da završe škole, nisam hteo da zbog moje karijere budu hendikepirani za bilo šta.
Rekao sam im, završite šta god hoćete, pa vi posle odlučite gde hoćete. Oni su odlučili da tamo žive. Otvorili smo im hotele, ćerka drži jedan i Ofenbahu, a sin u Augzburgu. Sin se takođe bavi muzikom, pod pseudonimom Fuago piše pesme za trep izvođače, a napisao je i meni sad jednu pesmu, baladu. A ćerka odlično peva narodnjake. Ako nešto snimam, pustim njoj prvo i ona kaže iskreno "ovo je odlično" ili "ovo ne prolazi". Nepogrešiva je.
Poželjan momak
Inače, moja Mira je imala jaku konkurenciju (smeh)! U Frankfurtu sam bio vrlo popularan momak, bila je baš borba među devojkama koje dođu u kafanu gde ja pevam.
Pa još kad se pojavi moja sadašnja supruga, tad mi je bila devojka, onda kreće haos. Sećam se jedne situacije, ja ulazim u toalet i sad nekoliko tih devojaka, da bi napravile skandal da ja raskinem s Mirom, uđe za mnom... A ja bio u beloj košulji. One su se zaletele i počele da me ljube po košulji i svog me umazale karminima. I ja razmišljam kako sad da se vratim unutra... Srećom, odmah tu pored kafane sam otišao i presvukao se, vraćam se, a Mira me pita otkud mi sad druga košulja (smeh)! Ja nešto izmislim, da sam se polio vodom i da sam morao da se presvučem. Ma svašta je tu bilo, svakakvih pokušaja da nam prekinu vezu, ali nisu uspeli. Mira potiče iz jedne ugledne i imućne porodice u Frankfurtu, bavili su se ugostiteljstvom. Imali su veliku kafanu, najpoznatiju u Frankfurtu.
Bolan rastanak
Bilo je u životu i manje lepih momenata, iskreno da ti kažem... Kao i kod svakog čoveka. Na primer, gubitak oca koji je umro 1989. godine, kad sam otišao za Nemačku. Čak ni na sahranu nisam mogao doći! To je bilo možda nakon 15 dana kada sam stigao tamo i krenuo da radim. I taj rastanak od oca... Kada sam krenuo, znali smo svi da od njega nema ništa, ne može se izvući, teška bolest. A on je bio svestan svega. Ja sam mu rekao. "Ćale, dobio sam poziv da idem za Nemačku, šta ti misliš o tome?" On je rekao: "Sine, nek te sreća prati! Ti gledaj svoj život, meni ne možeš ništa pomoći." Eto, dao mi je blagoslov da idem napred i da se ne okrećem nikad unazad. I tako je bilo. Kad su mi javili da je umro, pričao sam s braćom o tome da li da dođem... Ako dođem, nije to jedan dan samo za sahranu, već tu ima bar nedelju dana da ostanem, a ja sam u kafani, pevam, nema ni pevača ni pevačice. Ako odem, naći će nekog drugog da me zameni i tako sam odlučio da ostanem. Da sam došao, možda bi me život drugim putem odveo... Otac je umro u 58. godini, a majka je živela 84, dočekala je da vidi moj uspeh. Bila je ponosna na mene uvek, ali skromna. Nikad ona nije isticala da je moja majka, ni s komšinicom, ni s familijom. Takva su i moja braća, pa i ja sam sam takav. Kad stupim s nekim u kontakt prvi put, trudim se da me taj čovek ne posmatra kao zvezdu ili tako nešto, ja sam običan čovek isto kao i ti. Pa zar sam ja bitniji zbog toga što se bavim ovim poslom, ma ne... Uvek sam na podu i na zemlji!
Nijedna afera
Nisam voleo da se pojavljujem u medijima pošto-poto. A bilo je ponuda od tvojih kolega novinara da napravimo neku priču, neki fazon kao, da sam uhvaćen u prevari s nekom ženom i tome slično. Želeo sam uvek da idem kroz ovaj posao samo svojim kvalitetom i da me ljudi znaju po pesmi, a ne po tračevima. Lako bih ja objasnio ženi da je to sve za potrebe marketinga, to nije problem, ali kako bi moja deca to objasnila svojim drugarima kada odu u školu, šta deca znaju šta je istina ili nije. Tri puta ponovljena laž postaje istina.
Da me pamte
U budućnosti ću nastaviti da radim na novim pesmama i to ću raditi dokle god me ljudi budu zvali. Neću dočekati to da je zovem gazde klubova i da tražim da nastupam kod njih. To se nikad neće desiti.
Voleo bih da me ljudi pamte samo po pesmi, po ljudskosti, kao čoveka. Eto, prošle godine dobio sam i priznanje od opštine kao istaknuta ličnost za doprinos i promovisanje naše Mačve, za sve ono što činim, za humanitarni rad, za crkvu i gde god je šta trebalo. To je za mene najveća satisfakcija.
Kurir.rs / zabeležio Ivan Ercegovčević
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
